Kako zameniti ukradenu vozačku dozvolu [Tema: Umberto Eko]

| June 7, 2017 | 0 Comments

Na proputovanju kroz Amsterdam, u maju ’81, izgubio sam (ili mi je u tramvaju ukraden, jer džepari se čak i u Holandiji) novčanik s nešto novca ali sa svim mogućim dokumentima. Šta se dogodilo shvatio sam tek na aerodromu kada mi je zatrebala kreditna kartica. Pola sata pre poletanja počinjem da tražim mesto gde bih prijavio krađu. U narednih pet minuta prima me narednik aerodromske policije koji govori odličan engleski i objašnjava da slučaj nije u njegovoj nadležnosti budući da je novčanik ukraden u gradu, ali pristaje da otkuca prijavu, uveravajući me da će u devet, kad počne radno vreme, on lično telefonirati Ameriken Ekspresu i tako, za samo deset minuta, rešava holandski deo mog slučaja. Po povratku u Milano telefoniram Ameriken Ekspresu; na broj moje kartice upozoreno je širom sveta, dan kasnije stiže i nova kartica. Kako je lepo živeti u civilizaciji, kažem sebi.

Zatim sam se pobrinuo za zamenu ostalih dokumenata i podneo prijavu u policiji: deset minuta. Lepota, pomislih, naša policija je kao holandska. Među legitimacijama je bila i ona novinarska: uspeo sam da dobijem duplikat za samo tri dana. Divota!

Ali avaj, ostao sam bio i bez vozačke dozvole. Pomislih da je u pitanju manje zlo. To je stvar automobilske industrije, mi smo zemlja autoputeva. Pozivam telefonom Automobilski klub i oni mi kažu da treba samo da im izdiktiram broj dozvole. Shvatam da ga nigde nisam zapisao i pitam da li mogu da pod mojim imenom pronađu broj. Ali to izgleda nije moguće. Ja moram da vozim, to je pitanje života ili smrti. Odlučujem da uradim ono što obično ne činim, tj. da koristim kraći put i privilegije. Izbegavam da dosađujem prijateljima i poznanicima jer ne podnosim one koji to priređuju meni. Uostalom, živim u Milanu gde ako čovek hoće da izvadi jedan dokument ne mora da telefonira gradonačelniku; brže će ga dobiti ako stane u red ispred šaltera jer su tamo prilično efikasni. Ali automobil nas sve čini pomalo nervoznim pa telefoniram u Rim, jednoj Važnoj Ličnosti u Automobilskom klubu koja mi omogućava kontakt s jednim drugim VIP-om u Automobilskom klubu u Milanu, a ovaj daje nalog svojoj sekretarici da učini sve što može. Malo, avaj, jako malo uprkos njenoj dobroj volji.

Podučava me nekim trikovima, traži da pronađem jednu staru priznanicu o iznajmljivanju vozila kod AVIS-a, na kojoj se pojavljuje broj moje dozvole. Pomaže mi da u jednom danu obavim sve pripremne radnje, a onda me upućuje u službu za izdavanje vozačkih dozvola pri prefekturi: ogromno predvorje vrvi od očajne svetine koja zaudara, kao na železničkoj stanici u Delhiju u filmovima o ustanku Cipaja; ljudi pričaju strašne priče („ovde sam od vremena libijskog rata”), kampuju s termosima i sendvičima i stižu na red, kao što se dogodilo meni, u trenutku kada zatvaraju šalter. U svakom slučaju, u pitanju je red od samo nekoliko dana, a svaki put kada se stigne do šaltera kažu da treba popuniti još jedan formular ili kupiti novu taksenu marku, pa opet u red; ali to se već podrazumeva. Sve u redu, rekoše mi, dođite za jedno petnaestak dana. U međuvremenu koristim taksi.

Petnaest dana kasnije, pretekavši neke koji su podlegli i pali u komu, saznajem da broj koji sam dobio na fakturi AVIS-a, da li zbog slovne greške, da li zbog slabog indiga ili zbog već propalog starog dokumenta, ne odgovara. Ništa se ne može uraditi ako ne prijavim pravi broj. „Dobro”, kažem, „ne možete da tražite broj koji ja ne znam ali možete da tražite pod Eko, pod mojim imenom. Tako ćete ga naći.” Ne: da li zbog nedostatka dobre volje, zbog preopterećenosti poslom, da li zato što su vozačke dozvole arhivirane pod brojevima, to nije bilo moguće. Pokušajte, rekoše mi, tamo gde ste izvadili vozačku dozvolu (znači u Aleksandriji, pre mnogo godina). Tamo bi trebalo da mogu da vam daju broj.

