Kod Keruaka na piću [Tema: Keruak]

Džek Keruak, jedan od rodonačelnika bit književnosti, koji je uporno odbijao tu etiketu, rođen je 12. marta 1922. godine. Tim povodom u gradu Louelu, gde je rođen, u Masačusetsu, a i drugde u Americi i svetu, nizom manifestacija biće obeležen 100. rođendan autora Na putu, Suterenaca, Darme lutalica, Tristese, Satorija u Parizu, Pika i brojnih drugih romana i zbirki poezije, a mi ovde prenosimo čuveni intervju koji su sa njim  uradili pesnici Ted Berigan i Aron Sarojan i objavili ga u Paris rivjuu u leto 1968. godine .

***

Džek Keruak je sad u 46. godini. Njegov trinaesti roman, Duluozova taština, objavljen je početkom ove godine. Živi sa suprugom poslednjih godinu dana, Stelom, i sa svojom majkom sa invaliditetom u kući od cigala u rančerskom stilu u stambenoj zoni Lauela, u Masačusetsu, grada u kom je proveo celo svoje detinjstvo. Keruakovi nemaju telefon. Ted Berigan prethodno je kontaktirao sa Keruakovom energičnom majkom i ubedio ga je da urade intervju. Kada je osetio da je došlo vreme da se susretnu, prosto se pojavio pred Keruakovom kućom. Sa njim su pošla dvojica prijatelja, pesnici Aron Sarojan i Dankan Meknoton. Keruak se javio posle zvona; Berigan se brzo predstavio i rekao zašto su došli. Keruak im je poželeo dobrodošlicu, ali pre nego što ih je pozvao unutra, njegova supruga, veoma odlučna žena, pojavila se iza njih i rekla grupi da odmah ode.

“Džek i ja počeli smo istovremeno da pričamo, govorili smo ‘Pariz rivjui!’, ‘Intervju!’ itd.”, seća se Berigan, “dok su Dankan i Aron već pokunjeno počeli da se šunjaju ka kolima. Izgledalo je da je sve propalo, ali sam nastavio da govorim glasom koji je, nadao sam se, zvučao civilizovano, razumno, smirujuće i prijateljski, pa je gospođa Keruak ubrzo pristala da nas pusti unutra na 20 minuta, ali uz uslov da se tamo ne pije.

“Kad smo konačno ušli, pošto je na kraju postalo jasno da smo došli sa ozbiljnim namerama, gospođa Keruak postala je prijateljskije nastrojena i bili smo u prilici da obavimo intervju. Izgleda da se ljudi stalno pojavljuju kod Keruakovih, tražeći autora Na putu,pa onda ostanu danima i odvlače Džeka od njegovih ozbiljnih poslova sve dok ne popiju sav alkohol.

“Kako je veče odmicalo, atmosfera se znatno promenila, a pokazalo se da je gospođa Keruak, Stela, ljubazna i šarmantna domaćica. Najdivnija stvar kod Džeka Keruaka je njegov čarobni glas, koji zvuči baš onako kako zvuče njegova dela, i spreman je da se začas promeni iz najzaprepašćenijeg i najuznemirenijeg u ravan. On diktira sve, uključujući i ovaj intervju.

“Nakon intervjua, Keruak, koji je sve vreme razgovora sedeo u stolici za ljuljanje u stilu predsednika Kenedija, premestio se u veliku stolicu na rasklapanje i rekao: “Dakle, momci, vi ste pesnici? Pa, hajde da čujemo nešto od vaše poezije”. Ostali smo oko sat duže, a Aron i ja smo čitali neke naše stvari. Na kraju je svakom od nas dao po potpisanu dopisnicu sa svojom novijom pesmom i onda smo otišli”.

Neki delovi intervjua dopunjeni su Keruakovim pisanim odgovorima na pitanja koja smo mu dostavili nakon intervjua. Izgledalo je da bi ovi dodaci doprineli suštini portretisanja autora i njegovog poziva.

INTERVJUER

Možemo li da stavimo tabure ovde da na njemu uključimo ovo?

STELA

Da.

KERUAK

Bože, Berigane, koliko ti to ne priliči.

INTERVJUER

Pa, nisam čovek za magnetofone, Džek. Ja sam samo velika pričalica, kao ti. Ok, idemo. 

KERUAK

Ok? (Zviždi) Ok?

INTERVJUER

Zapravo, hteo bih da počnem… prva tvoja knjiga koju sam ikada pročitao je, baš čudno, pošto su mnogi prvo čitali Na putu… prva koju sa ja pročitao bila je Grad i velegrad…

KERUAK

Au!

INTERVIEWER

Proverio sam u biblioteci…

KERUAK

Au!… Jesi čitao Doktora Saksa?… Tristesu?…

INTERVJUER

Verovao ili ne. Čitao sam čak i Remboa. Imam primerak Kodijevih vizija koji je Ron Pedžet kupio u Tulsi, u Oklahomi.

KERUAK

Jebeš Rona Pedžeta! Znaš zašto? Pokrenuo je mali časopis pod imenom Vajt douv rivju u, beše, Kanzas Sitiju? U Tulsi? U Oklahomi… da. Napisao je: “Pokrenite naš časopis tako što ćete nam poslati veliku pesmu. I ja mu pošaljem ‘Batrganje golubica’. I onda mu pošaljem još jednu, ali on tu drugu odbije jer je časopis već pokrenut. To vam pokazuje kako se ološ trudi da se probije preko tuđe grbače. Eh, on nije pesnik. Znate ko je veliki pesnik? Ja znam ko su veliki pesnici.

