Karlos Fuentes – Ćak mol [Knjiga dana]

| August 8, 2017 | 0 Comments

 

Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije

Čista duša

Berti Maldonado

Mais les manoeuvres inconscientes d’une âme pure sont encore plus singulières que les combinaisons du vice. („Ali nesvesni postupci jedne čiste duše još su čudnovatiji od spoja raznih poroka“,
Rejmon Radige, Bal grofa d’Oržea ,prim. prev).

 

Huane Luise, mislim na tebe dok sedam na svoje mesto u autobusu koji će me odvesti na aerodrom. Zbog toga sam i požurila. Ne želim pre vremena da upoznam ljude koji će s nama leteti. Ovo je karta za let Alitalije do Milana; za svega sat vremena autobus će morati da napuste putnici Er Fransa za Pariz, Njujork i Meksiko. Bojim se da ću zaplakati, opsovati ili načiniti neku glupost zbog koje bih morala da trpim poglede i komentare tokom šesnaestočasovnog putovanja. Niko ne mora ništa da zna. I tebi je tako draže, zar ne? Uvek ću misliti da je to bio tajni čin, da to nisi uradio zbog… Ne znam zašto o tome razmišljam. Nemam prava bilo šta da objašnjavam u tvoje ime. A možda ni u svoje. Kako bih mogla da znam, Huane Luise? Mogla bih da nas uvredim ako potvrdim ili poreknem da su, možda, u tom trenutku ili tokom dužeg perioda – ne znam kada ni kako si to odlučio; možda još u detinjstvu; zašto da ne? – da su ogorčenost, bol, nostalgija ili nada bili tvoji motivi. Hladno je. Duva onaj ledeni vetar s planina koji kao dah smrti prelazi preko grada i jezera. Prekrivam pola lica reverima kaputa da bih zadržala sopstvenu toplotu, iako je autobus zagrejan i sada polako kreće, obavijen u sopstvenu maglu. Iz stanice Kornavin izlazimo kroz tunel i znam da više nikada neću videti jezero i mostove Ženeve, jer se autobus priključuje na put iza leđa stanice i nastavlja da se udaljava od Lemana, u pravcu aerodroma. Prolazimo kroz ružan deo grada, u kojem žive sezonski radnici, pridošli iz Italije, Nemačke i Francuske u ovaj raj gde nije pala nijedna bomba, gde nikoga nisu mučili, ubili ni prevarili. I sâm autobus odaje utisak čistoće, reda i blagostanja koji su ti toliko privukli pažnju od kada si došao, a sada, dok rukom brišem zamagljeni prozorčić i gledam te siromašne kuće, mislim da se, uprkos svemu, u njima ne živi loše. Švajcarska nas ipak previše uljuljkava, govorio si u jednom pismu; izgubili smo osećaj za marginalce, koji su u našoj zemlji vidiljivi i uvredljivi. Huane Luise, u svom poslednjem pismu nisi ni morao da mi kažeš –  shvatam, iako tamo nisam živela – to je uvek bila veza koja nas spaja – da je ta uređenost svih spoljašnjih stvari – tačnost vozova, držanje dogovora, poslovna predviđanja i štednja čitavog života – iziskivala unutrašnji nered da se ostvari ravnoteža. Smejem se, Huane Luise; iza grimase koja se bori da zadrži suze, počinjem da se smejem i svi putnici me gledaju i šapuću između sebe, a baš sam to želela da izbegnem; sreća da ti ljudi idu za Milano. Smejem se razmišljajući kako si iz reda naše kuće u Meksiku otišao u nered svoje slobode u Švajcarskoj. Razumeš? Iz sigurnosti u zemlji krvavih bodeža u anarhiju zemlje satova s kukavicom. Kaži da nije smešno. Izvini. Već je prošlo. Pokušavam da se smirim gledajući snežne vrhove Jure, taj ogroman sivi greben koji sada uzalud traži svoj odraz u vodama koje iz njega izviru. Ti si mi pisao da jezero u leto izgleda kao oko Alpa: odražava ih, ali ih prinačava u široku potopljenu katedralu, i govorio si da, kada se baciš u vodu, roniš tragajući za planinama. Znaš li da imam kod sebe tvoja pisma? Čitala sam ih u avionu koji me je dovezao iz Meksika i ovih dana dok sam bila u Ženevi, kada sam imala slobodnog vremena. I ponovo ću ih čitati sada pri povratku. Samo što ćeš na ovom putovanju i ti biti sa mnom.

