Piše: Božo Koprivica
Kiš je napisao da nije uspeo da pronađe, u Kovinu, u bolnici istoriju bolesti Eduarda Sama. Nestala je… Meni je o tome pričao u bašti Kluba književnika, onaj sto ispod kiselog drveta… Bili smo ostali sami u bašti. Devedesetih napisao sam dva-tri-četiri eseja o Kišu. Iz “efea”. Gađao sam da pogodim gol iz kornera i retko bih pogodio. Ali zbog tog “efea” dospela je, dolepršala mi je u ruke spomenica o desetogodišnjici državne bolnice za duševne bolesti u Kovinu 1924–1934, izdanje uprave bolnice, štamparija R. Oberlajter, Kovin, 1934.
Paul Celan i Fuga smrti:
Crno mlijeko zore pijemo ga uvečer
pijemo ga u podne i jutro pijemo noću
pijemo i pijemo
u zraku kopamo grob tu nam nije tijesno
U kući stanuje čovjek sa zmijama (…)
pa izlazi pred kuću a bliješte zvijezde
on zviždukom svoja doziva pseta
zviždi poziv svom Židovlju
u zemlji im daje kopati grob
zapovijeda svirajte sada za ples
(…)
Viče smrt svirajte slađe smrt je
maestro iz Nemačke
viče tamnije povucite gusle ko dim
da se vinete u zrak
sred oblaka bit će vam grob
tu nije bar tijesno
I(li) Eduard Sam u Beleškama jednog ludaka (I): Teško je podići svoju nesreću u visinu.
Paul Celan rođen je 23. studenog u jevrejskog porodici. Černovice, Bukovina, Rumunija. Bukovina i Kišova priča Noć sa drškom od ružinog drveta.
Pol Ančel deportovan je, 1942, sa roditeljima, u koncentracioni logor. Pobegao je i vratio se u Černovice 1944. Odlazi u Beč, 1947. Iz Beča 1948. prelazi u Pariz gde studira germanistiku i lingvistiku. Piše, piše, piše poeziju: Pijesak iz urni, Mak i pamćenje, Od praga do praga, Rešetka jezika, Ničija ruža, Mijene duha, Bablja sunca. U Parizu, 1970, možda 20. travnja, skočio je u Senu: samoubistvo. Pisao je na nemačkom, izvanredni prevodi Trude Stamać.
Roman Peščanik je jednonoćna fuga smrti. Eduard Sam zna, već 1932. i još ranije, da ga čeka fuga, furgon, stočni vagon koji će ga 1944. odvesti u logor, u Aušvic smrti. Njegov život je odlaganje smrti, ili E.S. na putu za Kovin, kao Put u Damask.
Svi dvojnici, snovi, košmari Eduarda Sama su varijacije njegovog Reda, autobuskog, železničkog, brodskog, avionskog i inog reda vožnje. Reda, fuge smrti.
Ceo “Porodični ciklus”, od priča Igra, Pogrom (Rani jadi), i lirske poeme Bašta pepeo, do poslednjeg poglavlja Peščanika, do pisma sestri Olgi Eduarda Sama samo su tragičko karnevalsko odlaganje nestanka u veliku čeljust.
Prvi odlazak u Kovin 1932. je uzaludan pokušaj da gledajući ludilu u zenicu oka odloži konac, konjec filma.
Sve nijanse, sve vibracije, depresije, manije Eduarda Sama, već od “Igre” (drhte hladne ruke oko plama…) prepoznaje Marija Sam (Milica Dragićević). Marija Sam i dečak, dječak Andi (Danilo) Sam. Andi upija to seme smrti oca. Urezuje u letopis rebra. Samo ne zna to da savlada, da artikuliše. Utoliko je njegova bol, njegova rana, zjap te rane, veći i teži nego slutnja, nego strah, nego drhat smrti Eduarda Kiša. Dečak bditelj ili nebo – list bez retka, ili, Andi, dečak:
Očiju ogromnih
Dubokih i vlažnih
Ozbiljna detinja samrtna važnost.
On, Andi Sam, zna da ne može zaštititi, da ne može spasiti Eduarda Sama.
Zna, zna li da će odrasti i da će onda da (o)živi Eduard(a) Sam(a)?
Beleške jednog ludaka (IV), Eduard Sam, str. 139, velika zagrada – to su Izabrana dela Danila Kiša, izdanje Međunarodni centar za mir, Nova knjiga, Naklada Zoro, 2008… i na svakoj knjizi posveta Božu od Danice, ovako: Божу од Данице, kraj zagrade; E. Sam misli o samoubistvu, odeljak 51:
“Svestan činjenice da sam nesposoban da dignem ruku na sebe, gadeći se svoga tela, gadeći se smrti, krvi i svih rekvizita smrti, konopca, britve, oružja, ja sam, malopre, kada sam krenuo, ka selu, otprativši sina do vrata, najednom osetio neko ozarenje zbog mogućnosti da se bezbolno otarasim svih strahova i briga, a da pritom ne izložim sebe nekim graginjolskim zahvatima: smrt u snegu, slatka smrt, bez krvi i bez unakazivanja tela, bez bolova i bez nasilja!
Zapravo to nije bila odluka, to nikad nije bila odluka, jer za odluku je potrebna volja, nego to bejaše samo daleka namera koju sam pokušao da prokrijumčarim ne samo svojoj životinji nego i svojoj svesti, jer da sam je makar i samo domislio u sebi, možda bih svršio sa sobom.”