INTERVJUER

Ko?

KERUAK

Da vidimo, da li je to… Vilijam Bize iz Vankuvera. Dečko Indijanac. Bil Bize, ili Bizonet.

SAROJAN

Hajde da pričamo o Džeku Keruaku.

KERUAK

On nije bolji od Bila Bizea, ali je prilično originalan.

INTERVJUER

Zašto ne bismo počeli od urednika. Kako ti…

KERUAK

Ok. Svi moji urednici posle Malkolma Kaulija dobijali su instrukcije da ostave moju prozu tačno onako kako sam je napisao. U vreme Malkolma Kaulija, sa Na putu i Darma lutalicama, nisam imao tu moć da stanem iza svog stila, pa kako bude. Kada je Malkolm Kauli beskrajno mnogo puta pregledao rukopis i ubacio hiljade nepotrebnih zareza kao, recimo, Čejen, Vajoming (što prosto ne reći Čejen Vajoming i pustiti da to tako teče, na primer), zašto, potrošio sam 500 dolara da vratim u rukopisu Lutalica onako kako je bilo, a dobio sam račun iz Viking presa sa ispisanim “revizije”[1].  Ha ho ho. I onda vi pitate kako radim sa urednikom… pa danas sam mu jednostavno zahvalan na pomoći u korekturi rukopisa i otkrivanju logičkih grešaka, kao što su datumi, imena ili mesta. Na primer, u poslednjoj knjizi napisao sam Firt of Fort i onda pogledao, na predlog urednika, i shvatio da sam zaista isplovio iz Firt of Klajda. Takve stvari. Ili, Alister Krouli napisao sam kao „Alistar“ ili on otkrije sitne greške oko merenja jardi u fudbalskim mečevima… i tako dalje. Time što ne prepravljate i ne dopunjavate ono što ste već napisali čitaocima prosto predočavate kako vam radi mozak tokom samog pisanja: ispovedate svoje misli o događajima na svoj nepromenljivi način… pa, vidi, da li si ikada čuo da tip koji priča dugu ludu priču gomili ljudi u baru dok svi slušaju i smeju se, da li si ikada čuo da je taj tip stao da se ispravi, vratio se na prethodnu rečenicu da je poboljša, da sredi efekat ritma svojih misli… Ako zastane da bi izduvao nos, zar on ne planira sledeću rečenicu? I kad izbaci iz sebe tu sledeću rečenicu, nije li ona jednom i zauvek ono što je hteo da kaže? Zar ne prestane da razmišlja o toj rečenici i, što kaže Šekspir, „zauvek drži svoj jezik na temi“, pošto ju je prošao kao što deo reke protekne pored stene jednom zauvek i nikad ne može da teče nikako drugačije? Uzgred, što se tiče mojih bubica sa tačkama, toga je bilo sa prozom u Oktobru u zemlji šina, veoma eksperimentalnoj, zamišljenoj da se klacka sve vreme kao parnjača koja tegli 100 teretnih vagona sa kloparavom kabinom na kraju, to je tad bio moj način, a i dalje to može da se radi ako dok hitro pišete razmišljate ispovedno i čisto, uzbuđeni time koliko je sve to životno. Celu svoju mladost proveo sam pišući polako, uz prepravke i beskrajna pretumbavanja i brisanja, i tako sam pisao jednu rečenicu po ceo dan, a u toj rečenici nije bilo OSEĆAJA. Bog ga ubio, OSEĆAJ je to što volim u umetnosti, a ne ZANAT i skrivanje osećanja.

INTERVJUER

Šta te je podstaklo da primeniš „spontano“ pisanje u Na putu?

KERUAK

Došao sam na ideju o spontanom pisanju Na putu kada sam video kako je stari dobri Nil Kesidi pisao pisma koja mi je slao, sva u prvom licu, brza, luda, ispovedna, sasvim ozbiljna, sve detaljno, sa pravim imenima u njegovom slučaju, ipak (pošto su to pisma). Setio sam se i Geteove primedbe, Geteovog proročanstva, da će književnost u budućnosti u svojoj prirodi biti ispovedna; i Dostojevski je to proricao i možda bi on to počeo da je poživeo dovoljno dugo da uradi svoje zamišljeno remek-delo, Velikog grešnika.