Toliko smo putovali zajedno, Huane Luise. Kao deca, išli smo svakog vikenda u Kuernavaku; moji roditelji su tada još uvek imali onu kuću prekrivenu bugenvilom. Naučio si me da plivam i da vozim bicikl. Subotom popodne išli smo biciklom u selo i sve sam upoznala tvojim očima. „Vidi, Klaudija, zmajevi od papira; vidi, Klaudija, hiljade ptica na drveću; vidi, Klaudija, srebrne narukvice, pravi sombrero, sladoled od limuna, zelene statue; hajde, Klaudija, idemo na točak sreće.“ A za doček Nove godine, vodili su nas u Akapulko; ti si me budio jako rano ujutro i trčali smo do plaže Ornos jer si znao da je u vreme oseke tamo najbolje: samo su se tada videli puževi i hobotnice, crne izrezbarene grane i stare flaše koje je izbacila plima. Ti i ja smo skupljali sve što smo mogli, mada smo znali da nam kasnije neće dozvoliti da to ponesemo u Meksiko, a tolika količina beskorisnih stvari zaista ne bi mogla da stane u kola. Čudno je što svaki put kad želim da se setim kakav si bio sa deset, trinaest, petnaest godina, odmah pomislim na Akapulko. Verovatno zato što smo tokom godine išli svako u svoju školu, i jedino je na obali, gde smo proslavljali upravo prelazak iz jedne godine u drugu, sve vreme ovoga sveta bilo naše. Tamo smo izvodili predstave. Na stenama, koje su za nas bili zamkovi, ja sam bila zatvorenica neke nemani, a ti si se penjao s mačem u ruci, napravljenim od štapa, vičući i boreći se sa izmišljenim čudovištima da me oslobodiš. U gusarskim galijama ‒ jednom drvenom čamcu ‒ gde sam prestrašena čekala da završiš borbu u moru sa ajkulama koje su mi pretile. U gustoj prašumi gradića Pie de la Kuesta, gde smo odlazili držeći se za ruke, u potrazi za skrivenim blagom nacrtanim na mapi koju smo našli u boci. Tokom svojih podviga uvek si pevušio neku muziku, koju bi u trenutku izmislio: dramatičnu, sa neprekidnom tenzijom. Kapetan Krv, Sandokan, Ajvanho: tvoja ličnost se menjala sa svakom novom pustolovinom; ja sam uvek bila princeza u opasnosti, bezimena, istovetna kao njen magloviti uzor.

Imali samo samo jednu prazninu: kada si ti napunio petnaest godina, a ja imala svega dvanaest, i bilo te je sramota da hodaš pored mene. Ja to nisam shvatala, jer si za mene bio isti kao i uvek, vitak, snažan, tamne puti, kestenjaste kovrdžave kose i pocrveneo od sunca. Ali već sledeće godine opet smo bili par i svuda smo išli zajedno; sada više nismo skupljali školjke ili izmišljali avanture, već smo tražili načine da produžimo dan koji je počeo da nam se čini previše kratak, i noć koju su nam zabranjivali, a koja se pretvarala u naše iskušenje i predstavljala  nove mogućnosti tek otkrivenog, tek isprobanog života. Hodali smo po plaži Faraljon posle večere, držeći se za ruke, bez reči, ne gledajući grupe koje su svirale gitaru oko vatre ili parove koji su se ljubili među stenjem. Nismo morali jedno drugom da kažemo da nam ih je bilo žao, jer nismo morali ni da kažemo da je najbolji osećaj na svetu kada zajedno hodamo noću, držeći se za ruke, bez ijedne reči, razmenjujući u tišini onu šifru, onu zagonetku, koja nikada između tebe i mene nije bila razlog ismevanja niti prebacivanja. Bili smo ozbiljni, a pritom nismo bili uštogljeni, zar ne? I verovatno smo jedno drugom nesvesno pomagali, na način koji nikada nisam mogla dobro da objasnim, ali koji je imao veze s toplim peskom pod našim bosim nogama, sa noćnom tišinom mora, sa dodirivanjem naših bokova dok smo hodali, s tvojim novim belim i uskim, dugačkim pantalonama, s mojom novom širokom crvenom suknjom: promenili smo svu svoju garderobu i izbegli smo ismevanje, osećaj srama i grube šale naših prijatelja. Znaš, Huane Luise, vrlo malo njih više nema četrnaest godina ‒ tih četrnaest godina koje nisu bile naše. Imati četrnaest godina celog života je mačoizam; to je okrutan strah. Znaš i sam, jer ni ti nisi mogao to da izbegneš. Naprotiv, kako je detinjstvo ostajalo iza nas, tako si isprobavao sva iskustva uobičajena za svoje godine, i želeo si da me se oslobodiš. Stoga sam te razumela kada si me, posle više godina tokom kojih gotovo da nisi razgovarao sa mnom (ali ja sam te špijunirala s prozora, gledala sam te kako izlaziš u kabrioletu punom drugara i dolaziš kasno, s mučninom), kada sam upisala filozofiju i književnost, a ti ekonomiju, potražio jednog popodneva, ali ne kod kuće, kao što bi bilo prirodno, već na fakultetu Maskarones, i pozvao me da popijemo kafu u onom vrućem podrumu, punom studenata.

Pomilovao si mi ruku i rekao: ‒ Oprosti mi, Klaudija.

Nasmešila sam se i pomislila da su se, odjednom, vratili svi trenuci iz našeg detinjstva, ali ne da bi se nastavili već da bi pronašli pravi završetak, jedinstveno prepoznavanje koje bi ih istovremeno zauvek raspršilo.

‒ Šta to? ‒ odgovorila sam ti. ‒ Drago mi je što ponovo razgovaramo. Ništa više nije potrebno. Viđali smo se svakodnevno, ali je izgledalo kao da jedno od nas nije prisutno. Sada mi je drago što smo ponovo prijatelji, kao nekada.

‒ Mi smo više od prijatelja, Klaudija. Mi smo brat i sestra.

‒ Da, ali to je čista slučajnost. Vidiš, kao brat i sestra mnogo smo se voleli kad smo bili mali, a posle čak nismo ni razgovarali.

‒ Odlazim, Klaudija. Već sam rekao tati. Ne slaže se. Misli da treba da završim studije. Ali ja moram da odem.

‒ Kuda?

‒ Dobio sam posao u Ujedinjenim nacijama u Ženevi. Tamo mogu da nastavim da studiram.

