Ko može da nađe društvo u kojem će se kucnuti čašom, uopšte nema potrebe za drugim lekovima [Tema: Melanholija]

| September 10, 2015 | 0 Comments

jacob-jordaens-der-koenig-trinkt-118445

Muzej melanholije III dio

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.

Piše: Žan Kler

Veštački rajevi

Još su prijatnija sredstva za jačanje i za poboljšanje metabolizma, odnosno razni uvarci, likeri i napici koji menjaju raspoloženje – u smislu da stvaraju vedrinu, ako ne i radost. Sa zadovoljstvom ćemo ponovo naići na spominjanje pre svega vina, tog pravog napitka sreće o kojem je govorio Homer. Bahus je tako „Otac Slobode, zato što oslobađa”. To je omiljeni bog hipohondara. „Nema boljeg leka“, kaže Razes, a navodi ga Barton, „za melanholičnu osobu, i ko može da nađe društvo u kojem će se kucnuti čašom, uopšte nema potrebe za drugim lekovima.” Njegov sunarodnik Avicena, u svom Kanonu medicine, preporučuje onome čiji je duh uznemiren ili melanholičan ne samo da pije, nego da se povremeno i opije.

To je, složićemo se, vid islamske medicine koji je u međuvremenu iščezao.

Za one iz te konfesije koji ne piju vino, kao što su Turci, Proviđenje se umešalo šaljući im piće koje oni nazivaju coffa, što je „naziv bobice crne kao čađ, i isto tako gorke“.

Međutim, opasnost kojoj se melanholik izlaže kada koristi ova pića koja bismo danas okvapifikovali kao „ekscitirajuća” jeste nesanica. „Nesanica, posledica neprestanih briga, bojazni, tuge, sušenja mozga, jeste simptom koji teško muči melanholične osobe.“ Zato im, naprotiv, treba savetovati da koriste sedative, hipnotike, soporifike. Još i danas depresivni ljudi, kao što znamo, pate od nesanice, i od svojih lekara neprestano traže pilule koje će im pomoći da utonu u san.

Što se Bartona tiče, on se ograničava na proverenu farmakopeju, jednostavniju, ali i delotvorniju: mak, koji se može uzimati pripremljen u različitim oblicima, u smesama kao što je terijak, i kanabis, koji se može pušiti. U vezi sa time, zanimljivo je primetiti da je u holandskom slikarstvu Zlatnog veka tradicionalan lik pušača lule, kod Petera Kodea, na primer, koji ne puši duvan nego kanabis, i čiji prazan pogled, oborena glava i šaka na bradi spontano ocrtavaju kanonsku pozu melanholika: i tu se lek i uzrok, tegobe duše i tela mešaju.

Ovim blagim drogama pridružuju se radikalaniji lekovi: opijum, koji se uzima u obliku sirupa ili opijata, tatula i laudanum, gde Paracelzus ovaj poslednji propisuje u dozama od dva-tri drama.

Još prijatnije, blaže i aromatičnije su mešavine kao što su „pasta od borovih smola, od karanfila, pasta od mošusa, slatka ili gorka, pasta od kamena iz bešike, sirup od dunje, od jabuka, slatko od ruža, od ljubičica, od rosopasta, jove, kaćuna, limuna, pilule od kandirane pomorandže, itd.“

Učeniji, ali nesumnjivo i mnogo delotvorniji, recept koji je sačinio Hildeshajm protiv upornih melanholičkih tegoba: „Uzmite pola unce paste od krmeza; skrupulu kamena benzoara; izmrvite dve skrupule najfinijeg belog šećera u sirupu od nastrugane kore limuna; napravite smesu.“

Dugo se „skrupula”, od latinskog scrupulus, kamenčić, zvala mera koja je težila dvadeset i četvrti deo unce, dvanaesti deo rimske livre, koja je težila oko 28 grama. Priprema je nesumnjivo bila duga i mukotrpna. Ali melanholici su, kao što znamo, skrupulozni ljudi: izrada ovakvog eliksira na neko vreme bi im skrenula misli od njihove melanholije.

Paleta melanholije

Postoje li boje svojstvene melanholiji?

