Knut Hamsun – Viktorija [Knjiga dana]

| October 26, 2018 | 0 Comments

Knut Hamsun (1859-1952) upoznao je 1894. svoju veliku ljubav, 25-godišnju Bergljot Beh, koja je tada bila udata, ali se razvela i 1898. se udala za Hamsuna. On je tada napisao i posvetio joj ovaj roman, a 1902. su dobili ćerku, kojoj su dali ime Viktorija. Čim se pojavila, ovaj „povest jedne ljubavi” doživela je neizmeran uspeh, i do dan-danas ostala jedna najčitanijih Hamsunovih knjiga

Izvod iz djela

 

Dragi Johanes! Kad budete čitali ovo pismo ja ću biti mrtva. Sada je sve tako čudno. Ne stidim se više da vam pišem, i pišem kao da se nikada nije desilo ništa što bi to sprečilo. Ranije, dok sam još bila sasvim živa, radije bih patila dan i noć nego što bih vam opet pisala; ali sada sam počela da umirem i ne mislim više tako. Nepoznati ljudi su videli kako krvarim, doktor me je pregledao i rekao da mi je ostao samo još komadić jednog dela pluća. Zašto da se onda i dalje stidim? Ležala sam ovde u krevetu i razmišljala o poslednjim rečima koje sam vam uputila. To je bilo one večeri u šumi. Nikada nisam pomislila da će to biti moje poslednje reči, jer bih vam onda rekla zbogom i zahvalila vam. Sada vas nikad više neću videti, i žao mi je što se nisam bacila pred vaše noge i poljubila zemlju po kojoj ste hodali, što vam nisam pokazala koliko sam vas neizrecivo volela. Ležala sam ovde juče i danas i poželela sam da mi bude bar toliko bolje da odem odavde i vratim se kući, da prošetam po šumi i pronađem mesto na kome smo sedeli kada ste mi držali obe ruke. Tada bih mogla tamo da legnem i potražim neki vaš trag i izljubim sav vres naokolo. Ali sada ne mogu da odem kući osim ako mi možda bude malo bolje, kao što mama misli. Dragi Johanes, čudno je kad pomislim da je sve što sam ikad postigla bilo da dođem na svet i volim vas i sad se oprostim od života. Zamislite kako je to čudno ležati ovde i čekati dan i čas. Korak po korak udaljujem se od života i ljudi na ulici i kloparanja kola; ne verujem da ću ikad više opet videti proleće, a te kuće i ulice i drveće u parku biće i dalje tu kad mene ne bude. Danas sam uspela da sedim u krevetu i da malo gledam kroz prozor. Videla sam kako se dole na uglu srelo dvoje ljudi. Podigli su šešire i rukovali se i smejali se onom što su rekli; ali bilo je tako čudno pomisliti da ja, koja ih posmatram sa kreveta, treba da umrem. Mislila sam: ono dvoje dole ne znaju da ja ovde ležim i da čekam svoj čas; ali čak i kad bi znali, isto bi se tako rukovali i razgovarali. Prošle noći, kad je bilo tako mračno, pomislila sam da je to moj poslednji čas, srce mi je prestalo da kuca i kao da sam iz daljine već čula šum večnosti kako nadire ka meni. Ali sledećeg trenutka sam se vratila sa svog dugog putovanja i ponovo počela da dišem. Ne umem da opišem to osećanje. Ali mama misli da se to čula samo reka i vodopad kod kuće.

Bože dragi, kad biste samo znali koliko sam vas volela, Johanes. Nikada nisam uspela da vam to pokažem, bilo je toliko prepreka, pre svega moj karakter. I tata je bio samom sebi najgori neprijatelj, a ja sam njegova kći. Ali sada, kad treba da umrem i prekasno je za sve, još jednom vam pišem da vam to kažem. Pitam se zašto to činim kada vam to ionako vrlo malo znači, pogotovo sada kad ću umreti. Ali toliko bih htela da do poslednjeg trenutka budem blizu vas, samo da se ne osećam toliko samom kao ranije. Kao da ću videti vaša ramena i ruke i svaki vaš pokret dok držite ovo pismo pred sobom i čitate ga. Tada možda nećemo biti toliko razdvojeni. Ne mogu da pošaljem nekog po vas, nemam prava na to. Mama je htela još pre dva dana da pošalje po vas, ali ja vam radije pišem. I najviše bih volela da me pamtite kakva sam nekad bila, pre nego što sam se razbolela. Ja vas pamtim… (tu je izostavila nekoliko reči)… moje oči i moje obrve, ali ni one nisu više iste. To je još jedan razlog što nisam želela da dođete. I još bih vas molila da ne dođete i ne pogledate me u kovčegu. Verovatno ću izgledati uglavnom isto kao kad sam bila živa, možda malo bleđa, i biću u svojoj žutoj haljini. Ali vi biste se svejedno pokajali kad biste došli i videli me.