‒ Doneo si ispravnu odluku, Huane Luise.

Rekao si mi to što sam već znala. Rekao si mi da više ne možeš da podneseš javne kuće, učenje napamet, nametnuti mačoizam, patriotizam, religiju da bi se zadovoljila forma, nedostatak dobrih filmova, nedostatak pravih žena, koleginica tvojih godina koje bi živele s tobom… Bio je to čitav govor, održan veoma tihim glasom, iznad stola kafea u Maskaronesu.

‒ Ovde se ne može živeti. Ozbiljno ti kažem. Ne želim da služim ni Bogu ni đavolu: želim da spalim oba kraja. A ovde se to ne može, Klaudija. Ako samo želiš da živiš, onda si potencijalni izdajica; ovde te primoravaju da služiš, da zauzmeš položaj, u ovoj zemlji čovek nema slobodu da bude to što jeste. Ne želim da budem uzoran građanin. Ne želim da budem udvoran, lažljiv, da se pravim da sam pravi muškarac, ulizica, fin i suptilan. Na svetu ne postoje dva Meksika… srećom. Ne želim i dalje da idem od bordela do bordela. Kasnije celog života moraš da se ophodiš prema ženama grubo i dominantno, jer ih nikada nisi dokučio. Ne želim to.

‒ A šta mama kaže?

‒ Plakaće. Nije važno. Plače zbog svega, misliš da zbog mene neće?

‒ A ja, Huane Luise?

Detinjasto se nasmešio: ‒ Doći ćeš da me posetiš, Klaudija, zakuni se da ćeš doći da me vidiš!

Nisam otišla samo da te vidim. Otišla sam po tebe, da te vratim u Meksiko. A pre četiri godine, kada smo se rastajali, rekla sam ti samo:

‒ Misli na mene često. Nađi način da uvek budeš sa mnom.

Da, pisao si mi i molio me da te posetim; imam tvoja pisma. Pronašao si sobu s kupatilom i kuhinjom u najlepšem delu Ženeve, na trgu Bur de Fur. Pisao si da se nalazi na četvrtom spratu, u centru starog dela grada, odakle možeš da vidiš kose krovove, tornjeve crkava, prozorčiće i uzane svetlarnike, a tamo u daljini i jezero koje se gubi iz vida, koje dopire čak do Veveja, Montrea i Šilona. Tvoja pisma su odisala uživanjem u nezavisnosti. Morao si sam da nameštaš krevet, da čistiš pod, da pripremaš doručak i da silaziš do obližnje mlekare. I odlazio si na piće u kafić na trgu. Toliko si pričao o njemu. Zove se La Klemens, ima tendu sa zelenim i belim prugama i tamo se sastaju svi ljudi koje treba videti u Ženevi. Vrlo je uzak: jedva šest stolova preko puta šanka, a konobarice služe cassis obučene u crno i svima se obraćaju sa M’sieudame. Juče sam sela tamo da popijem kafu i gledala sam sve te studente s dugačkim šalovima i univerzitetskim kapama, mlade hinduskinje u sariju izgužvanom od zimskog kaputa, diplomate sa cvetom za reverom, glumce koji beže od plaćanja računa i skrivaju se u kolibici na obali jezera; mlade Nemice, Čileanke, Belgijanke, Tunižanke, koje rade za Međunarodnu organizaciju rada. Pisao si da postoje dve Ženeve. Konvencionalan i uređen grad koji je Stendal opisao kao cvet bez mirisa; u njemu žive Švajcarci i on predstavlja paravan za drugi grad, usputnih prolaznika i egzilanata, neobičan grad slučajnih susreta, spontanih pogleda i razgovora, u kome ne važe pravila koja su Švajcarci postavili sebi, a oslobodili ostale. Imao si dvadeset tri godine kada si došao ovamo, i mogu da zamislim tvoje oduševljenje.

„Ali dosta o tome (pisao si). Moram da ti kažem da sam upisao kurs francuske književnosti i tamo sam upoznao… Klaudija, ne mogu ti opisati šta osećam i neću ni pokušati to da učinim jer si me ti uvek razumela i bez reči. Zove se Irena, i nemaš pojma kako je lepa, pametna i simpatična. Ona je Francuskinja, a ovde studira književnost; baš čudno, studira isto što i ti. Možda mi se zato odmah dopala. Ha ha.“ Mislim da je trajalo mesec dana. Ne sećam se. Bilo je pre četiri godine. „Mari-Žoze previše priča, ali je zabavna. Išli smo na vikend u Davos i ispao sam smešan jer je ona izvanredna skijašica, a ja nemam blage veze. Kažu da to treba učiti od malih nogu. U poverenju ću ti reći da me je ugnjavila, i u ponedeljak smo se vratili u Ženevu isto kao što smo otišli u petak, s tim što sam ja izvrnuo članak. Zar ti nije smešno?“ Onda je došlo proleće. „Doris je Engleskinja i slikarka. Čini mi se da je jako talentovana. Iskoristili smo uskršnje praznike da odemo u Vengen. Kaže da vodi ljubav da bi joj podsvest bolje radila i skače iz kreveta da slika u gvašu svoje predele sa belim vrhovima planine Jungfrau. Otvara prozor, duboko udiše, a onda slika naga, dok ja drhtim od hladnoće. Mnogo se smeje i kaže da sam ja tropsko, zakržljalo biće i sipa mi kirš da se zagrejem.“ Doris mi je bila smešna tokom tih godinu dana vašeg zabavljanja. „Nedostaje mi njena radost, ali je odlučila da joj je jedna godina u Švajcarskoj sasvim dovoljna i otišla je sa svojim kutijama i svojim štafelajem na ostrvo Mikonos. I bolje. Zabavljao sam se, ali Doris nije tip žene kakav mene zanima.“ Jedna je otišla u Grčku, a druga došla iz Grčke. „Sofija je najlepša žena koju sam ikada upoznao, kunem ti se. Znam da je to opšte mesto, ali izgleda kao neka Karijatida. Naravno, ne u pogrdnom smislu. Ona je kao statua jer možeš da je posmatraš iz svih uglova: okrećem je, nagu, u sobi. Ali zapravo je poenta u vazduhu koji je okružuje, u prostoru oko statue, razumeš? To je prostor koji ona ispunjava i koji joj dopušta da bude lepa. Crnka je, ima veoma guste obrve i pri tom, Klaudija, ona sutra odlazi sa nekim jako bogatim tipom na Azurnu obalu. Neutešan, ali zadovoljan, tvoj brat koji te voli, Huan Luis.“