Postojala je, na primer, žuta i zelena elizabetanskih melanholika, green and yellow melancholy u kojima se kupaju portreti bosonogih plemića koje je slikao Nikolas Hiliard ili Markus Gererts.

Ne treba zaboraviti da je reformacija nametnula duboku i trajnu hromofobiju u odevanju i u enterijerima. Svaki protestantski moral osećao je najdublju odbojnost prema boji, šminki, ukrašavanju. Za Melanhtona, boja je perverzija. Reformacija doprinosi masovnom širenju crno-belih slika: na gravirama, u enterijerima, ali i u ukrašavanju: melanholični plemić, prototip romantičarskog dendija, biće odeven u crno i belo.

U savremeno doba došli bismo u iskušenje, pošto smo navikli na određenu muziku, da zamišljamo da je boja melanholije plava boja, vizualno prevodeći muzičku senzaciju bluza, muzičkog oblika koji je nastao u crnačkoj Americi i koji karakteriše konstantna harmonijska struktura i spor četvorotaktni ritam koji izražava melanholično stanje duše. Blue devils su plavi đavoli, to jest crne misli, potištenost. Muzička konotacija meša se sa temporalnom: „plavi čas” jeste vreme sumraka, smiraja dana i dizanja tuge. Blue note je nota spuštena za pola tona ka basu, tako da uvodi akorde u molu u durski tonalitet, dajući bluzu karakter bolne melanholije.

Ali plavo, i to je činjenica, u istoriji boja na Zapadu, jeste boja neba i device Marije, boja nade i spasenja kojoj lapislazuli daje svu raskoš.

U modernom svetu, izuzetno melanholičnom, u stvari snažno preovlađuje siva, poput crno-belog sveta iz doba Kalvinove i Cvinglijeve reformacije.

Nijedan pesnik nije bolje preveo taj utisak od Huga fon Hofmanštala u Pismima putnika po povratku, kada, mučen teškim napadom melanholije, više ne vidi svet koji ga okružuje nikako drugačije nego kao odsustvo, inerciju i sivilo: „Ponekad se dešavalo da mi se izjutra u ovim sobama u nemačkim hotelima krčag i lavor – ili ugao sobe sa stolom i vešalicom – učine tako nestvarni, tako potpuno lišeni Stvarnosti, uprkos svojoj neopisivoj banalnosti, gotovo avetinjski, a istovremeno privremeni, u iščekivanju, i oni bi na neki način na trenutak stali na mesto stvarnog krčaga, stvarnog lavora punog vode. … Dok sam ih posmatrao, to je kod mene izazivalo blagu nelagodnost koja bi potrajala skoro beznačajno kratko, reklo bi se, kao da bih na trenutak lebdeo iznad bezdana, iznad večne praznine…” Tek kada je otkrio slikarstvo nekog Vinsenta van Goga na izložbi u Beču 1907. godine, nastup melanholije se kod njega pretvorio u provalu radosti, i taj povratak životu ostvario je kroz otkriće boja i njihove zapanjujuće terapeutske moći: „Neverovatna plava boja, jaka, koja se stalno vraća, zelena poput istopljenih smaragda, žuta koja vuče na narandžasto…” bačene u lice i kadre da istaknu svako biće i svaki predmet, „kao ponovo rođene“, kaže on, „iz plodnog haosa neživota, iz ponora ne-bića“ .

Van ovih epifanija kakve umetnost još ponekad može da ponudi očima, telo modernog grada zaodeveno je sivkastim bojama, u skladu sa protestantskim moralom učinka i zarade, ne samo usled tamnjenja i prljanja materijala, nego i zbog prirode samih materijala, lišenih tonova, boja, sjaja, poput betona i asfalta, cinka i aluminijuma. Tu inertnu i zagušljivu sivu boju samo ovde-onde smenjuju žuti, narandžasti i sumporni pramenovi industrijskog i saobraćajnog dima, koji su tu samo zato da bi podsećali na to da su industrijske boje otrovi, kakav je nekada u kabinetima sa kuriozitetima bio kukurek.

Kraj

Prevela sa francuskog Aleksandra Mančić

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ko može da nađe društvo u kojem će se kucnuti čašom, uopšte nema potrebe za drugim lekovima [Tema: Melanholija]

by admin time to read: 5 min
0