Danas sam čitavog dana malo-pomalo pisala ovo pismo, pa ipak nisam uspela da vam kažem ni hiljaditi deo onog što sam vam htela reći. Tako mi je strašno što moram da umrem, ja to neću, i dalje u srcu molim boga da se možda malo oporavim, bar do proleća. Dani su tada svetli, i na drveću je lišće. Ako mi opet bude dobro, nikad više ne bih bila grozna prema vama, Johanes. Toliko sam plakala i razmišljala o tome! O bože, izašla bih i dodirnula svo kamenje i zahvalila bih svakom stepeniku koji bih prešla, i bila bih prema svakom dobra. Bilo bi mi svejedno koliko patim, samo kad bi mi bilo dato da živim. Nikada se ni na šta više ne bih žalila, ne, smešila bih se bilo kome ko bi me napao ili tukao, i hvalila bih i veličala boga, samo kad bih mogla da živim. Moj život je tako neživljen, nikada nisam ništa učinila da nekom pomognem, i sada će se taj promašeni život okončati. Kad biste znali koliko mi je teško što ću umreti, možda biste učinili nešto, sve što je u vašoj moći. Znam, naravno, da ne možete učiniti mnogo, ali sam, mene i kad me ne biste pustili da odem, da bi mi bog poklonio život. O, koliko bih tada bila zahvalna, i nikada više ne bih ni prema kome bila loša, već bih se smešila svemu što mi je dosuđeno, šta god to bilo, samo kad bi mi bilo dopušteno da živim. Mama sedi i plače. Sedela je ovde celu noć i plakala za mnom. To mi malo pomaže, ublažuje gorčinu mog odlaska. A danas sam pomislila: šta biste vi uradili kad bih vas jednog dana presrela na ulici u najlepšoj haljini i ne bih rekla ništa što bi vas povredilo, već bih vam dala ružu koju bih pre toga kupila? Ali sam se odmah setila da nikada više neću moći da uradim ono što hoću, jer znam da se nikada neću oporaviti pre nego što umrem. Toliko plačem, mirno ležim i neprestano i neutešno plačem. Ne boli me u grudima od toga osim kad glasno jecam. Johanes, moj dragi, dragi prijatelju, jedini koga sam volela na zemlji, dođi sad meni i budi malo ovde kad počne da se smrkava. Tada neću plakati, već ću se smešiti koliko mogu, samo od radosti što si došao. Ne, gde je moj ponos i moja hrabrost! Nisam sad kći svog oca; ali to je zato što me je napustila snaga. Dugo sam patila, Johanes, dugo pre tih poslednjih dana. Patila sam kad ste bili u inostranstvu, i kasnije, još otkad sam onog proleća došla u grad, svakog dana sam samo patila. Nikad ranije nisam znala koliko noć može biti beskrajno duga. Dvaput sam vas videla na ulici, jednom ste pevušili kad ste prolazili pored mene, ali me niste videli. Nadala sam se da ću vas videti kod Zajerovih, ali vi niste došli. Ne bih s vama razgovarala, niti bih vam prišla, bila bih samo zahvalna što mogu da vas vidim. Ali vi niste došli. I onda sam pomislila da sam možda ja razlog što niste došli. U jedanaest sati sam počela da igram, jer nisam više bila u stanju da čekam. Da, Johanes, volela sam te, celog svog života samo sam tebe volela. Ovo piše Viktorija, a bog to čita preko mog ramena.

A sada ti moram reći zbogom, sada je skoro mrak i ne vidim više. Zbogom, Johanes, hvala ti za svaki dan! Kada odletim sa zemlje zahvaljivaću ti do poslednjeg trenutka i sve vreme ću izgovarati tvoje ime. Budi mi srećan celog svog života i oprosti mi sve zlo koje sam ti nanela i oprosti što nikad nisam pala pred tebe i molila te da mi oprostiš. To činim sada svim svojim srcem. Budi mi srećan, Johanes, i zbogom zauvek. I hvala ti još jednom za svaki dan i svaki čas. Ne mogu više.

Tvoja Viktorija

Sada su mi upalili lampu i mnogo je svetlije. Ležala sam u obamrlosti i ponovo sam bila daleko od zemlje. Hvala bogu, nije mi bilo tako strašno ovog puta, čula sam čak neku muziku, a povrh svega nije bio mrak. Tako sam zahvalna. Ali sada nemam više snage za pisanje. Zbogom, ljubljeni moj…

 

Knut Hamsun

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Knut Hamsun – Viktorija [Knjiga dana]

by admin time to read: 7 min
0