Kako prolaze godine, tako se smanjuje broj onih sa kojima se možete usaglasiti [Tema: Sioran]

| October 29, 2015 | 3 Comments

Emil_Cioran

  1. Sa svih strana slušamo da je sve ništavno, izuzev ako dobro radimo ono što radimo. Pa ipak, i tada je isti slučaj. Da bismo mogli dospeti do ovakvog zaključka i podneti ga, ne bi trebalo da se bavimo nikakvim zanimanjem ili, u najboljem slučaju, jedino onim kraljevskim, kao Solomon.
  2. Reagujem kao i sav ostali svet, čak kao oni koje najviše prezirem; ali sam zato namagarčen što se kajem nad svakim činom koji izvršim, bio on dobar ili zao.
  3. Gde su moji osećaji? Nestali su u… meni, a šta je to ja, ako ne zbir tih isparavajućih osećaja?
  4. Izvanredno i ništavno – oba ova prideva mogu se primeniti na neki čin, a zatim i na sve njegove posledice, prvenstveno na sam život.
  5. Jasnovidost je jedini porok koji oslobađa – oslobađa u pustinji.
  6. Kako prolaze godine, tako se smanjuje broj onih sa kojima se možete usaglasiti. Kad ponestane ikoga kome se možete obratiti, konačno ćete biti onakvi kakvi bejaste pre no nego ste bili upropašćeni nekim imenom.
  7. Ako odbacimo lirizam, brljanje po hartiji postaje sumnjivo: čemu uopšte pisati da bi se tačno reklo onošto imamo da kažemo?
  8. Ne možemo prihvatiti da nas prosuđuje neko ko je patio manje od nas. A kako svako sebe doživljava kao nepriznatog Jova…
  9. Sanjarim o nekom idealnom ispovedniku, kome se može sve reći, sve priznati, sanjarim o nekom prezasićenom svecu.
  10. Već vekovima i vekovima otkad se umire, svaka živuljka je morala da se navikne na umiranje; bez toga se ne bi moglo objasniti zbog čega neki kukac ili glodar, pa i sam čovek, posle malčice prenemaganja, dospeva do tako dostojanstvenog krepavanja.
  11. Raj beše nepodnošljiv svima, izuzev prvom čoveku koji se na njega prilagodio. Ovaj svet, pak, nema tu privilegiju, jer u njemu žalimo za rajem ili priželjkujemo neki drugi. Šta da se radi? Kuda da se krene? Vrlo prosto, ne radimo ništa i ne idemo nikuda.
  12. Zdravlje je svakako nešto dobro; ali oni koji ga poseduju nemaju prilike ni da ga zapaze, budući da je zdravlje koje je svesno samog sebe već okrnjeno ili na putu da to postane. S obzirom na to da se niko ne veseli zbog toga što nije bolestan, može se bez ikakvog preterivanja govoriti o pravičnoj kazni dobro držećih.
  13. Neki su izloženi nesrećama; drugi, opsesijama. Koje treba više da sažaljevamo?
  14. Ne bih voleo da budu nepristrasni prema meni: svega bih mogao da se lišim, izuzev eliksira nepravičnosti.
  15. “Sve je bol” – ova budistička formula, u modernoj verziji, glasila bi: “Sve je košmar”. Tako bi i nirvana, čiji je zadatak da okonča jednu drugu vrstu mučenja, prestala da bude pribežište rezervisano samo za nekolicinu i postala sveopšta, kao i sam košmar.
  16. Kakvog li značaja ima ono jedno jedino pribijanje na krst u odnosu na ovo svakodnevno koje podnosi besaničar?
  17. Dok sam šetao u kasne sate alejom oivičenom drvećem, jedan kesten pade preda me. Zveka od njegovog pada, odjek koji to izazva u meni i uzbuđenje nesrazmerno tom sićušnom incidentu, porinuše me u čudesno, u pijanstvo konačnog, kao da više ne postoje pitanja, već samo odgovori. Bejah opijen hiljadama neočekivanih prosvetljenja sa kojima ne znadoh šta da radim.I tako propustih priliku da dodirnem vrhunsko. Pomislih da je bolje da nastavim svoju šetnju.
  1. Svoje boli ispovedamo drugome samo zato da bismo i na njega preneli patnju, da bi ih preuzeo na sebe. Ako želimo da ga pridobijemo, pripustićemo ga samo našim apstraktnim mučenjima, jedinim koje predusretljivo prihvataju svi oni koji nas vole.
  2. Ne mogu sebi da oprostim što sam rođen. To je kao da sam, ušunjavši se u ovaj svet, oskrnavio neku misteriju, poremetio neki precizni vez, počinio neki nečuveno težak greh. Pa ipak mi se dešava i da budem manje odrešit: tada mi se čini da bih bio neutešan da nisam upoznao nepriliku zvanu rođenje.
  1. Mišljenje nikad nije nevino. To je zato što je ono nemilosrdno, što predstavlja agresiju, što nam pomaže da preskačemo prepreke. Kad bi ukinuli ono što je u njemu zlokobno i čak demonsko, morali bismo se odreći i samog pojma oslobađanja.
  2. Najsigurniji način da se ne zavaravamo jeste da potkopavamo izvesnosti, jednu za drugom. Pritom ostaje da svako onaj ko razmišlja beše stvoren, bez obzira na sumnju.
  3. Već odavno, tačnije, oduvek, bio sam svestan da ovde dole nije moje mesto i da ne znam šta tu da radim; zbog toga i samo zbog toga, nisam stekao ni zrnce duhovne gordosti, a moje postojanje mi izgleda kao ponižavanje i zelenašenje nekog psalma.
  4. Naše misli, podstreknute sopstvenom uspaničenošću, usmeravaju se prema budućnosti, prate putanju svake zebnje i stižu do smrti. Upraviti ih prema rođenju, prisiliti ih da se za njega fiksiraju, to znači preokrenuti njihov tok, postići da krenu unatraške. Na isti način one gube i svoju žestinu, tu nesmirenu tenziju koja počiva u temelju grozote od smrti, a koja je od koristi našim mislima ukoliko žele da se prošire, obogate, dobiju na snazi. Zbog toga nam je jasno zašto, prešavši suprotnim pravcem, počinju da malaksavaju i bivaju tako iznurene kad na kraju dostignu svoju prvobitnu granicu, da više nemaju snage da pogledaju s one sgrane, ka nikad nerođenom.
  1. Nisu mi važni moji počeci, već početak kao takav. Što se natežem sa svojim rođenjem, tom sitničavom opsesijom, to je zbog nedostatka moći da ščepam za gušu prve trenutke vremena. Svaka individualna muka svodi se, u krajnjoj liniji, na kosmogonijsku muku, svaki naš osećaj predstavlja ispaštanje zbog ogrešenja o prvobitni osećaj, ogrešenja kroz koje se biće umuvava neznano odakle…
  2. Iako sebe u znatnoj meri pretpostavljamo svetu, ipak mrzimo sami sebe mnogo više nego što to mislimo. Što je mudrac toliko čudnovata pojava, to je zato što izgleda kao da je nedirnut gađenjem, iako kao i sva ostala bića mora da se prehranjuje da bi opstao.
  3. Pod uslovom da u njih prodiremo podjednakom silinom, ne postoji nikakva razlika između bića i nebića.
  4. Neznanje je osnov svega, ono je stvorilo sve, činom koji neprestano obnavlja, ono proizvodi ovaj i svaki drugi svet, zato što ne odustaje od toga da nestvarno smatra stvarnim. Neznanje je veličanstvena omaška koja služi kao baza za sve naše istine, neznanje je drevnije i moćnije od svih bogova uzetih zajedno.