O RITMU: Mala ili velika fusnota ili o ritmu Danila Kiša: ulicama od fusnote užim (pro)juri… Eduard Sam je u ratno vreme bio u radnoj četi – gradili su nasip – peščani(k). U toj četi bilo je i građevinskih inženjera koji su znali da taj posao nije dobro projektovan, da je to (u)zaludan posao. Među članovima te radne čete bio je Bela Šternberg, železnički nadinstruktor koji se, decembar, prosinac, 1941, bacio pod točkove teretnog voza. Nad odrom Bele Š. govorio je Eduard Sam, a ta nadgrobna beseda štampana je u Železničkom glasniku, broj 218, na moj rođendan, 20. decembra, 1941:
“Moje dame i gospodo! Premeštati ljude kroz prostor, dakle i kroz vreme, jeste dužnost uzvišena i dostojna hvale. … ležite, dakle, u toplim svojim plišanim foteljama ili u krilu železne matere, savijeni kao fetus, i premeštate se kroz prostor i vreme, ugodno kao, kao u ruskim romanima (onim istim koje možda čitate baš u tom trenutku pri jasnom svetlu merkurskih lampi u kupeima prve klase) i ne misleći na sve one vredne i savesne ljude koji bdiju po staničnim kancelarijama, kraj Morzea i telefona, i to ne samo po velikim staničnim punktovima nego i po malim postajama gde je i Bog rekao laku noć, na one, dakle, koji bdiju, koji sačekuju snažne lokomotive, koji ih hrane i koji upravljaju njima, tim parnim grdosijama, lako i spretno kao Izvoščici svojim konjima…
Da, meine Damen und Herren, on se već ne jednom nalazio među opasnim odbojnicima vagona, vrzmao se oko ubojitih točkova, prelazio šine i penjao se na lokomotive, i nikad ga, nikad, nije zadesila neka nesreća, nikad ga gvozdena neman nije ritnula svojim tvrdo potkovanim kopitima, kao da ga je poznavala, kao da su bili prijatelji, šta da vam kažem, kao da su bili konj i gospodar… a eto, sad on, blagi gospodar, nađe smrt izvan bojnog polja, izvan dužnosti, tragično – dobrovoljno… i to sada, u miru, takoreći – jer bez obzira na objektivno stanje stvari, na međunarodnu klanicu, Železnice su u miru… Hoću da kažem, eksteritorijalne, nezaraćene, kao Švajcarska… jer njihov je zadatak, kao i zadatak lekara i sveštenika, nadličan, nadnacionalan; božanski ako hoćete. – Da, tužni zbore, ovaj nesrećnik – rekoh – nije pao na bojnom polju, nije bio žrtva saobraćajne nesreće, nego je dobrovoljno prigrlio hladno gvožđe šina, a gvozdeni točkovi stočnog vagona izvršili su nad njim krvavi masakr što ga je izabrao za svoj neslavni kraj. Odajmo mu ipak, moje dame i gospodo, odajmo mu ipak vojne počasti kakve je i zaslužio, neka počasni vod ispali plotun, neka složno zapište pištaljke skretničara, neka grunu orgulje lokomotiva, otegnuto kao jauk. I neka mu je laka zemlja.”
Ko bi kao veličanstveni Eduard Sam, i sam u predvorju smrti, u strogoj formi nadgrobnog govora uspeo da se, sa ovakvom lirskom, parodijskom, građanskom hrabrošću naruga, nasmeje u lice fašizmu, u lice smrti. Ili kako kod Danila Kiša:
I po žicama pod nebom
peva i peva smrt.
SPOMENICA: Kad je Eduard Sam bio najbliži samoubistvu: Prvi put bio je u bolnici u Kovinu 1932. i tada je promenio brijač. Poznatu marku Solingen zamenio jeftinim nožićem za brijanje Tabula rasa:
“…Hteo je da preseče sebi grkljan, ali ga je u tome sprečio lekar, tačnije rečeno bolničarka. Stala je na dva koraka od njega i zamolila ga je, glasom smirenim i strogim, da baci ‘tu stvar’ ili da joj je preda zatvorenu. On je još neko vreme vitlao oštrim sečivom, zasecajući vazduh čas pokretima žustrim kao kad se secka krompir, čas sporim sračunatim kao kad se ljušti jabuka. Onda je u jednom trenutku sa gađenjem bacio britvu u travu daleko od sebe i seo na jednu klupu. Bilo je proleće. Kestenovi u bolničkom parku cvetali su odišući otužnim teškim mirisom.”
Februar je, nema tamo više kestenova, ali videću, vidim tu klupu. I ja ću jedne zime osetiti, čuti, kroz bolnički prozor, miris lipe. Buncam. Mada. Možda i jeste u buncanju stvar.
Ima jedna granica koju ne smeš i ne pokušavaj je prekoračiti.
Kiš je napisao da nije uspeo da pronađe, u Kovinu, u bolnici istoriju bolesti Eduarda Sama. Nestala je… Meni je o tome pričao u bašti Kluba književnika, onaj sto ispod kiselog drveta… Bili smo ostali sami u bašti.
Devedesetih napisao sam dva-tri-četiri eseja o Kišu. Iz “efea”. Gađao sam da pogodim gol iz kornera i retko bih pogodio. Ali zbog tog “efea” dospela, dolepršala mi je u rukeSpomenica o desetogodišnjici Državne bolnice za duševne bolesti u Kovinu 1924–1934, izdanje uprava bolnice, štamparija R. Oberlajter, Kovin, 1934.
