Od detinjstva sam naviknut na dve (i samo dve) vrste dosetki: „Ti si (vi ste) onaj koji uvek odgovara“ i „Ti odjekuješ (vi odjekujete) u dolinama“. (Aluzija na piščevo prezime: na italijanskom eko znači i odjek.)
Čitavo detinjstvo sam verovao da su iz nekog čudnog razloga sve osobe koje sam upoznavao glupe. U poznim godinama shvatio sam da postoje dva pravila koja se mogu primeniti na sva ljudska bića: prva pomisao koja čoveku prođe kroz glavu je i najočiglednija, ali niko ne pomišlja da je upravo zato i drugima već mogla pasti na pamet.
Raspolažem pravom kolekcijom naslova i kritičkih osvrta na svim indoevropskim jezicima, koji se kreću od Ekovog odjeka do Knjige koja je odjeknula. Samo što u ovom slučaju sumnjam da je to bila prva ideja koja je uredniku pala na pamet; verovatno su na redakcijskom sastanku razmatrali dvadesetak mogućih naslova, a onda je glavnom uredniku sinulo: „Momci, imam fantastičnu ideju!“ Na to će saradnici: „Pravi si đavo, šefe, kako si se samo dosetio?” „To je talenat”, odgovara on.
Ovim ne želim da kažem da je svet banalan. Uzeti kao plod božanskog prosvetljenja jednu očiglednost, otkriva određenu svežinu duha, entuzijazam prema životu i njegovoj nepredvidljivosti, ljubav prema idejama – bez obzira koliko beznačajne bile. Uvek ću se sećati prvog susreta s velikim čovekom kakav je bio Erving Gofman: divio sam mu se i voleo ga zbog genijalnosti i dubine kojom je umeo da uoči i opiše najfinije nijanse društvenog ponašanja, zbog sposobnosti da prepozna i one skoro nevidljive pomake koji su do tada svima izmicali.
Sedeli smo ispred jednog bistroa, on je posmatrao ulicu i rekao: „Mislim da u gradu već ima previše automobila.” Možda o tome nije ranije razmišljao jer se bavio mnogo važnijim stvarima. Doživeo je iznenadno prosvetljenje i mentalnu svežinu da to izrazi. Ja, mali snob otrovan Ničeom, uzdržao bih se od takve opaske čak i da mi je pala na pamet.
Takvu reakciju poznaju mnogi koji se nađu u mojoj situaciji – da imaju velike biblioteke, takve da ljudi koji dolaze u kuću ne mogu a da je ne primete, ničeg drugog uostalom i nema. Posetilac ulazi i kaže: „Koliko knjiga! Sve ste ih pročitali?”
U početku sam mislio da ovako reaguju samo ljudi kojima knjiga nije bliska, naviknuti na police s pet krimića i dečjom enciklopedijom.
Ali iskustvo me je naučilo da istu rečenicu izgovaraju i oni koji su van svake sumnje. Moglo bi se zaključiti da su to osobe koje u policama vide depozit pročitanih knjiga, a ne biblioteku kao sredstvo za rad, ali nije ni u tome stvar.
Verujem da pred mnoštvom knjiga svakog obuzme nemir spoznaje i da neizbežno postavlja pitanje kojim otkriva svoju muku i grižu savesti.
Problem je u tome što se na dosetku „Vi ste taj koji odjekuje?” može odreagovati osmehom ili, ako baš hoćete da budete ljubazni, opaskom „dobar štos!”. Ali na pitanje o knjigama treba odvratiti dok vam se vilica koči a ledeni znoj klizi niz kičmu. Jedno vreme sam uobičavao prezriv odgovor: „Ne, nisam pročitao nijednu, zašto bi inače bile ovde?” Ali to je opasan odgovor jer izaziva predvidljivu reakciju: „A gde stavljate one koje ste pročitali?” Najbolji je standardni odgovor Roberta Lejdija: „Mnogo više gospodine, mnogo više”, koji će slediti protivnika i dovesti ga u stanje začuđenog strahopoštovanja. Ali to je nemilosrdno i uznemirujuće. Sada sam se prelomio za stav: „Ne, ovo su knjige koje treba da pročitam sledećeg meseca, ostale držim na fakultetu”, odgovor koji, s jedne strane, sugeriše uzvišenu ergonomsku; strategiju, a i navodi posetioca da što pre ode.
Umberto Eko
(1990.)