Kesidi je takođe počeo u svojoj ranoj mladosti da piše polako, mukotrpno, sa svim tim budalaštinama zanata i posla, ali mu se to smučilo kao i meni, pošto je video da mu to ne ide iz srca i stomaka, onako kako je trebalo da izađe. Ali dobio sam ideju iz njegovog pisanja. Oni ološi sa Zapadne obale presno lažu kada kažu da sam od njega dobio ideju za Na putu. Sva njegova pisma meni bila su o njegovim mlađim danima, pre nego što sam se sreo s njim, dete sa svojim ocem, i tako dalje, i o njegovim kasnijim tinejdžerskim iskustvima. Pogrešno je predstavljeno da je pismo koje mi je poslalo imalo 13.000 reči… Ne, tekst sa 13.000 reči bio je roman Prva trećina koji je držao kod sebe. Pismo, mislim glavno pismo, bilo je dugo 40.000 reči, pazite, ceo kraći roman. Bio je to najbolje napisan tekst koji sam ikada video, bolji od bilo čijeg u Americi, ili bar dovoljno dobar da natera Melvila, Tvena, Vulfa, ne znam koga, da se okrenu u grobovima. Alen Ginsberg zamolio me je da mu pozajmim to ogromno pismo da ga pročita. Pročitao ga je, a onda ga pozajmio tipu po imenu Gerd Stern, koji je živeo u kući na vodi u Sosalitu u Kaliforniji 1955. i taj tip je izgubio pismo, palo mu je u more, pretpostavljam. Nil i ja zvali smo ga, prikladno, Pismo Džoan Anderson… svo o božićnom vikendu u salama za bilijar, hotelskim sobama i zatvorima u Denveru, sa urnebesnim događajima, a i tragičnim, čak i sa crtežom prozora, sa dimenzijama da bi čitalac razumeo, sve to. Čuj ovo: to pismo bilo bi štampano uz Nilova autorska prava, da smo mogli da ga nađemo, ali kao što znaš, bilo je moje, pošto je upućeno meni, pa Alen nije trebalo da bude tako nemaran sa njim, niti tip sa kućom na vodi. Ako iskopamo celo to pismo od 40.000 reči, odužićemo se Nilu. Nas dvojica snimili smo mnogo naših brzih razgovora, na magnetofonima, još tamo 1952, i slušali smo ih baš mnogo, obojica smo ovladali tajnom ŽARGONA u pričanju priče i shvatili da je to jedini način da se izrazi brzina, napetost i ekstatična šašavost doba… Je l’ to dosta?

INTERVJU

Šta misliš, koliko se stil promenio od Na putu​​?

KERUAK

Koji stil? Aha, stil Na putu. Pa, kao što rekoh, Kauli je tamo prorešetao stil originalnog rukopisa, a ja nisam mogao da se žalim, a od tada su moje knjige objavljivane onako kako su napisane, kažem, a stil je varirao od krajnje eksperimentalnog brzopisa Zemlje šina do mučnog mističnog stila u Tristesi, Beležaka iz podzemlja (po Dostojevskom), ispovednog ludila Suterenaca, perfekcije tri u jednom u Big Suru, rekao bih, koji priča jednostavnu priču kroz glatko nizanje reči ko po puteru, do Satorija u Parizu, što je zaista prva knjiga koju sam napisao sa pićem kraj sebe (konjak i jako pivo)… i da ne zaboravim Knjigu snova, sa stilom poluprobuđene osobe i struže olovkom kraj kreveta… da, olovkom.. kakav rad! Mutne oči, poludeli um, odlutao i mistifikovan snom, detalji što iskaču takvi da čak iako ih zapisuješ ne znaš šta znače, dok se ne probudiš, popiješ kafu, pogledaš, i vidiš logiku snova na samom jeziku snova, vidiš?… i konačno sam kao umorni sredovečni čovek odlučio da usporim i Duluozovu taštinu sam napisao umerenijim stilom tako da će se, pošto sam bio toliko ezoteričan svih ovih godina, neki čitaoci od ranije vratiti i videti šta se za deset godina dogodilo sa mojim životom i razmišljanjima… što je na kraju krajeva jedino što mogu da ponudim, istinita priča o tome šta sam video i kako sam to video.

INTERVJUER

Delove Kodijevih vizija si diktirao. Jesi od tada koristio taj metod?

KERUAK

Nisam diktirao delove Kodijevih vizija. Prekucao sam snimljene razgovore sa Nilom Kesidijem, ili Kodijem, o njegovim ranim avanturama u Los Anđelesu. To su četiri poglavlja. Nisam od tada koristio taj metod; ne ispadne baš dobro, dakle, sa Nilom i sa mnom, kad se sve napiše sa svim tim ahovima, ohovima i ahaima i tom jezivom činjenicom da se ta prokleta stvar vrti i primoran si da štediš struju ili traku… A opet, ne znam, možda opet pribegnem tome na kraju; postajem umoran i slepim. To pitanje me zbunjuje. U svakom slučaju, svi to rade, koliko čujem, ali ja i dalje škrabam… Makluan kaže da svi postajemo sve usmeniji, pa pretpostavljam da ćemo svi naučiti da pričamo u mašine sve bolje.

INTERVJUER

Šta znači ona izjava o “jejtsovskom polutransu” koji donosi idealnu atmosferu za spontano pisanje?

KERUAK

Pa, eto, kako možeš da budeš u transu dok ti usta laju… pisanje je u najmanju ruku tiha meditacija čak i ako ideš 100 milja na sat. Sećaš se one scene iz La Dolce Vita kad stari sveštenik poludi jer se masa manijaka pojavila da vidi drvo na kom su klinci videli Devicu Mariju? On kaže: „Vizije se ne ukazuju u svom ovom frenetičnom glupiranju, larmi i guranju; vizije su dokučive samo u tišini i meditaciji“. To. Da. 

INTERVJUER

Rekao si da se haiku ne piše spontano nego se prerađuje i popravlja. Važi li to za svu tvoju poeziju? Zašto metod pisanja poezije mora da se razlikuje od onoga za prozu?