Išao sam u kovinsku bolnicu 199… sada koje, ne mogu da se setim, i tražio sam, a nisam smeo, istoriju bolesti Eduarda Sama, nisam smeo zbog Kiša. I nisam je našao… Video sam knjigu “protokola” ili u Kovinu ili u Arhivu u Pančevu. Godina kada je Eduard Sam došao u Kovin, kad je izašao, pa opet došao, pa opet napustio bolnicu…
Spomenica je bila bogata zanimljivim podacima koje sam koristio u knjizi Kiš, Borhes,Maradona, 1996, Narodna knjiga.
U poslednjem poglavlju te knjige eseja “Napomena, ili jesu li to Poklade ili se otegao decembar” nevešto sam koristio Kišov “istražni postupak” iz Peščanika. Ali bilo je iradosti otkrića. Ili mi se to samo, u vrućici, tako činilo.
Dr. Desanka Simić, lekar bolnice u Kovinu napisala je za Spomenicu tekst “O teškim oboljenjima i radu ambulante”. U tom stručnom radu postoji podatak koji vodi do Eduarda Sama, do onog mesta kad su kestenovi odisali teškim i otužnim mirisom. Delove tog rada ja sam pretvorio u “istražni postupak”.
Soba “Gospodina upravnika”?
U jednom uglu vojnički krevet, u sredini sobe jedna stolica, umesto stola jedan oveći sanduk, a na njemu – telefon, do kog žice dolaze kroz prozorski otvor…
Ambulanta?
Bolnička ambulanta radi svakog dana pod nadzorom jednog lekara.
Broj pacijenata?
Ambulanta primi dnevno oko trideset bolesnika. Ovaj broj u zimskim mesecima je veći.
Oboljenja?
Najčešće su ozlede, lakše i teže prirode, koje bolesnici nanose sami sebi slučajno pri radu ili jedan drugome u međusobnim razmiricama.
Lakše povrede?
Opekotine, posekotine, ogrebotine ili razderotine jer se ovi bolesnici dovode odmah u ambulantu da im se ukaže pomoć.
Teže povrede?
Nekoliko preloma kostiju, jedna povreda očne jabučice i jedan pokušaj samoubistva prerezanjem grla…
Zastajem ovde jer to je ta radost otkrića. U tom pokušaju prerezanja grla prepoznao sam gest Eduarda Sama sa britvom u bolničkoj bašti. Mislio sam da će čitalac “od strasti” to lako otkriti.
Knjiga Kiš, Borhes, Maradona izašla je, baš, za Sajam knjiga 1996. Rez. Na Sajam sam te godine došao pravo sa snimanja filma. Film je uglavnom sniman u Vojvodini. Smenjivali su se kiša i sunce. Na cipelama sam imao “tragove sasušenog blata” i bio sam u apsolutno kontra ritmu. Otvorio sam knjigu sa malim stidom. Ne. Knjiga se otvorila sama, 224. strana – ambulanta, teže povrede, lakše povrede. Teže povrede su postale lakše povrede. I oko koje lovi vidi da težih povreda nema. Bacio sam, zavrljačio knjigu. Nestao je taj mali pasus. Najvažnija tri reda u toj knjizi. To je knjiga s “težom povredom”, sa živom ranom. Sreća da je teško naći i kod preprodavca knjiga. Ali, evo za Kišov 80. rođendan ispravio sam tu tehničku omašku… Znao sam dok sam pisao taj esej o Pokladama i decembru da sam prekoračio granicu. Zato su i nastale “teže povrede”. To je bila opomena. Opomena i kazna.
GRANICA: Kad pređeš granicu, onda nema povratka. U Spomenici ima dosta fotografija: velikodostojnici: kralj Aleksandar Karađorđević, ministar dr Fran Novak, Dobrica Matković, Ban Dunavske banovine, Ivan Pucelj, Ministar na raspoloženju i narodni poslanik, O. Rafael Rodić, Nadbiskup beogradski i Ap. administrator Banata, Ljubomir Hofmanović, načelnik Opšteg odeljenja Min. soc. poslova i narodnog zdravlja, upravnici bolnice dr Ante Marić 1924, dr Dezider Julius 1924–1928, dr Marko Đ. Radman 1928–1933, dr Franc Gerlović 1933–1934… U Spomenici je priličan broj fotografija (Kišov omiljeni postupak nabrajanja): Avionski snimak bolnice (iz nekoliko “pravaca”), Avionski snimak bolničkog imanja, Apoteka, Ambulanta, Bolničari u uniformama, sa leptir-mašnama, ima ih i sa klasičnim kravatama… Bolesnici u bašti, Trpezarija, Slika budućeg nemirnog odeljenja, Činovništvo (tehničko osoblje, sestre, lekari, upravnik bolnice, darodavci…), Rimo-katolička kapela, Časne sestre milosrdnice, Peglarnica, Ženska krojačnica, Bolesnici pri poljskom radu, Krave u novoj štali, Svinje na bolničkom imanju, Zečevi, Kazan sa ložačem bolesnikom, Električna centrala, Bravarska radionica, Pletarnica, Perionica, Obućar sa bolesnicima pred radionicom, Berbernica… Kad prekoračiš granicu ili u poglavlju Poklade i decembar – nalazi se fotografija Kazan s ložačem bolesnikom… U depresivno-šizofrenoj oholosti ispod te fotografije napisao sam: Ja sam to. Rez. Godina je 1999. ili 2000. ili… Decembar: tri, četiri, pet, šest noći pred Novu godinu, jednu uru posle ponoći, bio je Pun mesec, popio sam 100, 101 zoloft, 100 bensedina, 101, kao 101 dalmatinac i hloral, kao omaž Arturu Adamovu, navukao na glavu najlonsku kesu…
I crni kvadrat. Ili: Ima praznina u pamćenju – mrena/Na očima: sedam koprena… Zija mesto crta – bela provalija.