Nemam vremena da idem u Aleksandriju, između ostalog i zato što ne mogu da vozim, i opet biram kraći put: zovem druga iz gimnazije koji je sada Važna Ličnost u lokalnoj upravi prihoda i molim ga da telefonira u Saobraćajni inspektorat. I on odlučuje da postupi nepošteno i obraća se direktno jednoj drugoj Važnoj Ličnosti inspektorata koja mu kaže da se takvi podaci daju jedino policiji. Mislim da čitalac shvata u kakvoj opasnosti bi se našle institucije kada bi broj moje dozvole bio dojavljen Janku i Marku. Gadafi i KGB samo to čekaju. Dakle, top secret.

Kopam ponovo po svojoj prošlosti i pronalazim još jednog drugara iz škole koji je danas Važna Ličnost u jednoj Javnoj ustanovi ali mu savetujem da se ne obraća drugoj Važnoj Ličnosti jer je stvar opasna i mogli bismo da završimo pred parlamentarnom komisijom. Naprotiv, procenio sam, treba naći osobu nižeg ranga, možda noćnog čuvara koga možemo da podmitimo i koji će noću da pretura po arhivi. Važna Ličnost iz Javne ustanove ima sreću da pronađe jednu osobu srednjeg ranga iz saobraćajne ustanove, koju nismo morali ni da podmićujemo budući da je redovni čitalac „Espresa”, pa je odlučila da za ljubav kulture učini tu riskantnu uslugu svom omiljenom kolumnisti (to sam kao ja). Ne znam šta je uradila ova odvažna osoba ali sam sledećeg dana imao broj vozačke dozvole, broj koji čitaocima neću odati jer imam porodicu.

S brojem u ruci (koji sam već svuda pribeležio i koji čuvam u tajnim fiokama za slučaj sledećeg gubitka ili krađe) savlađujem ponovo redove u milanskom saobraćajnom i mašem njime pred sumnjičavim pogledom nadležnog službenika koji me, sa osmehom koji više nema ničeg ljudskog, obaveštava da moram da mu odam broj dopisa kojim su, dalekih pedesetih godina, aleksandrijske vlasti dostavile broj moje dozvole milanskim vlastima.

Opet telefoniranje školskim drugovima; nesrećna ličnost srednjeg ranga, koja je već toliko rizikovala, vraća se u igru; uz nekoliko tuceta prekršaja izvlači od policije informaciju i saopštava mi broj dopisa, broj koji samo ja znam jer, kao što je poznato, i zidovi imaju uši. Vraćam se u milansko saobraćajno, prolazim sa samo nekoliko dana čekanja u redu, obećavaju mi čarobni dokument za nekih petnaestak dana. Bio je uveliko jun kada sam konačno dobio u ruke jedan dokument kojim se potvrđuje da sam podneo zahtev za izdavanje dozvole. Očigledno je da ne postoji obrazac za privremeni gubitak isprava, te je papir koji su mi dali poput onih koje izdaju vozačima za vreme obuke. Pokazujem je jednom saobraćajcu i pitam da li s tim mogu da vozim; njegov izraz lica me baca u očajanje: revnosni činovnik mi objašnjava da bih zažalio što sam se rodio kad bi me kojim slučajem uhvatio za volanom s tim papirićem.

U stvari, već sam zažalio; vraćam se tamo gde su mi ga izdali i nakon nekoliko dana čekanja shvatam da je taj papir bio tek aperitiv, da ga tako nazovem: treba da čekam na drugi dokument, onaj u kome piše da, pošto sam izgubio vozačku dozvolu, mogu da vozim dok mi ne izdaju novu jer su se nadležni konačno uverili da sam jednom imao i onu staru. I to je upravo ono što svi znaju, od holandske policije do italijanske kvesture, a što i služba za izdavanje dozvola zna, samo što neće da to jasno kaže pre nego što dobro razmisli. A sve ono što bi ta služba htela da zna je upravo ono što već zna i koliko god da razmišlja neće nikada znati više. Ali ne mari. Negde pred kraj juna vraćam se ponovo ne bih li saznao nešto o papiru broj dva, ali izgleda da njegova priprema zahteva mnogo posla, u šta sam za momenat i sam poverovao jer su mi tražili silna dokumenta i fotografiju; pomislio sam da taj papir mora biti nešto kao pasoš s filigranskim stranicama ili tome slično.