KERUAK

Ne, prvo: haiku je najbolji kad se preradi i popravi. Znam to, probao sam. On mora da bude sasvim ekonomičan, bez lišća i cveća i ritma jezika; to mora da bude jednostavna mala slika u tri kratka retka. Bar su tako radili stari majstori, okapajući mesecima nad tri kratka retka i dolazeći do, recimo, ovoga:
U napuštenom čamcu / tuča/ posvuda bubnja.
To je Šiki. Ali što se tiče mog uobičajenog engleskog stiha, kucao sam to brzo kao prozu, koristeći, pazi ovo, stranicu sveske za oblik i dužinu pesme, kao što muzičar mora da prenese, džez muzičar, svoju poruku u određenom broju taktova, u jednom refrenu, koji se rasprsne u sledeći, ali mora da stane kada se refren završi. I konačno, u poeziji, takođe, možeš da budeš sasvim slobodan da kažeš šta god želiš, ne moraš da ispričaš priču, možeš da koristiš skrivene igre reči, zato uvek kažem, kad pišem prozu: “Nemaš vremena za poeziju sada, daj svoju jednostavnu priču”. (Pića su poslužena.)

INTERVJUER

Kako pišeš haiku?

KERUAK

Haiku? Hoćeš da čuješ haiku? Vidiš, moraš da sabiješ sjajnu veliku priču u tri kratka retka. Prvo počneš sa haiku situacijom – dakle, vidiš list, kao što sam rekao njoj pre neko veče, kako pada na leđa vrapcu tokom velike oktobarske vetrovite oluje. Veliki list pada na mala leđa vrapcu. Kako ćeš to da sabiješ u tri retka? Još u japanskom to treba da sabiješ u 17 slogova. Mi to ne moramo da radimo na američkom – ili engleskom – jer mi nemamo to sranje sa slogovima koje ima tvoj japanski. I onda kažeš: Mali vrabac – ne moraš da kažeš mali, svi znaju da je vrabac mali… jer oni padaju… dakle kažeš: Vrabac / sa velikim listom na leđima – / Oluja.

Nije dobro, ne radi, odbacim to.

Mali vrabac / kad mu se jesenji list iznenada prilepi za leđa / iz vetra.

Hah, to radi. Ne, malo je duže. Vidiš? Već je malo duže. Berigane, znaš na šta mislim?

INTERVJUER

Izgleda da je tu neka reč viška ili nešto, kao „kad“. Kako bi bilo da izostavimo „kad“. Recimo: Vrabac / jesenji list iznenada mu se prilepi za leđa / iz vetra!

KERUAK

Hej, tako je. Mislim da je „kad“ bila reč viška. Shvatio si ideju ovde, O’Hara! Vrabac, jesenji list iznenada – ne moramo da kažemo ovde „iznenada“ je l’ da? Vrabac, jesenji list zalepi mu se za leđa – iz vetra!

(Keruak zapisuje konačnu verziju u svesku sa spiralom)

INTERVJUER
„Iznenada“ je baš ona vrsta reči kakva nam ne treba ovde. Kad to objaviš, hoćeš da me staviš u fusnotu, da kažeš da si mi postavio par pitanja?

KERUAK

(Piše) Berigan je primetio. Tako?

INTERVJUER

Pišeš li često poeziju? Pišeš li drugu poeziju pored haikua?

KERUAK

Teško je pisati haiku. Pišem duge šašave indijanske pesme. Hoćeš da čuješ moju dugu šašavu indijansku pesmu?

INTERVJUER

Koju indijansku?

KERUAK

Irokešku. Što znaš čim me vidiš. (Čita iz sveske)
Na travnjaku na putu do radnje 44 godine star da čuju komšije hej, gledaj,

Mama povredio sam se.
Posebno tim mlazom.
Šta to znači?

INTERVJUER

Reci opet.

KERUAK

Hej, gledaj, Mama, povredio sam se, na putu ka radnji sam se povredio i pao na travnjak i viknuo svojoj majci, hej, gledaj, Mama, povredio sam se. I dodajem, posebno tim mlazom.   

INTERVJUER

Pao si preko prskalice?

KERUAK

Ne, mlaz mog oca u moju Mamu.

INTERVJUER

Iz te daljine?

KERUAK

Oh, odustajem. Ne, znao sam da nećeš shvatiti ovu. Morao sam da je objašnjavam. (Otvara svesku i ponovo čita) Goj znači Radost.[2]

INTERVJUER

Tu pošalji Ginzbergu.

KERUAK

(Čita) Srećni ljudi takozvani su licemeri – to znači da talasna dužina sreće ne radi bez obavezne obmane, bez izvesnog spletkarenja, laži i skrivanja. Licemerje i obmana, nema Indijanaca. Nema smejanja.

INTERVJUER

Nema Indijanaca?

KERUAK

Razlog za tvoju prikrivenu netrpeljivost prema meni, Berigane, leži u ratu Francuza i Indijanaca.

INTERVJUER

Mogao bi da bude.

SAROJAN

Video sam tvoju sliku sa fudbala u podrumu Horasa Mana. Bio si prilično debeo onda.

STELA

Tufi! Dođi Evo Tufi! Dođi maco…

KERUAK

Stela, daj nam još flašu, dve. Da, ima da pobijem sve ako me izbace. Jesam. Sladoledi s toplim prelivom od čokolade! Bum! Jeo sam po dva ili tri takva sladoleda pre svakog meča. Lu Litl…

INTERVJUER

On ti je bio trener na Kolumbiji?

