Kako pomiriti Boga i fosile? [Tema: Borhes]

| June 18, 2017 | 0 Comments

 

Stvaranje i F. H. Gos

The man without a Navel yet lives in me („čovek bez pupka i dalje živi u meni”), čudno piše ser Tomas Braun (Religio medici, 1642) želeći da naznači da je, kao Adamov potomak, začet u grehu. U prvom poglavlju Ulisa, Džojs takođe evocira bezgrešan i zategnut stomak žene bez majke: Heva, naked Eve. She had no navel. Ta tema (znam) možda deluje groteskno i nevažno, ali zoolog Filip Henri Gos povezao ju je sa ključnim problemom metafizike: problemom vremena. To je učinio 1857; osamdeset godina zaborava, čini se, poistovećuju se sa novinom.

Dva mesta u Svetom pismu (Rim, 5; I Kor, 15) suprotstavljaju prvog čoveka – Adama, u kojem umiru svi ljudi, potonjem Adamu – Isusu*.

Ovo suprotstavljanje, kako ne bi bilo puko bogohuljenje, podrazumeva nekakvo tajanstveno izjednačavanje, koje se prevodi u mitove i simetriju. Zlatna legenda kaže da drvo od kojeg je napravljen Krst potiče od zabranjenog drveta iz raja; teolozi, da je Adam, kada je stvoren od strane Oca i Sina, imao tačno onoliko godina koliko je imao Sin kada je razapet: trideset tri. Ta glupava preciznost mora da je uticala na Gosovu kosmogoniju.

On ju je obelodanio u knjizi Omphalos (London, 1857), čiji podnaslov je Pokušaj da se razmrsi geološki čvor. Uzalud sam pretraživao biblioteke u potrazi za tom knjigom; da bih sačinio ovu belešku, poslužiću se rezimeima Edmunda Gosa (Father and Son, 1907) i H. Dž. Velsa  (Ali Aboard for Ararat, 1940). On dodaje ilustracije kojih nema na tim sažetim stranicama, ali smatram da su u skladu sa Gosovim razmišljanjem.

U poglavlju svoje Logike, koje govori o zakonu kauzaliteta, Džon Stjuart Mil zaključuje da je stanje univerzuma u svakom trenutku posledica stanja u prethodnom trenutku i da bi nekakvoj beskonačnoj inteligenciji bila dovoljna savršena spoznaja samo jednog trenutka da bi znala istoriju univerzuma, prošlu i buduću. (Takođe zaključuje – o, Luj–Ogiste Blanki, o, Niče, o, Pitagora! – da bi ponavljanje bilo kog stanja podrazumevalo ponavljanje svih ostalih i svetsku istoriju pretvorilo u ciklični niz). U ovoj umerenoj verziji izvesne Laplasove fantazije – on je zamislio da se sadašnje stanje univerzuma, teorijski, može svesti na obrazac iz kojeg bi Neko mogao da izvuče zaključak o celokupnoj budućnosti i celokupnoj prošlosti – Mil ne isključuje mogućnost buduće intervencije spolja koja bi prekinula niz. On tvrdi da će stanje q sudbinski stvoriti stanje r; a stanje r, stanje s; ono pak stanje t; ali dopušta da pre stanja t, neka božanska katastrofa — consummatio mundi, recimo – može da uništi planetu. Budućnost je neizbežna, precizna, ali može i da se ne dogodi. Bog motri u intervalima.

Godine 1857. jedan nesklad brinuo je ljude. Knjiga o postanju pripisivala je šest dana – šest nespornih hebrejskih dana, od zalaska do zalaska sunca – stvaranju sveta od strane Boga; paleontolozi su neumoljivo insistirali na ogromnom vremenu. Uzalud je De Kvinsi ponavljao da Sveto pismo nema obavezu da podučava ljude nijednoj nauci, budući da su nauke obiman mehanizam za razvoj i uvežbavanje čovekovog uma…

Kako pomiriti Boga i fosile, ser Čarlsa Lajela i Mojsija? Gos je, ohrabren molbama, ponudio zadivljujući odgovor.