72 Može se prepoznati onaj ko ima sklonosti za unutrašnjim traganjem: taj propast stavlja iznad svih mogućih uspeha, on će je čak zahtevati, razume se, nesvesno. To je zato što nas propast, uvek suštinska, razotkriva nama samima, ona nam omogućava da sebe vidimo onako kako nas Bog vidi, dok nas uspeh udaljava od onogšto je najdublje i u nama i u svemu drugome.

  1. Beše jednom vreme kada vreme još ne postojaše… Protivljenje rođenju nije ništa drugo do nostalgija za tim vremenom pre vremena.
  2. Pomišljam na tolike prijatelje kojih više nema i tugujem nad njima. Pa ipak, ne treba ih toliko sažaljevati, jer, oni su rešili sve probleme, počevši od problema smrti.
  3. U činjenici rođenja postoji takvo odsustvo nužnosti, da, ako o njoj razmislimo malo više nego što je uobičajeno, u nedostatku saznanja kako da se postavimo, zaustavljamo se kod tupoumnog cerekanja.
  4. Postoje dve vrste duhova: dnevni i noćni. Oni ne raspolažu ni istim metodom ni istim moralom. Na dnevnoj svetlosti, sebe pažljivo nadziremo; u tami, kažemo sve. Da li će posledice njegovog razmišljanja biti spasonosne ili neprijatne, od malog je značaja onome ko se preispituje u vreme kad su ostali žrtva sna. Tako on nezgodu što je rođen premišlja ne uzbuđujući se zbog zla koje bi mogao da počini drugome ili samom sebi. Minut kasnije, počeće zanesenost pogubnim istinama.
  5. Što više gomilamo godine, uobličava se sve mračnija slika budućnosti. Isključiti se iz nje, da li to radimo samo iz utehe? Prividno da, ali u stvari ne, jer budućnost je oduvek bila grozomorna, budući da čovek ne može da se izleči od svojih zala već samo da ih još više oteža; uostalom, život je uvek bio podnošljiviji pre no što bi se pronašlo rešenje za trenutne teškoće nego posle toga.
  6. U trenucima velike smetenosti, suspregni se i živi tako kao da je istorija zaključena i reaguj kao čudovište ujedeno spokojnošću.

 

Emil Sioran

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Comments (3)

Trackback URL | Comments RSS Feed

  1. Dragana says:

    Odlican izbor. Zanima me da li je ovo deo jedne knjige (i koje) ili zbirka citata iz vise njegovih dela?

Leave a Reply

Kako prolaze godine, tako se smanjuje broj onih sa kojima se možete usaglasiti [Tema: Sioran]

by admin time to read: 6 min
3