KERUAK

Lu Litl mi je bio trener na Kolumbiji. Moj otac je otišao kod njega i rekao mu: Ti namazani nosati muljatoru… Kaže, Što ne pustiš mog sina, Ti Žana, Džeka, da igra u Vojnoj ligi pa da može da uzvrati svojim velikim neprijateljima iz Louela? I Litl Lu kaže zato što nije spreman. Ko kaže da nije spreman? Ja kažem da nije spreman. Moj otac kaže što ti nosati banana nosati prevarantu, miči mi se s očiju! I dolazi bije nogama od besa dok hoda puši veliku cigaru. Izlazi odatle Džek, idemo odavde. I tako smo otišli sa Kolumbije zajedno. Isto kad sam bio u Američkoj mornarici tokom rata, 1942, pred admiralima, ušao je i rekao Džek, u pravu si! Nemci ne treba da nam budu neprijatelji. Oni treba da nam budu saveznici, vreme će to pokazati. I svi admirali tamo su zinuli, a moj otac nije trpeo ničija sranja – moj otac nije imao ništa sem velikog stomaka otprilike ovako velikog (pokazuje rukama pred sobom) i uradio bi PUM! (Keruak ustaje i pokazuje, udarajući se u stomak sa eksplozivnom snagom i viče PUM!) Jednom je šetao niz ulicu sa mojom majkom, ruku podruku, dole po donjem Ist Sajdu. U ona vremena, znaš, četrdesetih. I nailazi gomila rabina hodajući ruku podruku… ti-da, tida-tida… i neće da se razdvoje zbog ovog hrišćanina i njegove žene. I moj otac uradi PUM! I satera rabina pravo u slivnik. I uzme moju majku podruku i prođu. Sad, ako ti se to ne sviđa, Berigane, to ti je istorija moje porodice. Ne trpe ničija sranja. Kad dođe vreme, ni ja neću trpeti ničija sranja. Možeš to da snimiš. Je l’ ovo moje vino?

INTERVJUER
Da li je Grad i velegrad napisan prema principima spontane kompozicije?

KERUAK
Neki delovi svakako. Napisao sam i jednu verziju sa Barouzom, a ona je skrivena pod daskama na podu.

INTERVJUER
Da, čuo sam glasine o toj knjizi. Svi žele da dođu do te knjige.

KERUAK
Zove se A nilski konji su se skuvali u svojim bazenima. Nilski konji. Zato što smo Barouz i ja sedeli u baru jedne večeri i čuli kako spiker kaže … “i tako su Egipćani napali bla bla… a u međuvremenu je bio velili požar u zoo-vrtu u Londonu, vatra se proširila preko polja i nilski konji su se skuvali u svojim bazenima! Laku noć svima!” To je Bil, on je to primetio. Jer on primećuje takve stvari.

INTERVJUER
Stvarno si mu prekucao rukopis njegovog Golog ručka u Tangeru? 

KERUAK
Ne… prvi deo. Prva dva poglavlja. Otišao sam u krevet i imao košmare… sjajni dugi nizovi koještarija su mi navirali iz usta. Imao sam košmare dok sam prekucavao taj rukopis… Kažem: “Bile!” On kaže: “Samo nastavi da kucaš”. Kaže: “Kupio sam prokletu kerozinsku peć ovde u Severnoj Africi, znaš”. Među Arapima… teško je dobiti kerozinsku peć. Upalio bih kerozinsku peć, pokupio neku prostirku i malo trave ili kifa, kako smo je tamo zvali… ili možda nekad hašiš… uzred tamo je to legalno… i krenuo bih toktoktoktoktoktok i kad sam uveče otišao u krevet, te stvari su mi ispadale iz usta. I konačno su se pojavili ostali momci kao Alan Ansen i Alen Ginzberg i oni su pokvarili ceo rukopis jer ga nisu prekucavali onako kako je on to napisao.

INTERVJUER
Grouv pres počeo je da izdaje svoje Olimpija pres knjige sa mnogo izmena i dodatih stvari.

KERUAK
Pa, po mom mišljenju, Barouz nam nije dao ništa što bi moglo da zanima naša slomljena srca još od kad je napisao Goli ručak. Sad radi samo te njegove brejk-ap stvari kako se zovu… kad napišeš stranicu proze, napišeš još jednu stranicu proze… i onda ih presaviješ i isečeš i spojiš ih… i sranja poput toga…

INTERVJUER
A Džanki, ipak?

KERUAK
To je klasik. To je bolje od Hemingveja – to je baš kao Hemingvej, ali i malo bolje. Tamo kaže: Deni mi dođe u krpe jedne noći i kaže: Hej, Bile, je l’ mogu da pozajmim tvoj sap – znate šta je sap?   

SAROJAN
Blekdžek?[3]

KERUAK
To je blekdžek. Bil kaže: “Otvorio sam donju fioku i ispod nekih lepih košulja izvukao svoj blekdžek. Dao sam ga Deniju i rekao: Samo nemoj da ga izgubiš, Deni. Deni kaže: Ne brini, neću ga izgubiti. On ode i izgubi ga”. Sap… blekdžek… to sam ja. Sap… blekdžek.

INTERVJUER
To je haiku: Sap, blekdžek, to sam ja. Bolje ga zapiši.

KERUAK
Ne.

INTERVJUER
Možda ću ja da ga zapišem. Mogu li da ga iskoristim, je l’ ti ne smeta?

KERUAK
Možeš tvoje dupe nasred Mobil gas rupe!

INTERVJUER
Ne veruješ u saradnje? Jesi ikada sarađivao sa nekim, osim sa izdavačima?

KERUAK
Sarađivao sam par puta u krevetu sa Bilom Kanastrom u potkrovljima. Sa plavušama.

INTERVJUER
Je l’ to tip koji je pokušao da se popne na voz u metrou kod Astor Plejsa u Holmsovoj knjizi Idi?

