Kengur, cvrčak i kornjača

| March 4, 2016 | 0 Comments

kangaroo-kangaroos-Favim.com-899603
Do­ja­di­lo mu da bu­de čo­vjek u ovom raš­čo­vje­če­nom vre­me­nu. Po­že­lio moj do­bri ze­mljak da bu­de ne­što dru­go. Tra­va, grm, trn. Mrav, mra­vo­jed, ma­ga­rac. Lo­kvanj, ba­grem ili ža­bac. Bi­lo šta. Sa­mo da po­bjeg­ne iz čo­vječ­jeg zo­o­lo­škog vr­ta i da im za­u­vi­jek ka­že: do­sta. Mi­slim, re­kao im je ne­što dru­go, ali to dru­go ni­je za pri­stoj­ne no­vi­ne i pri­stoj­ne lju­de. Ako ta­kvih još ima. A ako ne­ma, po­že­lje­ću da bu­dem isto što i ze­mljak: vra­bac, so­ko, ti­ca-ja­re­bi­ca ili utva-zla­to­kri­la iz ep­skih na­rod­nih pje­sa­ma…
Po­že­lio da bu­de som ili ša­ran, dvo­gr­ba ka­mi­la ili zlat­na ku­na. Sa­mo da bu­de. Sa­mo da ga ima. Da ne bu­de baš ban­de­ra po­red pra­šnja­vog dru­ma na ko­ju sli­je­ću svra­ke ili olu­pa­ni kon­tej­ner ko­ji za­pi­ša­va­ju psi-lu­nja­li­ce. Ni­je mu se ži­vot oga­dio, ako se ra­zu­mi­je­mo. Oga­di­li mu se, da pro­sti­te, lju­di ili bo­lje re­ći nji­ho­va pod­vr­sta ko­ja se opa­sno, ska­ka­vič­je, na­mno­ži­la i umno­ži­la, kao ko­mar­ci-krv­ni­ci ili va­ške si­so­krv­ne…
Po­že­lio da ži­vi i di­ha, ali u ne­kom dru­gom ob­lič­ju, na ze­mlji, u vo­di, nad ze­mljom, sve­jed­no, sa­mo da utek­ne čo­vje­čan­stvu-po­lu­čo­vje­čan­stvu, da se iz­mak­ne hor­di i spa­se du­šu svo­ju, jer, sve ozbilj­ni­je tol­ku­ju i tvr­de da sva­ki ži­vi stvor ima du­šu, pa ako ne iz­gu­bi du­šu svo­ju, za­što da ne bu­de ne­što dru­go, moj ze­mljak do­bri i na­pa­će­ni. Na­pa­će­ni, jer je do­bri. Do­bri jer ne mo­že dru­ga­či­je. A ne mo­že dru­ga­či­je jer je to što je. A to je što je­ste jer je ta­kav ro­đen i uz­nji­han. Po­sr­kao s maj­či­nim mli­je­kom, po­nio sa oče­vim pre­zi­me­nom, na­to­va­rio na gr­ba­ču po­ro­dič­nu i pre­dač­ku sud­bu pod ko­jom se ste­nje, ali se, bog­me, če­sti­to ži­vi…
Ni­je mom do­brom ze­mlja­ku do­di­ja­lo da bu­de če­stit, već mu je do­ja­di­lo da bu­de čo­vjek, pa ka­ko ne bi bio ono što ni­ko nje­gov ni­ka­da ni­je bio-od­lu­čio da bu­de ne­što dru­go: na pri­mjer so­va-uša­ra ili ko­bac, vje­ve­ri­ca ili ži­ra­fa, gu­ska ili pat­ka, sve­jed­no, sa­mo da bu­de ne­što, a da ne bu­de ni­ko…
To je, uosta­lom, nje­go­va stvar, da se is­pi­še iz od­lju­đe­nog ljud­stva i da se se či­ste sa­vje­sti i zdra­vo­ga ra­zu­ma upi­še kao čo­vjek u ne­ku dru­gu fa­u­nu ili flo­ru i da ta­ko ko­nač­no ne na­pu­sti ovaj svi­jet, ne­go da do­a­ka oni­ma ko­ji su od sve­ga li­je­pog na­pra­vi­li sva­šta na­ka­znog i od sve­ga do­brog sva­ko­ja­ko zlo. Od­lu­čio čvr­sto, pre­se­lio se la­ko i sa­da je valj­da ne­što dru­go: ma­sla­čak ili gran­či­ca, sje­ni­ca ili la­sta, Bog će ga zna­ti, ali ni­je zgo­mi­la­ni po­lu­čo­vjek i gro­mu­ljak pih­ti­ja­ste gla­sač­ke go­mi­le…
Uži­va u ne­čem dru­gom, nji­šu ga mi­ri­sni ra­no­pro­ljeć­ni la­ho­ri, di­vi se ne­bu i vo­di u sve­znaj­nom ne­zna­nju i sve­vi­de­ćoj ne­vi­dje­li­ci pro­la­ze mu Bo­ži­ji da­ni. Oslo­bo­dio se mu­ke i bru­ke, ra­to­si­ljao se tu­đe­ga ka­me­nja i te­re­ta, otu­rio tu­đi stid i tu­đin­sku sra­mo­tu. Pr­vi put se osje­tio slo­bo­dan od tu­đe­ga su­žanj­stva, pr­vi put sa se­be zba­cio go­mi­lu la­ži, pla­ni­nu lo­po­vlu­ka i iza­šao u no­vi ži­vot i no­vi dan-zdrav i či­tav…