Mali komentar: Žunja, i Iva i Jovana… ogromne oči… Žunja me odvela na VMA. Tamo su rekli – Nije to ništa… neki apaurin, brzo će doći sebi…
U filmu procesija prijatelja, jedan za drugim, prijatelji iz detinjstva, podno mojih nogu, beogradski prijatelji bledo se smeše, nešto kratko kažu i brzo nestanu. Pri samom odlasku, tražim da mi odvežu noge. U cipelama sam, razvezane pertle (od detinjstva, bos ili razvezane pertle na patikama…), ne obaziru se prijatelji na te moje reči… Samo beogradski Džo Koker sa Crvenog krsta, golub karuđijan, ćuti, u poluprofilu, kao sfinga i nikad ne odlazi. Zvučna kulisa: neka alkoholna graja, karnevalska kao da se čeka, u susednim sobama, Nova godina, to nisam siguran. Ležim, vezan na krevetu, meni se čini da sam vezan na nekom stolu. Ne znam da sam u bolnici na Guberevcu, “Dr Laza Lazarević”… Nekoliko dana, koliko ne znam, kasnije doktorka Vera, gospođa, to je otmenost Žane Moro, u filmu Pitera Bruka Moderato kantabile, kaže da me je spasila doktorka gastroenterolog. Da mi je “ispumpala”, izbacila otrov iz krvi, ali da su se neki opiljci urezali, upili u koru mozga. I da, eto, sad sam ja na potezu. Beli kvadrat irazbijena harfa snova. Beli kvadrat, Beli kvadrati i Debora Fogel 1900. – nestala u getu u Lavovu 1942. Debora Fogel prepoznala je pisca Bruna Šulca. Vikendom sam počeo da izlazim, igram fudbal u Zemunu u dvorištu škole. Igram? Uskoro ću, uz dozvolu doktorke Vere, početi da idem na probe Doktora Šustera Dušana Kovačevića. U “Lazi” čitam Aleksandrijski kvartet, još pamtim poslednju rečenicu: “I bilo mi je kao da me je celi svemir gurnuo laktom”, čitam novele Geze Čata, priča Crni pas poslednja rečenica: “Starac je dospeo u ludnicu: u njoj je umro posle mesec dana.” Odustajem. Pamtim još priču Opijum i podnaslov “Iz poštanskog sandučeta jednog lekara za nervne bolesti”. Kiš je želeo da napiše roman o samoubistvu umetnika. A ja bih voleo da napišem esej o Herti Kreftner. Možda bih, da sam kao ona popio veronal, možda bih uspeo… Brzo će pramaleće i ja kroz prozor osećam miris, opojni miris lipa. Lipe oko ludnice (Sišli smo s uma u sjajan dan…) čudesno mirišu. Pročitaću to u romanu Kišovog i mog prijatelja Mirka Kovača Vrijeme koje se udaljava.
Crni kvadrat i, teško je odoleti, mala fusnota: Jesen 1989, može biti oktobar, otišao sam u Lenjingrad da sledim trag majora Kovaljova u Gogoljevoj priči Nos.. Na Nevskom prospektu u jednoj maloj galeriji – Izložba Ane Ahmatove. U galeriji Amadeo Modiljani i ja. Onda sam bazao “na Mojke” i slučajno zapao u ulicu “Pestelja”… Mavarska kuća na kraju ulice, Brodski: Preživi sve, preživi snove… U sonetu. A na ulici studenti likovne akademije, dva simpatična, tvrda momka, “fotografi za turiste”. Napravili su, napravili smo stotine fotografija ulice Pestelja, Mavarske kuće, na jednoj fotografiji kod broja 11: Brodski, u nekom kariranom sakou, šeta, a on je odavno u Americi… Jednog dana “snimanja” stao sam u okvir vrata “sobe i po” gde su živeli Brodski. Na “filmu” samo je ta fotografija ostala crni kvadrat. Prekoračio sam granicu:krvava slepa poezija počinje da govori.
