Kao da se u ovim jezovitim činjenicama suštinski očituje mržnja nauke prema životu [Tema: Hamvaš]

| March 11, 2015 | 0 Comments

nature

Nemačkarstvo

Početkom veka Valeri misli da u raznostrukosti moderne evropske civilizacije može da raspozna samo jednu jedinu monolitnost. Reč je o određenoj engleštini, ali on ne kaže šta pod tim podrazumeva.

Možda da nam je kroj odeće engleski; možda da nam je mišljenje tako komercijalno; možda što smatramo korektnim ponašanjem onu specifično džentlmensku ravnodušnost koja ne gubi glavu čak ni onda kad vetar odnese s nje šešir. Razume se, Valerijeva tvrdnja je već i onda izgledala nesavremena, jer je prevaga nemačkarstva bila teška i pre pedeset godina.

Kada iskrsne ovakvo pitanje, kao engleština, nemačkarstvo, obično se upućuje na pojam nacionalizma. Nacionalizam uopšte znači da se pojačava nacionalna crta, i da ljudska grupa odstupa od normalne humanosti. Nacija, ili narod je neka ustaljena i masovna pojava oblika deformacije, i oni koji su se deformisali obično su naročito ponosni na to. Pripadati naciji znači isto što i na istovetan način biti deformisan, proslavljati takvu deformisanost, a ostale prezirati. Ako odstupanje od normalnog poprimi kolektivne razmere i stabilizuje se, u svakom slučaju nastaje nešto poput religije, ili rase, ili naroda, ili nacije, ili klase, iznutra slava, spolja otrov, jed i komičnost. Satirična tema za nacionalnu, rasnu, klasnu samosvest.

Ovaj put je, pak, reč o takvoj vrsti zajedničke deformacije ljudi koji masovno žive skupa, koja ne podrazumeva potpuno kolektivne kategorije nacije, ili rase. Nemačkarstvo je uvek pomalo mutno, u krajnjim svojim mislima je bilo neutemeljeno, do kraja nedomišljeno, ono istina je da je neprekidno tragalo za sobom, ali se nije pronašlo ni u neprekidnoj potrazi. Ova labilnost, nesigurna i bez korena, samu je sebe pokrivala preteranom ustaljenošću. Nemačkarstvo se, kažu, prepoznaje po redu, ali red nije istinski, više je samo pedanterija. Jer je pedanterija preterani red, osnova mu nije smisao, nego fiks-ideja.

Sve plemensko je deformisano u odnosu na normalno i univerzalno humano. Ako se ovo deformisano biće razvije i ojača, može i da potisne normalnost, čak može i da dođe u sukob s normalnošću i univerzalnošću, a povrh svega u ovom svom deformisanom biću ono može biti posebno agresivno i netrpeljivo prema svakoj drugoj naciji, kao što stvarno i jeste. U nemačkom se sistematizovanju svakako pojavljuje poremećenost uma osobenog sklopa. Postoje dva stepena poremećenosti uma: prvi je monomanija istraživanja, drugi je napadno potvrđivanje rezultata. Biće koje je izgubilo svoje univerzalno svojstvo svakako je praznije i jadnije od normalnog; svaka nacija, klasa, rasa istorijska je epizoda, nesposobna je da živi čisto i celokupno, magla je koja se javlja u neozbiljnim preokupacijama i na koncu je poseban vid nonsensa. Posle raspada univerzalnog sveta srednjovekovne Crkve, od vremena od kada nema jedinstva čovečanstva, istorija Evrope se nalazi u znaku nacija, tu lekciju smo imali prilike da naučimo iz bezbroj primera. Nedvosmisleno je da je na početku novog doba nemačka reformacija bila ovakav nacionalni pokret, čija je najvažnija tekovina brisanje univerzalnog nadnacionalnog jezika i njegovo zamenjivanje narodnim jezicima. Time je ukinuta mogućnost univerzalne komunikacije među narodima. Ne samo zbog toga što ljudi iz drugih država nisu razumevali nacionalne jezike, nego naročito zbog toga što univerzalni pojmovi nisu mogli biti izraženi na nacionalnim jezicima. Uloga latinskog poglavito nije bila da praktično povezuje narode, nego da povezuje univerzalne pojmove neizrecive na nacionalnim jezicima. Latinski jezik je u srednjem veku ispunjavao zadatak univerzalne ljudske komunikacije.