KERUAK
Da. Da, dakle on je rekao hajde da skinemo skroz goli i trčimo oko bloka… znaš, padala je kiša. Šesnaesta ulica kod Sedme avenije. Rekao sam, pa, ja ću da ostanem u šortsu – on kaže ne, bez šortsa. Rekao sam da ću da ostanem u šortsu. On kaže u redu, ali ja svoj neću da nosim. I mi polako trot trot trot niz blok. Iz Šesnaeste u Sedamnaestu… i vratimo se i ustrčimo uz stepenice – niko nas nije video.

INTERVJUER
U koje je to doba dana?

KERUAK
Ali on je bio skroz go… oko tri ili četiri ujutru. Padala je kiša. I svi su bili tu. On je igrao po razbijenom staklu i puštao Baha. Bil bi visio sa svog krova – sa šestog sprata, znaš. Rekao bi: – “hoćeš da padnem?” – mi bi rekli, nemoj, Bile, ne. Bio je Italijan. Italijani divljaju, znaš.

INTERVJUER
Je l’ i on pisao? Šta je radio?

KERUAK
Kaže, “Džek, ajde sa mnom i proviri kroz ovu špijunku”. Virili smo kroz špijunku, videli svašta… u njegovom toaletu. Kažem, “Ne zanima me to, Bile”. Kaže, “Tebe ništa ne zanima”. Odn je došao sledećeg dana, sledećeg popodneva, na koktele. Možda sa Česterom Kolmanom. Tenesijem Vilijamsom.

INTERVJUER
Je l’ bio tu Nil Kesidi tu tih dana? Jesi već poznavao Nila Kesidija kad si se družio sa Bilom Kanastrom?

KERUAK
O, da, da, aha… imao je veliko pakovanje trave. Njega je trava radovala.

INTERVJUER
Šta misliš, zašto Nil nije pisao?

KERUAK
On je pisao… divno! Pisao je bolje nego ja. Nil je bio veoma zabavan tip. Pravi čovek iz Kalifornije. Zabavljali smo se više nego 5.000 radnika na Sokonijevoj benzinskoj pumpi zajedno. Mislim da je on najinteligentniji čovek kog sam sreo u životu. Nil Kesidi. Uzgred, on je jezuita. Pevao je u horu. Bio je dečko iz crkvenog hora u katoličkim crkvama u Detroitu. I naučio me svemu u šta sada verujem o bilo čemu u šta bi se moglo verovati u vezi s božanskim.

INTERVJUER
O Edgaru Kejsu?

KERUAK
Ne, pre nego što je saznao za Edgara Kejsa rekao mi je sve te stvari o životu kakav je vodio kada je bio na putu sa mnom – rekao je, Mi smo upoznali Boga, je l’ da Džek? Rekao sam, da znaš da jesmo dečko. Kaže, Zar ne znamo da ništa loše neće da se desi? Tako je. I ima da nastavimo i nastavimo… i hmmmm ja-bmmmmm… Bio je savršen. I uvek je savršen. Svaki put kad bi me posetio ne bih mogao da dođem do reči.

INTERVJUER
Pisao si da je Nil igrao fudbal, u Kodijevim vizijama.

KERUAK
Da, bio je jako dobar igrač. Pokupio je u to vreme dva bitnika u džinsu na Nort Biču Frisko. Rekao je moram da idem, beng beng, da li moram da idem? Radio je na železnici.. izvadio sat… 2:15, čoveče moram da budem tamo do 2:20. Kažem momci povezite me tamo da stignem na vreme na svoj voz… Da mogu da stignem na svoj voz za – kako se zove to mesto – San Hoze? Oni kažu naravno dečko i Nil kaže evo vam trave. I tako – “Možda izgledamo kao veliki blejači bitnici sa dugim bradama.. ali mi smo panduri. I hapsimo te”. I tako, neki tip je otišao u zatvor da ga intervjuiše za Njujork post i rekao mu je reci Keruaku da mi ako još veruje u mene pošalje pisaću mašinu. I pošaljem Alenu Ginzbergu sto dolara da nabavi mašinu za Nila. I Nil dobije mašinu. I piše beleške na njoj, ali ga nisu pustili da te beleške iznese. Ne znam gde je ta mašina.

Žene je napisao Našu Gospu od cveća u kenjari… zatvoru. Eto velikog pisca, Žan Žene. On je pisao i pisao sve dok nije došao do tačke da može da svrši dok piše o tome… sve dok ne bi svršio u svom krevetu – u konzervi. Francuskoj konzervi. Francuskom zatvoru. Zatvor. I to je bio kraj poglavlja. Žene svršava u svakom poglavlju. Što je moram priznati Sartr primetio.

INTERVJUER
Misliš da je to drugačija vrsta spontanog pisanja?

KERUAK
Pa, mogao bih da odem u zatvor i svake noći pišem o Magiju, Maguu i Moli. To je lepo. Žene je zaista najiskreniji pisac kog imamo posle Barouza i Keruaka. Ali je on došao pre nas. Stariji je. Dobro, sličnih je godina kao Barouz. Ali ne mislim da sam bio neiskren. Čoveče, dobro sam se provodio! Bože, čoveče, vozio sam se po ovoj zemlji slobodan ko ptica. Ali Žene je jako tragičan i lep pisac. I dajem mu krunu. I lovorov venac. Ne dam lovorov venac Ričardu Vilburu! Ili Robertu Lauelu. Dajem ga Žanu Ženeu i Vilijamu Sjuardu Barouzu. I Alenu Ginzbergu i Gregoriju Korsu, posebno.

