Kako pisati [Tema: Umberto Eko]

| March 8, 2019 | 0 Comments

Jednom davno

Početkom 1978, jedna od mojih prijateljica, koja je radila za malog izdavača, rekla mi je da traži od nepripovedača (filozofa, sociologa, političara itd.) da napišu po jednu detektivsku priču. Iz razloga koje sam upravo pomenuo, odgovorio sam da nisam zainteresovan za kreativno pisanje, i da sam siguran da sam apsolutno nesposoban da napišem dobar dijalog. Završio sam razgovor (ne znam zbog čega) govoreći provokativno da bi, ako bih morao da napišem kriminalni roman, to delo imalo barem pet stotina strana i da bi bilo smešteno u nekom srednjovekovnom manastiru. Moja prijateljica je rekla da ona ne traži neki nezgrapan šund, i naš sastanak se tu završio.

Čim sam se vratio kući, pretražio sam fioke i našao škrabotinu iz prethodne godine – parče hartije na kojem bejah zapisao neka imena monaha. To je značilo da se u najtajanstvenijem delu moje duše zamisao o romanu već razvijala, ali toga nisam bio svestan. U tom trenutku sam shvatio da bi bilo lepo otrovati monaha dok čita neku misterioznu knjigu, i to je bilo sve. Tako sam počeo da pišem Ime ruže.

Pošto je knjiga objavljena, često su me pitali zašto sam odlučio da pišem roman, a razlozi koje sam iznosio (a koji su se menjali zavisno od raspoloženja) verovatno su bili tačni – što znači da su svi bili lažni. Na kraju sam shvatio da je jedini ispravan odgovor taj da sam u izvesnom životnom trenutku osetio poriv da to uradim – i mislim da je to dovoljno i razumno objašnjenje.

Kako pisati

Kada me pitaju: „Kako pišete?”, obično presečem takav pristup odgovarajući: „Sleva nadesno.” Jasno mi je da ovo nije zadovoljavajući odgovor i da može da izazove izvesno čuđenje u arapskim zemljama i Izraelu. Sada imam vremena za iscrpniji odgovor.

U toku pisanja prvog romana, naučio sam nekoliko stvari. Prvo, „inspiracija” je ružna reč koju koriste slabi pisci da bi delovali umetnički dostojni poštovanja. Kao što kaže stara izreka, genije je deset odsto nadahnuća i devedeset odsto znoja. Kažu da je francuski pesnik Lamartin često opisivao okolnosti u kojima je napisao jednu od svojih najboljih pesama: tvrdio je da mu je došla potpuno uobličena, u iznenadnoj iluminaciji, jedne noći dok je lutao šumom. Posle njegove smrti, neko je u njegovoj radnoj sobi našao veliki broj verzija te pesme, koje je pisao i prepisivao niz godina.

Prvi kritičari koji su prikazivali Ime ruže rekli su da je roman napisan pod uticajem blistave inspiracije, ali da je, zbog svojih pojmovnih i lingvističkih poteškoća, samo za retke srećnike. Kada je knjiga naišla na velik uspeh, prodajući se u milionskom tiražu, isti ti kritičari napisali su da sam, u stvaranju tako popularnog i zabavnog bestselera, nesumnjivo mehanički sledio neki tajni recept. Kasnije su govorili da je ključ uspeha ove knjige u računarskom programu – zaboravljajući da su se prvi računari s upotrebljivim softverom za pisanje pojavili tek početkom osamdesetih godina 20. veka, kada se moj roman već nalazio u štampi. U periodu od 1978. do 1979, jedino što ste mogli da nađete, čak i u Sjedinjenim Američkim Državama, bili su jeftini mali računari marke „tendi”, i niko ih ne bi nikad koristio za pisanje bilo čega dužeg od pisma.

Nešto kasnije, malo uzrujan zbog tih navoda u vezi s računarom, formulisao sam pravi recept za pisanje računarskog bestselera:

Najpre, očito vam je potreban računar, inteligentna mašina koja misli za vas. Ovo bi za mnoge ljude bilo nedvosmislena prednost. Jedino vam je potreban program od nekoliko redaka; čak bi i dete moglo to da uradi. Zatim pohranite u računar sadržaj stotinak romana, naučnih dela, Biblije, Kurana i nekoliko telefonskih imenika (vrlo korisni za imena likova). Recimo, nekih 120.000 stranica. Posle ovoga, koristeći drugi program, postupate nasumično; drugim rečima, pomešate sve tekstove, vršeći neka prilagođavanja – na primer, eliminišući slova e – da biste dobili ne samo roman nego perekovski lipogram.

Na ovom mestu, kliknete na print, i budući da ste eliminisali svako e, ispostavlja se da dobijete nešto manje od 120.000 stranica. Pošto ih pažljivo pročitate nekoliko puta, podvlačeći najvažnije odlomke, odnesete ih u peć za sagorevanje smeća. Zatim sednete pod neko drvo, s parčetom ćumura i kvalitetnim papirom za crtanje u ruci, puštajući mašti na volju, zapišete dva retka – na primer: „Mesec je visoko na nebu / Šuma šušti.” Možda to što se prvo pojavi nije roman, nego pre japanski haiku. Ipak, važno je započeti.

Kad govorimo o sporoj inspiraciji, za pisanje Imena ruže bilo mi je potrebno samo dve godine, iz prostog razloga što nisam morao da vršim nikakva istraživanja u vezi sa srednjim vekom. Kao što rekoh, moja disertacija bila je o srednjovekovnoj estetici, a i dodatno sam se posvetio proučavanju srednjeg veka. Tokom više godina, posećivao sam romaničke opatije, gotske katedrale itd. Kada sam odlučio da pišem ovaj roman, izgledalo mi je kao da sam otvorio veliki orman u koji sam decenijama ostavljao srednjovekovne dosijee. Sva ta građa bila mi je pod nogama i trebalo je samo da odaberem ono što mi odgovara. Za potonje romane, situacija je bila drugačija (za temu sam birao nešto što mi je već donekle bilo poznato). Zbog toga je za pisanje kasnijih dela bilo potrebno mnogo vremena – osam godina za Fukoovo klatno, šest za Ostrvo dana pređašnjeg i za Baudolina.

Na pisanje Tajanstvenog plamena kraljice Loane utrošio sam samo četiri godine zato što se bavi mojom lektirom iz detinjstva, iz tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, tako da sam mogao da koristim mnogo građe koju sam imao kod kuće, kao što su stripovi, zabeleške, časopisi i novine – ukratko, cela moja kolekcija sećanja, nostalgije i trivijalnih stvari.

Umberto Eko

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kako pisati [Tema: Umberto Eko]

by admin time to read: 4 min
0