I Kristina, Konsuelo, Sonali, Mari-Frans, Ingrid… Opisi su svaki put bili sve kraći, sve manje zanimljivi. Bio si zaokupljen poslom i mnogo si pričao o svojim kolegama, njihovim nacionalnim osobinama, njihovom odnosu prema tebi, o temama konferencija, platama, putovanjima, pa čak i o penziji. Nisi hteo da mi kažeš da je to mesto, kao i sva druga, ipak ostvarivalo svoje mirne kompromise i da si ti, kao međunarodni funkcioner, polako postajao deo njih. A onda je stigla razglednica sa panoramom Montrea i tvoj brzi rukopis koji piše o hrani u nekom sjajnom restoranu i žali što ja nisam tu, s dva potpisa; tvojom žvrljotinom i jednim nečitkim imenom, koje je ispod pažljivo ponovljeno, štampanim slovima: Kler.

A, da, o njoj si pisao postepeno. Nisi je predstavio kao ostale. Prvo je trebalo da te unaprede na poslu. Potom si me izvestio osledećoj sednici nekog saveta. Odmah zatim, da ti prija druženje s novim kolegama, ali da osećaš nostalgiju prema starima. Onda, da ti je najteže da se navikneš na službenike koji ne poznaju tvoj način rada. Konačno, da si imao sreće jer radiš sa jednom „podnošljivom“ službenicom, i u sledećem pismu: zove se Kler. A tri meseca pre toga poslao si mi razglednicu iz Montrea. Kler, Kler.

Odgovorila sam ti: „Mon ami Pierrot“. Više nisi bio iskren prema meni? Od kada Kler? Htela sam sve da znam. Zahtevala sam sve da znam. Huane Luise, zar nismo bili najbolji prijatelji pre nego što smo postali brat i sestra? Nisi pisao dva meseca. Onda je stigao koverat i u njemu fotografija. Ti i ona sa visokom fontanom u pozadini i jezerom u leto; ti i ona naslonjeni na ogradu. Tvoja ruka oko njenog struka. Ona, veoma ljupka, ruke prislonjene na leju punu cveća. Mada slika nije bila dobra. Bilo je teško proceniti Klerino lice. Vitka i nasmejana, da, kao mršavija Marina Vladi, ali sa istom ravnom, dugačkom, plavom kosom. Sa niskim potpeticama. U džemperu bez rukava. Dekoltovanom.

Prihvatio si to bez ikakvog objašnjenja. Prvo si pisao o činjenicama. Ona je živela u pansionu u ulici Emila Junga. Otac joj je bio inženjer, udovac, i radio je u Nojšatelu. Ti i Kler ste zajedno odlazili na plažu da plivate. Pili ste kafu u kafiću La Klemens. Gledali ste stare francuske filmove u bioskopu u ulici Molar. Subotom ste večerali u Pla d’Aržan i svako je plaćao svoj račun. Tokom nedelje, svraćali ste u kafić u Palati nacija. Ponekad ste tramvajem odlazili u Francusku. Činjenice i imena, imena, imena kao u nekom vodiču: Quai des Berges, Gran’ Rue, Cave à Bob, Gare de Cornavin, Auberge de la Mére Royaume, Champelle, Boulevard des Bastions.

Potom, razgovori. Neki filmovi koje Kler voli, pa knjige, koncerti, i još imena, ta reka imenica u tvojim pismima (Smešna drama i Deca raja, Skot Ficdžerald i Rejmon Radige, Šuman i Brams), a onda: Kler je rekla, Kler misli, Kler pretpostavlja. Karneovi likovi slobodu doživljavaju kao neku sramnu zaveru. Ficdžerald je izmislio modu, gestove i razočaranja kojima se još uvek napajamo. Nemački rekvijemveliča sve svetovne smrti. Da, odgovorila sam ti. Orosko je nedavno umro, a u galeriji Lepih umetnosti ima velika Dijegova retrospektiva. I još tvojih odgovora, u kojima je sve zabeleženo, kao što sam ti tražila.

‒ Svaki put kada to slušam, učini mi se da smo shvatili da moramo da osveštamo sve što je do sada bilo prokleto, Huane Luise; da izvrnemo rukavicu. Ko nas je oskrnavio, ljubavi moja? Ostalo je tako malo vremena da povratimo sve što su nam ukrali. Ne, ništa nemam na umu, vidiš? Nećemo praviti planove. Mislim isto što i Radige: nesvesni postupci jedne čiste duše još su čudnovatiji od spoja raznih poroka.