INTERVJUER
Džek, a pisanje Pitera Orlovskog? Je l’ ti se sviđaju Piterove stvari?

KERUAK
Piter Orlovski je idiot!! On je ruski idiot. Nije čak ni Rus, on je Poljak.

INTERVJUER
Napisao je neke fine pesme.

KERUAK
A, da. Moje… koje pesme?

INTERVJUER
Ima lepu pesmu pod naslovom “Druga pesma”.

KERUAK
“Moj brat piški u krevetu… i ja odem u metro i vidim dvoje kako se ljube…”

INTERVJUER
Ne, pesmu gde kaže da je “kreativnije ofarbati pod nego ga oribati”.

KERUAK
To je gomila sranja! To je ta vrsta poezije kakvu je pisao drugi jedan poljski idiot, poljski kicoš, zvani Apoliner. Apoliner mu nije pravo ime, znaš već. Neki strava likovi u San Francisku su mi rekli da je Piter idiot. Ali ja volim idiote, i uživam u njegovoj poeziji. Razmisli o tome, Berigane. Ali, što se mog ukusa tiče, je to Gregori. Daj mi jednu od tih.

INTERVJUER
Jednu od ovih pilula?

KERUAK
Da. Šta je to? Naštimani klarineti?[4]

INTERVJUER
Zovu se “obetrol”. Nil mi je rekao za njih.

KERUAK
Obertonovi?

INTERVJUER
Obertonovi? Ne, oberkelneri.

SAROJAN
Šta si ono rekao… na poleđini Grouvove antologije… da puštaš stih malo duže da bi se ispunio tajnim slikama kakve se pojavljuju na kraju rečenice.

KERUAK
On je pravi Jermenin! Talog. Delta. Mulj. Odatle počinješ pesmu… Dok sam šetao ulicom jednog dana video sam jezero gde su mi ljudi odsekli zaleđe, 17.000 sveštenika pevaju kao Džordž Berns i onda nastaviš… I ja se sprdam sa sobom i lomim sebi kosti u zemlji i evo me tu Jovan Jermenin se vraća na zemlju sad se sećaš gde si bio na početku i kažeš… Ahaha! Tatataduda… Jebeš Tursku!

Vidiš? Sećaš se stiha na kraju… pogubiš se u sredini.

SAROJAN
Tačno.

KERUAK
To važi i za prozu i za poeziju.

INTERVJUER
Ali u prozi pričaš priču…

KERUAK
U prozi pišeš pasuse. Svaki pasus je pesma.

INTERVJUER
Je l’ tako pišeš pasuse?

KERUAK
Kad sam otrčao tamo u centar grada, i hteo sam da uradim to, i ležao sam tamo, sa tom devojkom tamo, i tip je uzeo makaze i ja sam ga primio tamo, pokazao mi je neke bezobrazne slike. I izašao sam i pao niz stepenice sa džakovima krompira.

INTERVJUER
Je l’ ti se ikada dopadao rad Gertrude Stajn?

KERUAK
Nikad me nije previše zanimao. Pomalo mi se sviđa Melankta. Stvarno moram da odem u školu i naučim te klince. Mogao bih da zarađujem dve hiljade dolara nedeljno. Takve stvari ne možeš da naučiš. Znaš zašto? Jer morate da budete rođeni sa tragičnim očevima.

INTERVJUER
A to možeš samo ako si rođen u Novoj Engleskoj.

KERUAK
Uzgred, moj otac rekao je da tvoj otac nije tragičan.

SAROJAN
Ja i ne mislim da jeste.

KERUAK
Moj otac rekao je da Sarojan… Vilijem Sarojan uopšte nije tragičan… on kenja bezveze. I mnogo smo se svađali oko njega. Neustrašivi mladić na letećem trapezu je prilično tragičan, rekao bih.

SAROJAN
Znaš, on je prosto bio mladić tada.

KERUAK
Da, bio je gladan, na Tajms skveru. Leteo. Mladić na trapezu. To je bila lepa priča. Ubila me je kad sam bio klinac.

INTERVJUER
Sećaš se priče Vilijama Sarojana o Indijancu koji je došao u grad i kupio auto i našao malo dete da ga vozi umesto njega?

STELA
Kadilak.

KERUAK
U kom je to bilo gradu?

SAROJAN
U Freznu. Bilo je to u Freznu.

KERUAK
A sećaš li se noći kada sam uveliko zaspao a ti si se pojavio pred prozorom na belom konju…

SAROJAN
“Leto lepog belca”

KERUAK
I ja sam pogledao kroz prozor i rekao šta je ovo? Rekao si, „Zovem se Aram. I ja sam na belom konju“.

SAROJAN
Murad.

KERUAK
Zovem se Murad, izvinjavam se. Ne, ja sam… Ja sam bio Aram, ti si bio Murad. I rekao si , “Probudi se!” Ja nisam hteo da se probudim. Hteo sam da spavam. Zovem se Aram se zove knjiga. Ukrao si belog konja od farmera i probudio si mene, Arama, da idem da jašem sa tobom.

SAROJAN
Murad je bio onaj ludak što je ukrao konja.

KERUAK
Hej, šta je ovo što si mi dao?

INTERVJUER
“Obetrol”.

KERUAK
Oh, “obići”.

INTERVJUER
A šta sa uticajem džeza i bapa pre nego… Sarojanovim, Hemingvejevim i Vulfovim?