Znamo da reformacija nije bila usmerena protiv Crkve, nego protiv korumpiranog klera, ali znamo i to da je napad pogodio Crkvu i ako je u istoriji Evrope bilo tragičnih momenata, onda je ovaj bio takav, kao posledica napada gotovo je potpuno nestala snaga univerzalne Crkve čovečanstva, a moć klera je pak ostala gotovo netaknuta. Nacionalizmi mogu nastajati samo u svetu u kojem narode ne povezuje više jedinstvo univerzalnosti. U toj situaciji je nemstvo, kao i ostale nacije, neograničeno moglo da razvije svoju nacionalnu osobenost bez bilo kakve više kontrole. Razvijanje nacionalnih osobenosti kod ostalih naroda nije bilo naročito štetno za strane nacije. Ono nešto što se naziva nemačkom sistematičnošću već je sredinom osamnaestog stoleća poprimalo sve više oblik paralize (Fridrih Veliki), od Hegela na ovamo opasnost je postala preteća, razvitkom nemačkog scijentizma, pak, ova je organizacija, koja se proširila na opstanak celog čovečanstva, podjarmila celu zemlju. U ovom trenutku nema naroda koji svoj način života ne bi oblikovao na temelju sistematičnosti koja je nastala iz osobenog sklopa poremećenosti uma nemačke nacije. Kao što je poznato, ova sistematičnost je nazvana naukom (scijentizmom). Teorije ove organizacije izbacile su iz prirodnog poretka život miliona autonomnih naroda. Primer za to je delovanje marksističke teorije na Ruse. Ali je izmenjena obrada zemlje i industrija, vojska i državna administracija, diplomatija i umetnost, društvena struktura i individualni poredak života na taj način što je sve premešteno na specifičnu scijentičku bazu.

Konstruisani su pojmovi kao idealizam i materijalizam i pozitivizam i übermensch i pogled na svet i razvitak i rasizam i klasna borba, uz pomoć jedne očajne dijalektike, pojmovi za koje, ako ne po drugom, ono po njihovim posledicama (pokolj i lakrdija) prosečna trezvenost smesta zapaža da ih nije stvorio saznajni smisao, nego da su oni bornirane fiks-ideje jednog monomanijakalnog (pedantnog i arogantnog) klasifikovanja.

Danas, u drugoj polovini dvadesetog stoleća nastala je takva situacija besprimerno delikatna i teška u svetskoj istoriji – za čije razrešenje ne samo da nema nikakve mogućnosti, nego po svim znacima u odnosu na nju nismo u stanju čak ni da jasno postavimo pitanje. Prvo zapažanje, koje treba postaviti jer se nalazimo u neizvesnosti, jeste da li je takozvani objektivni svet nauke nezavisan od ljudske ličnosti koja ga saznaje zaista postojeća stvarnost, ili je pak čista fikcija. Zapažanje treba postaviti, jer ako bi ovaj svet bio samo indiferentan, kao što bi svako očekivao na osnovu trezvenog uma, u svakom momentu njegova antihumana priroda ne bi bila agresivna prema čoveku. Međutim, to izgleda neosporno. Svet nauke kao da nije samo bezličan i bezegzistencijalan, niti je ravnodušan prema ljudskim vrednostima; svi znaci govore da ovaj svet ima određenu oštrinu uperenu protiv čoveka, kao da u tome ključa neka neskrivena mržnja, gotovo osveta prema humanom, i čija bi delatnost bila mučenje i kvarenje ljudskog života. Konstatacije nauke imaju primetnu nameru ozleđivanja, kao da nauka gaji naročit ressentiment prema čoveku. Zbog toga se svet nauke ne može nazvati prosto nužnošću, nije bezegzistencijalan, nego je antiegzistencijalan; nije ahuman, nego antihuman; nije objektivan, nego nemilosrdan, i prema ljudskim vrednostima gaji vidljivi animozitet.