Šta sam mogla da ti odgovorim? Ovde je sve po starom, Huane Luise. Tata i mama su jako tužni što nećeš biti sa nama za njihovu srebrnu svadbu. Tata je unapređen u potpredsednika osiguravajućeg društva i kaže da mu je to najbolji poklon za godišnjicu. Mama, sirota, svaki dan izmišlja nove bolesti. Počeo je da radi prvi televizijski program. Spremam ispite iz treće godine. Sanjam pomalo o svemu što ti doživljavaš; zanosim se da ću to pronaći u knjigama. Juče sam pričala Federiku šta sve radiš, gledaš, čitaš i čuješ i pomislili smo da bi lepo bilo da ti odemo u posetu kada diplomiramo. Ne nameravaš da nas obiđeš? Mogao bi da iskoristiš predstojeće praznike, zar ne?

Pisao si da je jesen drugačija pored Kler. Izlazili ste u duge šetnje nedeljom, držeći se za ruke, bez reči; u parkovima se osećao poslednji miris uvelih zumbula, ali vas je miris spaljenog lišća proganjao tokom tih dugih šetnji koje su te podsećale na naše, po plaži, pre mnogo godina; ni ti ni Kler se niste usuđivali da prekinete tišinu, jer bi vam tada puno toga palo na pamet, jer bi tada bilo više nagoveštaja te enigme godišnjih doba razbijenih o obale, u dodiru sa jasminima i suvim lišćem. Naposletku, tišina. Kler, Kler – pisao si mi – sve si razumela. Imam to što sam oduvek imao. ada mogu da ga posedujem. Sada sam te ponovo pronašao, Kler.

U svom sledećem pismu sam ti ponovo rekla da Federiko i ja zajedno spremamo ispit i da ćemo otići u Akapulko da tamo dočekamo Novu godinu. Ali sam to izbrisala pre nego što sam ti poslala pismo. Nisi pitao ko je Federiko ‒ a kada bi to mogao danas da učiniš, ne bih znala šta da ti odgovorim. Čim je počeo raspust, rekla sam da mi ne prebacuju njegove pozive; više nisam morala da ga srećem u školi; u Akapulko sam otišla sama, sa svojim roditeljima. Nisam ti ništa pričala o tome. Prestala sam da ti pišem, nekoliko meseci, ali tvoja pisma su i dalje stizala. Te zime, Kler je prešla da živi kod tebe, u sobi na trgu Bur de Fur. Zašto bih se sećala pisama koja su usledila. Eno ih u tašni. „Kler, sve je novo. Nikada nismo zajedno dočekali zoru. Ranije ti sati nisu postojali; to je bio mrtav deo dana, a sada ga ne bih menjao ni za šta. Uvek smo provodili puno vremena zajedno, odlazili u šetnje, u bioskop, u restorane, na plažu, smišljajući avanture, ali smo uvek živeli u različitim sobama. Znaš li šta sam sve radio, u samoći, misleći na tebe? Sada ne propuštam te sate. Provodim svaku noć iza tebe, sa rukama oko tvog struka, sa tvojim leđima priljubljenim uz moje grudi, čekajući da svane. Ti to već znaš, svesna si toga i smešiš mi se zatvorenih očiju, Kler, dok ja sklanjam čaršav, zaboravljajući na uglove koje si ti cele noći grejala i pitam te zar nismo upravo to oduvek želeli, od početka, još kada smo se igrali i hodali u tišini, držeći se za ruke. Morali smo da spavamo zajedno, pod istim krovom, u našoj kući, zar ne? Zašto mi ne pišeš, Klaudija? Voli te Huan Luis.“

Možda se sećaš mojih šala. Nije bilo isto voleti se na plaži ili u hotelu – dok su oko vas jezera i sneg – i svakodnevno živeti zajedno. Osim toga, radili ste u istoj kancelariji. Na kraju ćete dosaditi jedno drugom. Zadivljenost novim će nestati. Budite se zajedno. To zapravo nije bilo baš prijatno. Ona će videti kako pereš zube. Ti ćeš videti kako ona skida šminku, kako se maže kremama, stavlja haltere… Mislim da si pogrešio, Huane Luise. Zar nisi otišao da bi našao nezavisnost? Zbog čega si sebi natovario taj teret? U tom slučaju, bolje bi ti bilo da si ostao u Meksiku. Ali, očigledno je teško pobeći od konvencionalnosti u kojima smo odrasli. U suštini, iako nisi ispunio forme, ti radiš upravo to što su tata i mama i svi drugi od tebe oduvek očekivali. Pretvorio si se u sređenog čoveka. A toliko nam je bilo zabavno sa Doris, Sofijom i Mari-Žoze. Šteta.