Šizofrenija brzo prelazi s mora na more. S Baltika – na Crnogorsko primorje. Ili: Preko sveta mi ruku daj. Tamo ispod manastira Praskvica sahranjena je početkom avgusta 2011. Ana Sam, Danica Kiš-Mitrović. Udata za dobrog, otmenog Krsta Mitrovića. I dok su spuštali kovčeg u grobnicu Mitrovića, pomislio sam: eto, ponovo se skuplja porodica Sam. Eduard i Marija, Ana i Andi, Eduard i Milica, Danilo i Danica. Ko kaže da se posle 100 godina ne može putovati Titanikom/Sam. Danica Kiš kao Mišel Morgan, ma još čudesnija; dugo je u fotografskoj radnji “Nidža”, Terazije 12, stajala njena velika fotografija. Završila je onu čuvenu Umjetničku školu u Herceg Novom u klasi sa Dadom Đurićem. Poslednje tri decenije, gotovo tri decenije – Danica i Krsto Mitrović, sa sinom Ivom i njegovom porodicom žive(li) (su) u Pržnu, Miločeru… U letnja predvečerja često sam bio gost, ma gost u njihovom domu: kantarion loza, riba, sir iz ulja, vino, ruštule…
Dva desetleća hteo sam da pričam sa Anom Sam o “Porodičnom ciklusu”, ali se nekako nije dalo. Stid, prijateljstvo, ljubav, ili je lebdelo šta bi rekao Danilo. Ne, nije to. Nego da ne narušimo nešto u poeziji Danila Kiša: Rani jadi, Bašta, pepeo – gde je Ana među četiri glavna junaka. Četiri čudna svata jer:
Rasekoh vene:
nezaustavno neponovljivo šiklja život.
Podmećite tanjire, čančiće.
Al’ svaki tanjir plitak biće
Čanak, tanak
Niz rub – pa ravno
U crnu zemlji, da poji trstik
Nepovratno, nezaustavno
Neponovljivo šiklja stih.
Šiklja stih iz “Porodičnog ciklusa”, iz Grobnice… iz Enciklopedije… Danila Kiša…
SEĆANJE ANE SAM: Dugo, dugo se nisam usuđivao da preslušam jednu tračicu. Na terasi u Pržnu – čuju se dečja graja i plač nekog deteta u susedstvu, pričamo Danica i ja – popio sam (po)neku kantarion lozu i ništa se, gotovo ništa ne čuje šta pričam, šta pitam Danicu. Sreća da Jasna ima taj sluh i evo fragmenata Marije, Danice Kiš:
“Najviše sam voljela jedan šeslon, kao kauč. Dolje je imao podlogu a gore na crveno-žute lale i sa strane, ovako drvena sjedala. To je bio najljepši dio namještaja. Znaš, o tome je pisao Danilo. Mi, djeca, mi smo tu najviše sjedjeli.
A Eduard?
Eduard je sjedio u logor(u)…
Sjećam se da sam mu pravila od brašna, soli i vode hleb, kao pletenicu, da nosi. Znala sam gdje ide. Prvo je bilo na strijeljanje. Pa kad su ga vratili rekao je da ide u logor. Odvezli su ga prvi put samo onako na strijeljanje, a nisu na strijeljanje. Danilo i ja nešto o tome pričamo, ali ne sjećam se, Božo. Sad bi Dado (Danilo, unuk) rekao – bako, što lažeš?
Ja mislim da su došli po njega oni s perjem na šlemovima, kapama, šta li su imali…
Sjećam se kad je počeo da nosi ono žuto. Majka je šila one žute šestokrake od svile. Joj, nemoj me o tome… Ovdje je imao jedan džep (pokazuje na srce) i on je vazda držao ruku da mu to ne vide. To je bilo za njega stres, a oni bi se iživljavali kada bi vidjeli Jevreja. Onaj drugi narod, običan. To se sjećam…
A u školi kako je bilo?
Bila je jedna učiteljica koja nas je progonila. Mene i Danila. Jedna žgoljava, mala, grozna, buljava, Irena… Ona je mene hvatala za kosu, za rep i udarala me, glavom, o tablu. Danilo je, zajedno smo bili u učionici, to je ona šestogodišnja škola, govorio majci da više neće da ide u školu jer učiteljica bije Danicu. I, luda, Danilo posle je išao da je traži u Mađarsku, i našao je živu. Njega je tjerala da čisti kokošinjac. Pa se napuni, od kokoši, vaši. Kad je dolazio kući, teško se to očisti. I to sve samo zato što smo bili jevrejskog porekla.
Kakvi su bili đaci?
Dobri, nisu nas dirali, ali su imali neku distancu.
Koji si predmet najviše voljela?
Nijedan. Crtanje.
A kad si počela?
Prije škole, naravno… Kad sam upisala Umjetničku, imala sam divne radove. Sve smo stavili u jedan platneni kofer. Sve sam te radove izgubila. Danilo mi je rekao jednom: “Hajde donesi radove.” “Izgubila sam.” Danilo je poludio, grdio me. Tjerao me da idem u podrum da tražim. Ne vrijedi, izgubila sam. Imala sam akvarele, i lijepo sam radila akvarel.
Milica nije poboljevala tamo u Kerkabarabašu?
Ne. Milica kao da je čekala da dođe na Cetinje. Onda se razboljela i kraj. Bila je zdrava, zdrava. Čitave noći je plela one džempere pri lampi. One lampe na petrolej. Petrolejke. I dođe i razboli se. Nikada se više nije digla. Svašta sam vidjela kad sam bila kod nje u bolnici. To je strašno. Bolnica se kreči, ona u komi i ja sjedim pored nje. Ona u komi, priča potpuno nepovezano. Ja sjedim, idem. Kažu one žene na ulici: ona mala Miličina blijeda, blijeda, cijelu noć kod majke u bolnici. Tamo u Mađarskoj svako veče se molila: “Ne daj mi bože teške bolesti”, i bog joj baš tako dao. Mi se nismo molili. Danilo i ja. Ona je molila i krstila se i za nas i za nju.