Da li je ken­gur is­toč­ni, za­pad­ni ili an­ti­lop­ski, pi­taj Ono­ga ko­ji o sve­mu sve zna. Ska­ku­ta, valj­da, pro­stran­stvi­ma Austra­li­je kao sva­ki en­dem­ski go­spo­din i uži­va u svo­jim no­ga­tim do­ma­ša­ji­ma. Ni­ko­me se ne di­vi, ni­ko­me ne za­vi­di, osim sop­stve­nim no­ga­ma, osim sop­stve­nim sko­ko­vi­ma. I da mo­že da po­že­li, svo­jom ken­gur­skom gla­vom: po­že­lio bi svi­ma ta­kav-ken­gur­ski ži­vot. Ži­vot bez stre­sa i tra­u­me. Bez li­be­ral­nog kr­vo­žed­nog ka­pi­ta­li­zma i na­o­pa­kih li­je­vih skre­ta­nja. Ži­vot bez ta­če­ri­zma i re­ga­ni­zma, ži­vot bez klin­to­ni­zma i ble­ri­zma, ži­vot bez ži­vo­ta, ži­vot bez kre­te­ni­zma. Ne ži­vi du­go, ali ži­vi i ra­du­je se sva­kom da­nu bez ka­len­da­ra i ra­ču­na…
Ili se mo­žda u du­go­vje­ku kor­nja­ču pre­tvo­rio moj na­mu­če­ni ze­mljak, ko će zna­ti osim Ono­ga ko­ji sve zna. Ako je i kor­nja­ča, zna za­što je kor­nja­ča. Li­je­po i la­god­no, bez žur­be i si­či­je pro­la­ze mu kor­nja­či­nii da­ni. Du­go ži­vi, ali i da ži­vi kra­će, ne bi za to ma­rio, jer ma­ri za dru­ge va­žni­je stva­ri i po­la­ko, no­gu, pred no­gu, mje­ri ma­la ra­sto­ja­nja jed­nog ma­log-ve­li­kog ži­vo­ta. Da umi­je raz­mi­šlja­ti shva­tio bi da je sre­ćan, ali i bez to­ga sim­bol je či­ste sre­će pod čvr­stim oklo­pom dok mi­ru­ju­ći ko­ra­ča, dok u ko­ra­ku mi­ru­je…
Mo­žda je i cvr­čak, moj pat­nik i do­bri­či­na, mo­žda ko­nač­no pje­va pu­nim gla­som i ko­nač­no uži­va li­je­pe su­to­ne, ta­mo ne­gdje na po­čet­ku ili kra­ju svi­je­ta ili baš tu pod mo­jim pri­zem­nim pro­zo­rom kad umi­ri­še ras­pa­lje­no vre­lo lje­to. Cvr­či mi­li moj cvr­čak pro­zrev­ši odav­no igru lo­ših glu­ma­ca, pro­zrev­ši šu­plju šmi­ru te­a­tral­nih ama­te­ra kr­va­vih ru­ku i pu­nih ku­lja, cr­no­ga sr­ca i cr­nje­ga obra­za. Cvr­či svoj ve­li­čan­stve­ni ru­me­ni nok­tur­no i baš ga bri­ga za par­ti­ja­še i za ku­ti­je gla­sač­ke baš ga bri­ga, baš ga bri­ga za ka­si­ce-pra­si­ce i za dr­žav­ne se­fo­ve, baš ga bri­ga za kra­đu i pre­kra­đu, za Mi­la i Ran­ka, za Mir­ka i Slav­ka, za tu­šta i tma, za du­plo go­lo. Baš ga bri­ga za kr­vo­lo­ke-hu­ma­ni­ta­r­ce i za oslo­bo­di­lač­ke mon­di­ja­li­stič­ke lan­ce, za NA­TO zli­kov­ce i osta­le po­hot­ni­ke ko­ji de­mon­skim ma­ka­za­ma pre­kra­ja­ju ovaj bur­lesk­ni svi­jet. Pje­va moj ze­mljak ras­pje­va­ni u olič­ju cvrč­ka i baš ga bri­ga za la­žna je­van­đe­lja i la­žlji­ve re­li­gi­je či­ja je pr­va i po­to­nja za­po­vi­jest ožde­ra­va­nje i po­hle­pa. Pro­la­ze mu u pje­va­ni­ji li­je­pi ze­malj­ski da­ni dok iz tra­ve gle­da kre­a­tu­re po­lu­lju­di ko­ji se tru­de da ma­skom čo­vje­ko­lju­blja sa­kri­ju užas po­hle­pe.
I za­to je svi­ma re­kao do­sta. I za­to se pre­tvo­rio u ze­bru ili ze­bu i za­to se pre­tvo­rio u ovu pri­ču. I za­to je ova pri­ča po­sve­će­na onom ko­ji je od­lu­čio da bu­de da­le­ko od onih ko­ji su da­le­ko od ži­vo­ta i čo­vje­ka.

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Kengur, cvrčak i kornjača

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0