Nismo se dopisivali godinu i po dana. Moj život se nimalo nije promenio. Studije su mi postale pomalo beskorisne, ponavljale su se. Kako neko može da te uči književnosti? U trenutku kada su me doveli u dodir s nekim stvarima, znala sam da mi više odgovara da letim sama, da čitam, pišem i učim sama za sebe, i nastavila sam da odlazim na predavanja jedino zbog discipline, jer sam morala da završim to što sam započela. Čovek se oseća kao idiot i cepidlaka kada mu i dalje objašnjavaju to što već zna na osnovu sintetičkih shema i slika. Loše je kada neko ide ispred svojih učitelja, i oni to znaju, ali skrivaju, da ne bi ostali bez posla. Tek smo ulazili u romantizam, a ja sam već čitala Firbanka i Rolfa, čak sam otkrila i Vilijama Goldinga. Malo sam uplašila profesore, a moje jedino zadovoljstvo u tom periodu bile su pohvale na Fakultetu: Klaudija puno obećava. Sve više sam se zatvarala u svoju sobu, uredila sam je po svom ukusu, uredno poređala knjige, okačila svoje reprodukcije, postavila gramofon, i mami je već dosadilo da me moli da se upoznajem s momcima i odlazim na igranke. Ostavili su me na miru. Malo sam promenila garderobu, sa one moje dezenirane odeće prešla sam na belu bluzu i tamnu suknju, kostim i sve u čemu se osećam malo ozbiljnije, strože, nepristupačnije.

Izgleda da smo stigli na aerodrom. Ekrani radara se okreću i prestajem da ti pričam. Trenutak će biti neprijatan. Putnici se komešaju. Uzimam ručnu tašnu, neseser sa šminkom i kaput. Ostajem na sedištu dok čekam da ostali iziđu. Konačno, šofer mi kaže:

‒ Nous voilà mademoiselle. L’avion part dans une demiheure.

Ne. To je drugi, taj ide u Milano. Stavljam krznenu kapu i izlazim. Napolju je hladno i vlažno, i magla je prikrila planine. Ne pada kiša, ali u vazduhu lebdi hiljade izlomljenih i nevidljivih kapljica: osećam ih na kosi. Milujem svoju plavu i ravnu kosu. Ulazim u zgradu i upućujem se ka kancelariji kompanije. Kažem svoje ime i službenik klimne glavom u tišini. Kaže mi da pođem za njim. Hodamo dugačkim, dobro osvetljenim hodnikom, a potom izlazimo u ledeno popodne. Prelazimo dugačak popločan prostor i stižemo do nekakvog hangara. Hodam stisnutih šaka. Službenik ne pokušava da razgovara sa mnom. Ide ispred mene, pomalo ceremonijalno. Ulazimo u depo. Miriše na vlažno drvo, slamu i katran. Unutra ima mnogo uredno složenih sanduka, kao i cilindara; čak i jedno kuče laje u kavezu. Tvoj sanduk je malo sakriven. Službenik mi ga pokazuje, uz naklon iz poštovanja. Dodirujem ivicu kovčega i ne progovaram nekoliko minuta. Plač mi ostaje u utrobi, ali ipak osećam kao da plačem. Službenik čeka i kada pomisli da je trenutak odgovarajući, pokazuje mi razne papire koje sam sređivala poslednjih dana, dozvole i službene potvrde iz policije, sanitetske službe, meksičkog konzulata i avio kompanije. Traži da potpišem saglasnost na poslednjem dokumentu za ukrcavanje. Činim to i on liže gumiranu poleđinu nalepnica i lepi ih na mali otvor na kovčegu. Potom ga zapečati. Ponovo dodirujem sivi poklopac i vraćamo se u glavnu zgradu. Službenik promrmlja svoje saučešće i oprašta se od mene.

Nakon što sam regulisala dokumenta sa kompanijom i švajcarskim vlastima, penjem se u restoran sa avionskom kartom između prstiju, sedam i poručujem kafu. Sedim pored velikog prozora i gledam avione kako sleću na pistu i nestaju s nje. Gube se u magli ili izlaze iz nje, a buka motora im prethodi ili ostaje iza njih poput zvučnog traga. Plašim ih se. Da, ti znaš da ih se užasno plašim i ne želim da pomislim na to kako će izgledati povratak s tobom, usred zime, kada na svakom aerodromu budem morala da pokazujem dokumenta s tvojim imenom i dozvole da možeš da prođeš. Donose mi kafu i pijem je bez šećera; prija mi. Ne drhti mi ruka dok je pijem.

Pre devet nedelja pocepala sam koverat tvog prvog pisma nakon osamnaest meseci i ispustila šoljicu s kafom na tepih. Žurno sam kleknula da to obrišem svojom suknjom, a onda sam pustila neku ploču, hodala po sobi gledajući naslove knjiga, prekrštenih ruku; čak sam i pročitala nekoliko stihova, polako, milujući korice knjige, sigurna u sebe, daleko od tvog nepoznatog pisma, sakrivenog u pocepanoj koverti koja je ležala na naslonu fotelje.

O, ljupke, za me klete, uspomene,

ljupke i vedre, kad Bog hte po svome,

svi ste vi skupa u sećanju mome,

s njim protiv mene smrtno zaverene!

Garsilaso de la Vega, Soneti (Sonet X, preveo Branislav Prelević), Partenon, Beograd, 2006, str. 37.