Kao skelet je bila, živi skelet kad je umrla. Dvaput su joj operisali kičmu. Mislili su da ima tumor na kičmi. Tačno se sjećam onog reza krivog i od tada više nije mogla da prohoda.
Mala fusnota: Na Cetinju smo radili Kralja Ibija 2002, Petar Božović, Varja Đukić, Slobo Milatović, Ljubo Đurković, djevojke sa akademije. Išao sam, ponekad, kod Dragićevića, još je bila živa Kišova ujna, i Kišova braća od ujaka Branko i Mišo. Pitao sam gospođu Dragićević u kojoj sobi je bolovala Milica. Broj šest na spratu. Kaže, Danilo je išao svaki dan kod Milice. Bolnica “Danilo I” ličila je na veliko Šejkino skladište. Instrumenti – razbacani, memla, zastori, velike lampe u operacionoj sali, reflektori, fioke, istorije bolesti, po hodnicima, po sobama, u kancelarijama, snimci, rendgenski snimci, nije se ponegdje ni moglo proći. Bio sam u operacionoj sali, u sobi u kojoj je ležala Milica. Ima tu stotine snimljenih fotografija. Anka Gardašević napravila je izložbu u Budvi, u vreme razgovora o Kišovom delu. To je bilo pre 12, 13 godina.
I Danica opet:
Ručavali smo u određeno vrijeme i sjedimo svi za stolom. Eduard je bio strašno otmjen. Tada već nije išao na posao, on je bio star. U stvari, radio je onaj njegov red vožnje. Sjedi za stolom. To je isto kao matematičar. Mora da izračuna kad se “križaju” vozovi. To su bili dugački papiri pa se preklapaju. Danilo je to uzeo. Ne znam gdje je to…
Voljeli smo da putujemo vozom. Od Novog Sada do Subotice nešto je malo išao. Danilo, odmah, kaže: “Ja sam gladan…” A ja odugovlačim da što kasnije jede da ne bude posle opet gladan. Onda su se jele obično pečene kokoške. Seljaci slanine, a ovi iz grada kokoške.
Milica je znala da se Eduard neće vratiti?
Znala je i mi smo znali. Rekao je doviđenja kad je odlazio. Znaš da je bacio pismo iz vagona. Rekao poštenom nalazaču: “Ko nađe ovo pismo da pošalje mojoj ženi i djeci.” To je posljednje bilo. Ne sjećam se ko je doneo pismo. Mogao ga je baciti… Ništa, pisalo je: “Odlazim i nećemo se više nikada vidjeti.”
Eduard je nosio sivo odijelo. Isto sive cipele… Kod Jevreja je bilo… ako je neka šerpa za mlijeko, samo je za mlijeko, za meso je samo za meso. Uopšte se nisu miješale šerpe za druga jela.
Jesu li zamjerali ovi sa Cetinja Milici što se udala za Eduarda?
Ne znam. Milica se divno nosila. Sjećam se jedne haljine sive, kombinovana sa bordo. Od svile. Od istog materijala pleteni kaiš. Ko joj je to šio, bog te pita. Siva svila, divna… kombinacija sa bordo. Njih dvoje su izlazili, dok nije došao rat…
Eduard je sa Gavanskim igrao šah. On je imao jednu lijepu ćerku koja je imala padavicu. Odjednom je uhvatila kod nas ta padavica. Iskoluta očima, pjeni, digla ruke i noge kao da umire. Majka je polivala vodom dok nije došla svijesti. Biće da je imala 20, 25 godina, lijepa… Edit…
Eduard i Gavanski su znali dugo da igraju šah. Kad igraju, niko nije smio da progovori, a ne da priđe. Divan, veliki šah. Gdje su ga kupili, nabavili, u to doba, ne znam. Ne, oni nijesu pričali ništa kad igraju. Samo o šahu. Borili su se ko će pobijediti. Teška borba. Nisu se peckali. Eduard se radovao kad dobije.
Milica je šila i plela. Sjećam se divne suknjice sa bretelama. I to se sjećam. Danilo nije voleo da se kinđuri kad je bio dijete. Mi smo se bìli. Ja sam njega tukla. Jednom sam ga gađala lenjirom. Ovdje sam mu posjekla (pokazuje na obrvicu). Biće da smo se posvađali. Ja rekoh, izbila sam mu oko. Krv lipti. Lele… I kako stavi ruku ovako, prestade… Eduard i Milica su bili negdje vani, i ja njemu kažem: “Nemoj slučajno reći Milici da sam te udarila.” Nije rekao. Rekao je da je pao i da se povrijedio. Bio je bolji od mene. Vidiš kako nije htjeo da me oda…
Jedan dečko mi je svirao ispod prozora. Zvao se Reže. Donio mi je bijeli… kao male bijele ružice, ne znam kako se zove to cveće. Napravio kao vijenac i ubacio kroz prozor. Znala sam da mu se dopadam. Ne sjećam se da li se on meni dopadao. Posle sam virila kroz prozor kad je otišao, vidjela sam.
Imala sam drugaricu na Cetinju. Jednu prvu komšinicu Maljević i jednu Kusovac, Ljubicu. Danilo je bio “sa svakim”. On se brzo sprijateljivao. Nismo baš dobro govorili srpski kada smo došli na Cetinje.
Kad je Danilo bio mali, jesi ga nešto učila?
Ne.
Jesi pročitala onu pjesmu o majci?
Jesam.