Razume se, sve je to neutvrdivo. Ali da su u svemu tome što se zbilo u poslednjih pedeset godina umešani prsti nauke kao najvažnijeg aktivnog činioca i inicijatora, i sve ono što se dogodilo, zbilo se u znaku nauke, to je opšte poznato. Nauka je najviši pokazatelj vrednosti. Nauka je najbolji posao.

Nauka je apsolutni autoritet. Bez nauke nema fašizma, ni nacionalsocijalizma, ni komunizma, nema rata bojnim otrovima, niti bakteriološkog rata, nema rata u vazduhu ni motorizovanog rata; bez nauke nema krčenja prašuma, nema pljačkanja mora, masovnog ubijanja životinja, bez nauke nema ni Čeke, ni Gestapoa, ni Aušvica, ni tjurme; nema Katinske šume, Hirošime, Koreje, Mađarske, Tibeta. I što je neobično, kao da sve ovo i nije nehotična posledica nauke, nego kao da se u ovim jezovitim činjenicama suštinski očituje mržnja nauke prema životu. U drugoj polovini dvadesetog veka čovek živi u neprekidnoj strepnji, ne samo zbog toga što moć nauke u svakom trenutku može da uništi zemlju, nego još više zbog toga ako ova moć, čak i u slučaju da ostavi čovekov goli život, lišava čoveka njegovog normalnog načina života i srozava život na sve bezvredniju vegetativnu egzisteniciju koja nema nikakvog značaja, težine, lepote, istine, ozbiljnosti, svetlosti.

U ovom trenutku više nema razlike između mira i rata, jer se ljudsko biće potpuno izgubilo u oba slučaja, zapravo je svejedno da li postoji ili ne postoji. U krajnoj liniji izgleda da svet koji je stvorila nauka nije dobronameran; cilj nauke nije saznanje, nego akt moći, i to nije svojstvo pojedinih disciplina (prirodne ili tehničke nauke), nego ova crta nauku kao nauku principijelno obeležava u svim njenim vidovima.

Naravno, postoje znakovi po kojima nauka ne stvara ovaj svet, nego otkriva ono što postoji, to jest svet odista postoji, odista je onakav kakvog ga nauka opisuje. To već i zbog toga mora tako da bude, jer se čovek neprekidno sudara s nečim izvan sebe i ovo spoljašnje izgleda neka uzajamno povezana stvarnost. A opet nedvosmisleno je da čovek, prema mišljenju filozofa koje treba smatrati ozbiljnim, nije u odnosu sa stvarima, nego sa sopstvenim pojmovima koje je stvorio o stvarima. Lako je, dakle, moguće da ono s čime se čovek sudara jeste svet čovekovih pojmova koji je u specifično okamenjenom obliku. Razume se, sve je to takođe neutvrdivo. Naše sposobnosti trenutno ne izgledaju dovoljne da bismo mogli da utvrdimo faktičku stvarnost takozvanog objektivnog sveta nauke, ili je on takva pojmovna konstrukcija na kojoj nema pukotine, i otuda on izaziva utisak uzajamno povezanog realiteta. U svakom slučaju sumnja postoji da snaga nauke nije u njenoj istini, nego u organizaciji. Njena snaga nije u tome što svojim pojmovima otkriva stvarnost faktičkog sveta, nego što su ovi pojmovi izgrađeni za prosečan ljudski razum u nezaobilazno zatvorenom i strogom sistemu. Prema tome, nauka ne polazi od saznavanja stvarnosti, nego se trudi da stvori takvu pojmovnu organizaciju koja nije usmerena na saznanje, nego na druge ciljeve, i čiji proboj u ovom trenutku izgleda nemoguć.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kao da se u ovim jezovitim činjenicama suštinski očituje mržnja nauke prema životu [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 7 min
0