„Naravno da smo se posvađali. Ona izlazi zalupivši vratima, a ja skoro plačem od besa. Pokušavam nešto da radim, ali ne uspevam i izlazim da je potražim. Znam gde je. Preko puta, u baru La Klemens, pije i nervozno puši. Silazim niz stepenice koje škripe, izlazim na trg, a ona me gleda izdaljine i pravi se luda. Prolazim kroz baštu i polako se penjem na viši nivo Bur de Fur, dodirujući prstima gvozdenu ogradu; stižem u kafić i sedam pored nje na pletenu stolicu. Sedimo pod vedrim nebom; tokom leta, kafić se proširi na pločnike i čuje se muzika sinhronizovanih zvona iz crkve Svetog Petra. Kler razgovara s konobaricom. Pričaju idiotizme o klimi, sa onim odvratnim švajcarskim prizvukom ironije. Čekam da Kler ugasi cigaretu u pepeljari, a onda i ja učinim to isto, da bih mogao da joj dodirnem prste. Gleda me. Znaš li kako, Klaudija? Kao što si me ti gledala kada si se popela na one stene na plaži i čekala da te spasem od nemani. Trebalo je da se pretvaraš da ne znaš da li dolazim da te spasem ili da te ubijem u ime tvog tamničara. Ali ponekad nisi mogla da se uzdržiš od smeha i fantazija bi se na tren raspršila. Sukob je počeo zbog mog nemara. Optužila me je da sam nemaran i da joj stvaram moralni problem. Šta ćemo da radimo? Da sam barem imao spreman odgovor, ali nisam, jednostavno sam se zatvorio u sebe, ćutljiv i povučen; nisam čak ni pobegao iz te situacije da uradim nešto pametno. U kući je bilo knjiga i ploča, ali ja sam se posvetio rešavanju ukrštenica iz časopisa.“

‒ Moraš da se odlučiš, Huane Luise. Molim te.

‒ Evo razmišljam.

‒ Ne pravi se lud. Ne mislim na to. Mislim na sve. Hoćemo li ceo život provesti u razvrstavanju dokumenata UN? Ili je ovo samo prelazni period koji će nam omogućiti nešto više, mada još uvek ne znamo šta? Ja sam spremna na sve, Huane Luise, ali ne mogu sama da donosim odluke. Kaži mi ako su naš zajednički život i naš posao samo avantura; prihvatiću to. Reci mi ako su te dve stvari trajne; i to ću prihvatiti. Ali više ne možemo da se ponašamo kao da je posao privremen a ljubav trajna, niti obratno, razumeš?

„Kako da joj objasnim, Klaudija, da mi je njen problem neshvatljiv? Veruj mi, sestro, dok sam sedeo tamo u baru La Klemens i gledao kako prolaze mladi na biciklu, slušao smeh i ćaskanje ljudi oko nas, uz zvona katedrale koja iz sve snage oglašavaju svoju muziku, veruj mi, sestro, pobegao sam od sveg tog sveta koji me okružuje, zatvorio oči i uronio u samog sebe, u sopstvenom mraku sam istančao skrivenu inteligenciju u svojoj ličnosti, istanjio sam sve niti svog senzibiliteta kako bi zatreperile pri najmanjem pokretu duše, razapeo sam celu svoju percepciju, svoju celokupnu moć predviđanja, čitavu potku sadašnjeg vremena, kao lûk, da iz njega gađam budućnost i da je otkrijem kada je budem ranio. Ta strela je ispaljena, ali nije bilo mete, Klaudija, ispred nije bilo ničega, i čitava ta unutrašnja i bolna konstrukcija – osećao sam da su mi ruke hladne od napora – urušavala se kao grad od peska pri prvom naletu talasa; ali ne da bi nestala, već da bi se vratila u okean onoga što zovemo sećanje; u detinjstvo, igre, našu plažu, radost i toplinu koju je sve drugo samo pokušavalo da oponaša, da produži, da zameni planovima za budućnost i da to ponovi sa iznenađenjima koja donosi sadašnjost. Da, rekao sam joj, dobro; potražićemo veći stan. Kler će imati bebu.“

Ona lično mi je napisala pismo, onim slovima koja sam videla jedino na razglednici iz Montrea. „Znam koliko značite Huanu Luisu, da ste zajedno odrasli i sve ostalo. Jako bih želela da se sprijateljim s vama i znam da ćemo biti dobre prijateljice. Verujte mi da vas već poznajem. Huan Luis toliko priča o vama da ponekad čak osećam ljubomoru. Divno bi bilo kada biste jednom mogli da dođete kod nas. Huan Luis je veoma napredovao u poslu i svi ga mnogo vole. Ženeva je mala, ali prijatna. Grad nam je prirastao za srce iz razloga koje možete da pretpostavite i ovde ćemo ostati da živimo. Moći ću da radim još nekoliko meseci; tek sam u drugom mesecu trudnoće. Vaša sestra, Kler.“

Iz koverte je ispala nova slika. Ugojio si se i skrećeš mi na to pažnju na poleđini: „Previše fondue,sestrice.“ I ćelaviš, isto kao tata. A ona je jako lepa, botičelijevski, sa tom dugom plavom kosom i vrlo koketnom beretkom. Jesi li poludeo, Huane Luise? Bio si lep mladić kada si otišao iz Meksika. Pogledaj se. Jesi li video na šta ličiš? Drži dijetu. Imaš samo dvadeset sedam godina, a izgledaš kao da imaš četrdeset. A šta čitaš, Huane Luise, čime se baviš? Ukrštenim rečima? Ne možeš da se zavaravaš, molim te, znaš da ja zavisim od tebe, da ti rasteš sa mnom; ne možeš zaostajati. Obećao si da ćeš tamo nastaviti da studiraš; rekao si to tati. Rutinski posao te zamara. Jedva čekaš da dođeš u stan, da čitaš novine i izuješ cipele. Je l’ tako? Nisi mi rekao, ali ja znam da je tako. Nemoj sam sebe da upropastiš, molim te. Ja sam ostala verna. Održavam naše detinjstvo u životu. Nije me briga što si daleko. Ali moramo ostati povezani u važnim stvarima; ne možemo dozvoliti bilo čemu da od nas zahteva da budemo to što nismo, sećaš se, osim ljubavi, inteligencije, mladosti i ćutanja. Žele da nas izopače, da budemo isti kao oni; ne podnose nas. Ne podleži tome, Huane Luise, molim te, nemoj da zaboraviš šta si mi rekao onog popodneva u kafeu u Maskaronesu. Čim se načini prvi korak u tom pravcu, sve je izgubljeno; nema povratka. Morala sam tvoje pismo da pokažem roditeljima. Mami je pozlilo. Pritisak. Nalazi se na Kardiologiji. Nadam se da ti neću saopštiti lošu vest u sledećem pismu. Mislim na tebe, pozdravljam te, znam da me nećeš izneveriti.