Risto (ujak) je našao pa me zvao da pročitam.
Kad je bila objavljena?
Ne. U rukopisu. Risto je našao u njegovim onim fasciklama. Obične, kartonske, više sveske.
Jel Danilo išao u bolnicu?
Išao je.
Šta si najviše volela da crtaš?
Pejzaž.
Kad ti je Milica rekla da treba da držiš svijeću?
Kakvu svijeću?
Pa, ono da zapališ svijeću kad ti neko pjeva ispod prozora?
Ah, da… Ne svijeću, nego šibicu da zapališ. Baciš, kao da znaš da je to serenada za tebe.
Šta je pevao?
Od’kle znam. Nešto mađarski: Zašto je bog stvorio ljubav….
KOVIN: Hteo sam da napravim malu antologiju pesama o februaru. I jedna pesma Marine Cvetajeve pretvorila se, kao voda u vino, u epitaf za Eduarda Sama, pred njegov odlazak, večno putovanje:
Vreme da se skida ćilibar kamenje
Vreme da se rečnik menja
Vreme da se gasi fenjer
Iznad dveri
Februar, 1941.
Nestala je iz moje biblioteke Spomenica… bolnice u Kovinu i to je pojačavalo moju nervozu. Pa sam, iz besa, mrmljao pesmu Deže Kostolanjija Februar:
Bledi srebrni prah prhnuo na drveće
oštro zimsko jutro: inje, mraz i muk.
Kao kad s ruku zbacimo tople rukavice,
aj, boli rana, ko kad nas ujede vuk.
Spomenica je u bibliotečkom fondu Matice srpske, Narodne biblioteke Srbije, u Biblioteci “Vuk Karadžić” u Kovinu… Biram Kovin, možda ću u bolničkom vrtu naći kestenove. Sunčani 11. februar, u kovinskoj biblioteci obradujem se fotografiji Kazan s ložačem bolesnikom i tekstu o ambulanti i povredama… Odlazimo Jasna i ja do Bolnice. Portir na ulazu, ljubazan, ali kaže da snimanje može da odobri samo upravnik bolnice. A upravnik je otišao. Vraćamo se preko Mramorka. S leve strane ravnica je ljubičastoplava i oblak s likom labuda. Horizont je tako blizu i beskrajno daleko. Zato volim ravnicu, ta oholost mami na ronjenje na dah po pusti.
U Beogradu nalazim telefon upravnika bolnice, Željka Rodića. Kaže možemo doći u petak, 13. februara.
Već posle tri reči, igramo dupli pas. Otmen gospodin kaže da živi, žive u Kovinu od 1960. Da je kao dečak kroz rešetke bolnice uskakao u bolnički krug i igrao fudbal s pacijentima. Išao je u kino, u bolnici. I tu ide priča o bolesnicima i lekarima. Tu ima priča i priča… Rodić kaže da je u bolnici kao lekar proveo 30 godina: Ima tu jedna žena koja živi u bolnici od 1932, jesam li dobro čuo, da, možda se ona seća Eduarda Sama…
Silazimo u bolničku baštu, kaže doktor da bolnica ima svoju pekaru, pokazuje hladnjak (da se u vreme sunčanice čovek skloni u hlad…) koji je sačuvao isti oblik kao u vreme gradnje austrougarske kasarne.
Pitam da li ima neki kesten u vrtu. “Nema.”
Na jednoj klupi, bez naslona, u bolničkom mantilu sedi mlad čovek. Lice ne suncu: dva oka kao razjapljena čeljust… Rodić nam pokazuje žensko odeljenje C, s tablom iz vremena osnutka bolnice. I zvono koje je nekad pozivalo bolesnike na objed, na počinak. Zvono nije više na istom mjestu… I čujem zvono kako se kikoće… Napravili smo pun krug, i na kraju klupa s naslonom, jedina klupa s naslonom. Jedina preživela klupa iz vremena pre onog rata… Znam da je to ona klupa, klupa na koju je seo Eduard Sam, pošto je bacio britvu u travu. A kako ja to znam? O, ja to dobro znam. Mislim, ne mislim, postali smo prijatelji dr Željko Rodić i ja.
Vratili smo se u Beograd. Ništa mi se u eseju nije otvaralo, gotov sam da odustanem, mada partizan(i) nikada ne odustaju… Nema dana da neko večnost svoju ne izgubi, šapće Šimborska… Već, davno je prošla ponoć, 14. februar: na stopalima trnci, u Kovinu sam, sad znam, u bolničkom krugu, ušao u korak, u stope Eduarda Sama. U stope od besanice, stope od oblaka… Stope, pepeo. Prsti se još nisu osušili od Kišova mastila. Buncam… Ili: Nije dobro stajati stalno pred samim sobom. To je Antonen Arto u pismu, Pisma iz ludnice, Gastonu Ferdijeru, Rodez, 9. februar 1944.
ŽIVOT, FEBRUAR: Kiš ili Februarska oda. U odeljku 62, Peščanik, Kiš opisuje jednu litografiju (to sam već negde rekao…) Stepenice života na kojoj je predstavljen životopis Eduarda Sama, ili Andija Sama, ili… Deset godina, dvadeset godina, trideset… sedamdeset, osamdeset godina:
“Pognut, pogrbljen, sa štapom u desnoj ruci čovek je zakoračio na sledeći stepenik. Na njemu je tamni kućni ogrtač, vezan oko struka. Podigavši s mukom glavu, čovek se zagledao negde u daljinu…”
Štap, kućni ogrtač… Ma nikad. Svaki čas očekujem da se Danilo Kiš pojavi, iza nekog ugla, na nekim vratima kao oluja, oluja s najljepšom Adamovom jabučicom.