Milje zamišljao kauzalno, beskrajno vreme koje može biti prekinuto nekakvim budućim Božijim činom; Gos, takođe isključivo kauzalno vreme, beskrajno, ali ono je bilo prekinuto jednim prošlim činom: Stvaranjem. Stanje n sudbinski će stvoriti stanje v, ali pre v može da se dogodi Strašni sud; stanje n podrazumeva stanje c, ali c se nije dogodilo jer je svet bio stvoren u stanju f ili h. Prvi trenutak vremena podudara se sa trenutkom Stvaranja, kako kaže sveti Avgustin, ali taj prvi trenutak podrazumeva ne samo beskrajnu budućnost nego i beskrajnu prošlost. Hipotetičku prošlost, naravno, ali detaljnu i sudbinski predodređenu. Tada se pojavljuje Adam, čiji zubi i skelet imaju 33 godine; pojavljuje se Adam (piše Edmund Gos) i pokazuje svoj pupak, iako ga nikakva pupčana vrpca nije vezivala za majku. Načelo razuma zahteva da ne postoji nijedna posledica bez uzroka; ti uzroci zahtevaju druge uzroke, koji se regresivno umnožavaju*; svi oni imaju konkretne tragove, ali realno postoje samo uzroci koji su usledili nakon Stvaranja. U dolini Luhana preživeli su skeleti gliptodona, mada nikada nije bilo gliptodona. Tu genijalnu (i pre svega neverovatnu) tezu Filip Henri Gos ponudio je religiji i nauci.

Obe su je odbacile. Novinari su je uprostili svodeći je na učenje da je Bog sakrio fosile ispod zemlje kako bi dokazao veru geologa; Carls Kingsli je poricao da je Gospod upisao u stenama „suvišnu i ogromnu laž”. Uzalud je Gos izložio metafizičku osnovu svoje teze: nemogućnost poimanja bilo kog trenutka vremena bez prethodnog i potonjeg trenutka, i tako do u beskraj. Ne znam da li mu je bila poznata drevna misao sa prvih stranica talmudske antologije Rafaela Kansinos-Asensa: Nije bilo ničeg sem prve noći, premda joj je prethodio niz vekova.

Želim da istaknem dve vrline već zaboravljene Gosove teze. Prvu: njenu pomalo čudovišnu otmenost. Drugu: njeno nehotično svođenje na apsurd creatio ex nihilo, njeno posredno ukazivanje na to da je univerzum večan, kao što misle Vedanta i Heraklit, Spinoza i atomisti… Bertrand Rasel ju je ponovo učinio aktuelnom. U devetom poglavlju knjige The Analysis of Mind (London, 1921) on pretpostavlja da je naša planeta bila stvorena pre nekoliko minuta, sve sa čovečanstvom koje „se seća” varljive prošlosti.

Horhe Luis Borhes

Buenos Ajres, 1941.

Šatobrijan je 1802. (Génie du christianisme, I, 4, 5), polazeći od estetskih razloga, došao do iste teze kao i Gos. Obelodanio je svu bljutavost, i grotesknost, prvog dana Stvaranja, sa golupčićima, larvama, mladuncima i semenkama. Sans une vieillessse originarire, la nature dans son innocence eut été moins belle qu ‘elle ne l’est aujourd ‘hui dans sa corruption, napisao je.

  • U pobožnoj poeziji ovo povezivanje je uobičajeno. Možda najubedljiviji primer pruža pretposlednja strofa pesme Hymn to God, my God. in my sickness, 23. mart 1630, koju je napisao Džon Don:

We think that Paradise and Calvary,
Christ’s Cross, and Adam’s tree, stood in one place,
Look Lord, and find both Adams met in me;
As the first Adam’s sweat surrounds, my face,
May the last Adam’s blood my soul embrace.

  • Cfr. Spencer, Facts and Comments, str. 148-151, 1902.

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kako pomiriti Boga i fosile? [Tema: Borhes]

by admin time to read: 4 min
0