Telefaks je zaista veliki pronalazak… U zemlji kao što je naša, gde pošte po definiciji ne funkcionišu, telefaks rešava sve probleme. Druga stvar koju običan svet ne zna je da po prihvatljivoj ceni, za milion i po do dva miliona lira, može kupiti faks koji će držati u spavaćoj sobi ili nositi sa sobom na put. Mnogo za hir, malo ako se bavite poslom koji vas obavezuje na korespondenciju s mnogo ljudi u različitim gradovima.
Ali, nažalost, postoji i neumoljivi zakon tehnologije po kome i najrevolucionarniji propalasci, kada postanu prihvatljivi za sve, prestaju da budu prihvatljivi uopšte. Tehnologija je tendenciozno demokratična jer obećava iste usluge svima, ali funkcioniše isključivo ako se njome služe samo bogati. Čim počnu da je koriste i siromašni, odlazi u „tilt”. Kada je vozu trebalo dva sata da iz mesta A dođe u mesto B, pojavio se automobil koji je stizao za samo sat vremena. Zbog toga je i koštao mnogo. Ali čim je postao dostupan masama, putevi su postali zakrčeni i voz je postao brži. Priznajem, apsurdno zvuči apel da se u eri automobila koristi javni prevoz, ali prihvatajući da ne budete privilegovani, javnim prevozom stižete pre privilegovanih.
Što se automobila tiče, bile su potrebne decenije i decenije da dođe do kolapsa.
Telefaks kao demokratičniji (zaista košta manje od automobila), kolabirao je za manje od godinu dana. Već je brže slati poštom. Telefaks nas, u stvari, podstiče na komunikaciju. Nekada, ako ste živeli u Molfeti a imali sina u Sidneju, pisali ste mu jednom mesečno i telefonirali jednom nedeljno. Danas kada postoji telefaks, možete mu poslati prvu fotografiju tek rođene sestrice od strica. Kako odoleti iskušenju? Osim toga, na ovom svetu sve je više onih koji bi da vam kažu nešto što vas ne zanima: kako da bolje investirate, kako da nešto kupite, kako da ih usrećite šaljući im ček, kako da se realizujete u potpunosti učestvujući na savetovanju za profesionalno usavršavanje. Čim doznaju da imate faks, a popis nažalost postoji, utrkivaće se u slanju poruka koje niste tražili, po ceni koja je sasvim podnošljiva.
Kada mu ujutru priđete, već je preplavljen porukama koje je prikupio tokom noći. Naravno da ćete ih baciti ne čitajući ih, ali šta ako je u međuvremenu neko od bližnjih hteo da vam javi da ste nasledili deset milijardi od strica iz Amerike, ali da do osam sati morate da se pojavite kod advokata. Pošto je vaš telefon bio zauzet, niste primili poruku. Ako neko hoće da dođe do vas, treba to da uradi putem pošte.
Telefaks postaje kanal za irelevantne vesti, kao što automobil postaje sredstvo za sporo prebacivanje onih koji imaju vremena za gubljenje i vole duga zaustavljanja u još dužim kolonama dok slušaju Mocarta ili Sabinu Salerno.
Najzad, faks predstavlja novi momenat u dinamici gnjavatora. Ako je imao nameru da vam dosađuje, morao je sam da podnese troškove (telefon, poštanska marka, taksi ako je dolazio da pozvoni na vaša vrata). Sada i vi učestvujete u troškovima, budući da papir za faks kupujete sami.
Šta uraditi? Palo mi je već na pamet da u zaglavlju odštampam „faks koji nije tražen biće automatski bačen u koš”, ali ne verujem da bi funkcionisalo. Ako mogu da vam dam jedan savet, držite telefaks isključen. Ko želi da vam nešto saopšti, moraće prethodno da telefonira i zamoli vas da ga uključite. Ali to bi moglo da zaguši telefonski saobraćaj. Bilo bi bolje da vam onaj ko želi da pošalje faks prethodno piše.
A onda mu vi odgovorite: „Pošalji tvoju poruku faksom u ponedeljak u pet sati, pet minuta i dvadeset sedam sekundi, po Griniču, kada ću uključiti aparat na samo četiri minuta i trideset šest sekundi.”
Umberto Eko
(1989.)