Kiš je umro kao mladi, grof, Esterhazi:
“… Gospodo, spreman sam…
Naglo se ispravi… Željan da dovikne toj pretećoj svetini da jedan Esterhazi ne može umreti tek tako…
Tako je stao pod vešala…
Gospodo, stajao sam na dva koraka od njega, pričao je u oficirskom manježu, još iste večeri onaj ulan… Kada su mu stavili konop oko vrata gledao je smireno u ruke dželata kao da mu vezuju broketnu maramu… Dajem vam, gospodo, svoju časnu oficirsku reč.”
Kiš je vežbao smrt… Umro je kao Boris Davidovič (“Ne daj se pasjim snovima” i nećemo se dati, partizani, zatočnici mrijet naviknuti).
“Jednog ranog jutra krajem februara Novski se vraća u svoju ćeliju iscrpljen no zadovoljan, sa redigovanim rukopisom… Rukopis je prekrajan i išaran ispravkama unesenim mastilom crvenim kao krv… Novski nestaje iz logora na neobjašnjiv način… tri dana se pobesneli i zapenjeni vučjaci otimaju iz čeličnih ogrlica. Četvrtog dana neki stražar ga otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na utvaru, gde se greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka. Opkoliše ga i pustiše vučjake… begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plamenom. Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj približi, begunac skoči u ključalu tekuću masu i stražari videše kako nestade pred njiovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hladnoće, od vrućine, od kazne i od kajanja.”
Mladi, čitajte Kiša i ne bojte se tvorova, tvorića, vučjaka, vučića, lisica, lisičića, hijena, hijenića… lešinara, lešinarčića… kojota, kojotića, smrda, smrdibubića, bubušvaba – bubašvabića…
Ne znam kako se za ove tri decenije nisam setio jedne pesme Helderlina misleći na Borisa Davidoviča: To je pesma Empedokle:
Ti tražiš život, tražiš, a navire
S dna zemlje plam božanski i tebi sja
Ti u žudnji punoj jeze
Bacaš se dole, u oganj Etne
Danilo Kiš je oganj Etne i nikad ne znaš…
OGLAŠUJTE U KONDUKTERU: Prema pisanju beogradske štampe željne spektakla i senzacija, Kiš je viđen u bifeu “Lasta” kod JAT-a, 16. februara, pio je lozu na gladan stomak i čitao Jugoslovenski i internacionalni kondukter – autobuski, brodarski,železnički, avionski… Eduarda Sama:
“Lutke za krojače i krojačice,
te konfekcije izrađuje “Baby”,
Zagreb, Martićeva 31
Josif Švab
Vještački oštrač
Novi Sad, Kr. Petra II 6
(sa fotografijom poluotovoren brijač, možda Solingen, možda Tabula Rasa, možda Monzon, možda Benvenuti…)
Oglašujte u Kondukteru
“Parisien”
Osijek I, Prilaz 24 (kod željezničke stanice)
Vlasnik: S. Kon
Jedini moderni noćni etablisman
Salonski orkestar! Barsko raspoloženje
Otvoreno kroz cijelu noć!
Solidne cijene!
Oglašujte u Kondukteru
Kovač Jovan
Krojački salon Subotica
Pašićeva 6
Autobuski promet
Zvornik – Srebrenica
Nezmečić Josip
Umetni oštrač, trgovine čelične robe
Subotica, Pašićeva 1
(fotografija malo više otvorena britva marke Stajls, Krirend, Brozović, Đentile…)
Fabrično stovarište bicikla i mehaničarska radionica ENGL i DRUG
Novi Sad, Šafarikova 15, kr. Petra II 26, Telefon 29-57
Novi restoran “Slavija”
Osijek, Aleksandrova 6 (preko od gl. Pošte) Tel. 455.
Prvoklasna srpsko-nemačka kuhinja.
Skoplje: Hotel Srpski kralj
Telefon br. 291
Oglašujte u Kondukteru
Lakovi za industriju, zanatstvo, trgovine i domaće potrebe, proizvodi
“Kopalitwerne”
Geza Klein i sinovi, Subotica
Metalna Industrija “Triumf” – Sarajevo, telefon 245, Fra. Jukića 19
Izrađuje sve vrste robe iz metala po uzorku ili crtežu u svojim odeljenjima: u sopstvenoj levaonici, tokarstvu, bravarstvu, limarstvu i u odeljenju za galvanizaciju i presovanje metala itd…
Hotel i restoran
Hranilović
“Kaptol”
Zagreb, Vlaška ul. 9 – Telefon 21-319
Preporuča uredne, čiste u Zagrebu najjeftinije sobe, prvorazredna kuhinja, sve specijalitete, izvrsna vina. Buđevačko pivo!
Oglašujte u Kondukteru
I tako uživa Kiš 16. februara u bifeu “Lasta” u lirskim minijaturama Eduarda Sama… Vreme je reklamno. Vreme uštvi. Ovde se, sve, ranije smrkava.
Smrt fašizmu!
Jugoslovenska omladino, čitajte Danila Kiša i bolovaćete, živećete do/od večite mladosti.