Krajem juna, pošto sam već bio potrošio vrtoglave sume novca na taksi, ponovo biram prečice. Pišem u novinama, sto mu muka, tražim pomoć pod izgovorom da moram da putujem radeći za opšte dobro. Posredstvom dve milanske redakcije („Republika” i „Espreso”), uspevam da uspostavim vezu sa odeljeljem za štampu milanske prefekture gde nailazim na jednu ljubaznu gospođu koja me uverava da će se pozabaviti mojim slučajem. Ljubaznoj gospođi ne pada na pamet da koristi telefon: lično se upućuje u službu za izdavanje dozvola i probija se do najskrovitije odaje u koju je smrtnicima ulaz zabranjen, do lavirinta spisa i akata koji tamo leže od pamtiveka. Ne znam šta radi gospođa (čujem prigušene krike, rušenje registara dok oblaci dima kuljaju ispod praga). Konačno, gospođa se pojavljuje i u ruci nosi žućkasti formular od najtanjeg papira, poput onih koje čuvari parkinga ostavljaju ispod brisača, formata devetnaest sa trinaest cm. Na njemu nema nikakve fotografije, ali ima mrlja od nalivpera marke Perry umočenog u mastionicu u obliku srca, čiji lepljivi talog ostavlja vlaknasti trag na poroznoj hartiji. Tu je moje ime s brojem izgubljene dozvole, a u štampanom delu se kaže da taj papir zamenjuje „goreopisanu” dozvolu ali i da ističe 29. decembra (datum očigledno izabran da žrtvu iznenadi na božićnom odmoru, na povratku sa neke alpske lokacije, ako je moguće u snežnoj oluji i daleko od kuće, tako da može da je uhapsi i maltretira saobraćajna policija).

Papir mi omogućava da vozim u Italiji, ali bojim se da bi vrlo zbunio saobraćajca u inostranstvu kad bih mu pokazao. Ne mari. Sad vozim. Da skratim priču: moje nove dozvole nema ni u decembru, imam teškoće da obnovim papir, ponovo odlazim u odeljenje za štampu prefekture i opet dobijam isti papir ispisan nesigurnom rukom, što sam mogao i sam da upadim, a koji ovog puta važi do sledećeg juna (još jedan datum izabran za slučaj da me iznenadi gumi-defekt na autoputu uz obalu); tom prilikom me informišu da će se pobrinuti da mi od tog datuma ponovo produže papir jer što se dozvole tiče, stvar će potrajati. Iz slomljenog glasa mojih sapatnika koje srećem u redovima, shvatam da ih ima koji čekaju godinu, dve, pa i tri.

Prekjuče sam na papir zalepio taksenu marku koja važi godinu dana: u trafici su mi savetovali da je ne poništavam jer ću kad dobijem dozvolu, morati da kupim drugu. Ali ne poništavajući je, mislim da sam napravio prekršaj.

Tim povodom, tri opservacije. Prva je da ako sam taj papir i uspeo da dobijem za dva meseca, to je bilo zato što sam zahvaljujući nizu privilegija koje su mi doneli položaj i obrazovanje, mogao da uznemirim niz Važnih Ličnosti u tri grada, šest javnih i privatnih institucija plus jedan dnevni i jedan nedeljni list od nacionalnog značaja. Da sam bio trgovac ili službenik do sada bih morao da kupim bicikl. Da bi vozio s dozvolom, čovek treba da bude Ličo Dželi.

Druga opservacija tiče se ovog komada papira koji tako ljubomorno čuvam u novčaniku, koji je potpuno bezvredan i koji svako može da falsifikuje, što znači da nam je zemlja puna vozača koje je gotovo nemoguće identifikovati. Masovno bezakonje ili privid zakonitosti. Treća opservacija traži od čitalaca da se koncentrišu i pokušaju da vizuelizuju jednu dozvolu. To je knjižica od dva ili tri lista lošeg papira s fotografijom. Ove knjižice se ne proizvode u Fabrijanu kao knjige Franka Marije Ričija, nisu ručni rad najvičnijih zanatlija, mogu biti odštampane i u štampariji najnižeg ranga, a od Gutemberga naovamo zapadna civilizacija je u stanju da proizvede na hiljade takvih za manje od jednog sata (još su Kinezi izmislili način da se to i ručno uradi prilično brzo).

Šta je potrebno da bi se hiljade ovih knjižica sa zalepljenom fotografijom žrtve dobijale iz automata na žeton? Šta se uopšte dešava u vijugavim hodnicima službe za izdavanje dozvola?

Svi znamo da je samo jedan crveni brigadista u stanju da za kratko vreme proizvede desetine lažnih dozvola, a ne treba zaboraviti da više truda zahteva  proizvodnja falsifikovane od prave. Ako ne želimo da građanin bez dozvole počne da posećuje ozloglašena mesta u nadi da će stupiti u kontakt s crvenim brigadama, rešenje je samo jedno: zaposliti brigadiste-pokajnike u odeljenju za izdavanje vozačkih dozvola. Oni poseduju ono što se zove know how, imaju mnogo slobodnog vremena, a rad kao što je poznato iskupljuje; jednim udarcem oslobađa se mnogo zatvorskih ćelija, a društveno korisne postaju osobe koje je dokolica mogla navesti na opasne fantazije o moći; čini se usluga kako građaninu na četiri točka tako i psu na šest šapa.1

Ali možda je previše jednostavno: mislim da se iza ove priče o vozačkim dozvolama krije šala neke strane sile.

Umberto Eko

(1982.)

1 Zaštitni znak AGIP-a, italijanske petrolejske kompanije.

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kako zameniti ukradenu vozačku dozvolu [Tema: Umberto Eko]

by admin time to read: 9 min
0