Stigla su dva pisma. Prvo koje si napisao meni, u kome mi kažeš da je Kler abortirala. Potom ono koje si poslao mami, u kome je obaveštavaš da ćeš se oženiti Kler za mesec dana. Nadaš se da bismo svi mogli da dođemo na venčanje. Zamolila sam mamu da mi dâ pismo da ga čuvam sa svojima. Ostavila sam ih sa strane i proučila tvoj rukopis da bih videla da li je oba napisala ista osoba.

Bila je to brza odluka, Klaudija. Rekao sam joj da je prerano. Mladi smo i imamo pravo da neko vreme živimo bez odgovornosti. Kler se složila. Ne znam da li je razumela sve što sam joj rekao. Ali ti jesi, zar ne?

„Volim tu devojku, znam to. Bila je prema meni dobra i puna razumevanja, ali je ponekad zbog mene patila. Vi se nećete postideti što želim da joj se iskupim za to. Njen otac je udovac; inženjer je i živi u Nojšatelu. Već je dao svoj pristanak i doći će na venčanje. Voleo bih da ti, tata i Klaudija možete da budete s nama. Kada upoznaš Kler, volećeš je kao i ja, mama.“

Tri nedelje kasnije Kler je izvršila samoubistvo. Pozvao nas je telefonom jedan od tvojih kolega s posla; rekao je da je ona jednog popodneva tražila dozvolu da izađe iz kancelarije; bolela ju je glava; ušla je u bioskop, na ranu projekciju filma, a ti si je te večeri, kao i uvek, tražio u stanu; čekao si je, a onda si jurio po gradu, ali nisi mogao da je pronađeš; bila je u bioskopu, mrtva, uzela je barbiturat pre nego što je ušla i sela je sama u prvi red, gde niko nije mogao da je uznemirava; zvao si Nojšatel, ponovo si je tražio po ulicama i restoranima, a onda si seo u La Klemens i ostao tamo sve do zatvaranja. Sledećeg dana su te zvali iz mrtvačnice i otišao si da je vidiš. Tvoj prijatelj nam je rekao da bi trebalo da dođemo po tebe, da te nateramo da se vratiš u Meksiko: bio si lud od bola. Ja sam roditeljima rekla istinu. Pokazala sam im tvoje poslednje pismo. Oni su zanemeli, a onda je tata rekao da ti više nikada neće dozvoliti da uđeš u kuću. Vikao je da si kriminalac.

Dovršavam kafu i jedan službenik pokazuje ka mestu gde sedim. Visok čovek, s podignutim reverima na kaputu, klima glavom i polazi prema meni. Prvi put sam videla to tamno lice sa plavim očima i belom kosom. Zamoli me za dopuštenje da sedne i pita da li sam tvoja sestra. Kažem mu da jesam. Kaže da je on Klerin otac. Ne pruža mi ruku. Pitam ga da li je za kafu. Odmahne glavom i izvadi kutiju cigareta iz unutrašnjeg džepa kaputa. Ponudi me. Kažem mu da ne pušim. Pokuša da se osmehne i ja stavljam crne naočari. Ponovo stavlja ruku u džep i vadi jedan papir. Stavlja ga, presavijenog, na sto.

‒ Doneo sam Vam ovo pismo.

Pokušavam da mu postavim pitanje podignutim obrvama.

‒ Ima njegov potpis. Upućeno je mojoj ćerki. Bilo je na jastuku Huana Luisa te noći kada su ga našli mrtvog u stanu.

‒ A, da. Pitala sam se šta se desilo s tim pismom. Svuda sam ga tražila.

‒ Da, mislio sam da biste voleli da ga sačuvate. – Sada se osmehuje kao da me već dobro poznaje. – Vrlo ste cinični. Nemojte više brinuti. Zarad čega? Tu više nema pomoći.

Ustaje bez pozdrava. Plave oči me gledaju s tugom i sažaljenjem. Pokušavam da se osmehnem i uzimam pismo. Sa zvučnika se čuje:

‒ …le départ de son vol numéro 707… Paris, Gander, New York et México… priés de se rendre à la porte numéro 5.

Uzimam svoje stvari, popravljam beretku i krećem ka izlaznim vratima. U rukama nosim torbu i neseser, a među prstima kartu, ali uspevam, između vrata i stepenica koje vode u avion, da iscepam pismo i da bacim komadiće u hladan vetar, u maglu koja će ih možda odneti do jezera u kome si ronio, Huane Luise, u potrazi za iluzijom.

Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

Karlos Fuentes, Čista duša, objavljeno u Karlos Fuentes, Ćak mol, KOV, Vršac, 2015.

http://korzoportal.com/vikend-prica-cista-dusa/

Tags: , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Karlos Fuentes – Ćak mol [Knjiga dana]

by admin time to read: 28 min
0