KERUAK
Da, džez i bap, u tom smislu u kom, recimo, čovek s tenorom uzima dah i duva frazu na svom saksofonu, dok mu ne ponestane daha, a kad mu ponestane, završio je rečenicu, rekao je šta je imao… tako ja delim svoje rečenice, kao odeljke daha svesti…  Formulisao sam i teoriju o dahu kao meri, u prozi i stihu, nebitno šta Olson, Čarls Olson, kaže, ja sam tu teoriju formulisao 1953. na zahtev Barouza i Ginzberga. A tu su onda i jurnjava, sloboda i humor džeza umesto svih tih silnih dosadnih analiza kao “Džejms je ušao u sobu i zapalio cigaretu. Mislio je da bi Džejn mogla da shvati to kao gest nesigurnosti…” Znaš takve stvari. A što se Sarojana tiče, da voleo sam ga kao tinejdžer, on me je zaista izvukao iz žleba 19. veka koji sam pokušavao da izučavam, ne samo njegovim zabavnim tonom njegovom finom jermenskom poetičnošću i ne znam šta već… jednostavno je uklju… Hemingvej je bio fascinantan, biseri reči na beloj stranici koji vam daju pravu sliku… ali Vulf je bio dažd s nebesa koji mi je otvorio oči za Ameriku kao temu po sebi.

INTERVJUER
A filmovi?

KERUAK
Da, i filmovi su uticali na mene. Malkolm Kauli je to spomenuo uzgred mnogo puta. On je nekad prilično perceptivan: spomenuo je da Doktor Saks stalno spominje urin, a sasvim prirodno to radi jer nisam imao gde drugde da pišem nego na spuštenoj dasci šolje u malom toaletu u Meksiko Sitiju da bih se sklonio od gostiju u stanu. Tu je slučajno i stil istinski halucinantan jer sam ga celog napisao naduvan. Nesvesna igra reči. Ho ho.

INTERVJUER
Kako je zen uticao na tvoj rad?

KERUAK
Ono što je zaista uticalo na moj rad je mahajana budizam, originalni budizam Goteme Sakijamunija, sam Buda, Indija starih… Zen je ono što je ostalo od njegovog budizma, ili bodija, nakon što je prešao u Kinu, pa u Japan. Deo zena koji je uticao na moje pisanje sadržan je u haikuu, kao što rekoh, tri retka, pesme od 17 slogova koje su pre mnogo stotina godina pisali Bašo, Isa, Šiki, a bilo je i skorijih majstora. Rečenica koja je kratka i slatka sa iznenadnim skokovima misli u njoj je po prirodi haiku, i tu je mnogo slobode i zabave u iznenađivanju samog sebe tim, pusti neka ti um hteo on to ili ne skače sa grane na pticu. Ali moje ozbiljno bavljenje budizmom, onim iz drevne Indije, uticalo je na onaj deo mog pisanja koji možeš nazvati religioznim, ili grozničavim, ili pobožnim, skoro koliko i katoličanstvo. Originalni budizam odnosio na stalno svesno saosećanje, bratstvo, dana Paramita znači usavršavanje dobročinstva, nemoj da zgaziš mrava, sve to, poniznost, prosjačenje, slatko tužno lice Bude (koji je, usput, bio arijevskog porekla, mislim na persijsku kastu ratnika, a ne orijentalan kao što je predstavljen)… u originalnom buduzmu nijedan klinac koji dođe u manastir nije bio upozoravan da ih “mi ovde sahranjujemo žive”. Prosto bi bio nežno podstaknut da meditira i bude pažljiv. Međutim, početak zena je kada je Buda okupio sve monahe da bi objavio besedu i odabrao prvog patrijarha mahajanske crkve: umesto da govori, on je jednostavno držao cvet. Svi su bili zgranuti osim Kasjape, koji se smeškao. Kasjapa je postavljen za prvog patrijarha. Ova ideja privukla je Kineze poput šestog patrijarha Hui Nenga koji je rekao: “Od početka nije bilo ničega” i hteo je da pocepa zapise Budinih izreka sačuvanih u sutrama; sutre su “niti predanja”. Na neki način je zen, otud, nežan, ali blesav oblik jeresi, iako mora da ima i nekih zaista finih starih monaha negde, a mi smo čuli samo za one šašave. Nikada nisam bio u Japanu. Vaš Maharoši joši prosto je izučavao sve ovo i nije osnivač nečeg novog, naravno. U emisiji Džonija Karsona nije čak ni spomenuo Budino ime. Možda je Mia njegov Buda.   

INTERVJUER
Kako to da nikada nisi pisao o Isusu? Pisao si o Budi. Zar nije i Isus bio sjajan tip?

KERUAK
Nikad nisam pisao o Isusu? Drugim rečima, ti si bezumni prevarant koji mi je došao u kuću… i… sve što pišem je o Isusu. Ja sam Everhard Merkurijan, general jezuitske vojske.

SAROJAN
Koja je razlika između Isusa i Bude?

KERUAK
To je jako dobro pitanje. Razlike nema.

SAROJAN
Nema razlike?

KERUAK
Ali ima razlike između originalnog Bude iz Indije i Bude iz Vijetnama koji je samo obrijao glavu, obukao žutu odeću i komunistički je agitator. Originalni Buda ne bi čak ni zakoračio na mladu travu da je ne bi uništio. On je rođen u Gorakpuru, sin je konzula osvajačkih persijskih hordi. I zvali su ga Mudracem ratnika, i imao je 17.000 nevesta koje su igrale za njega celu noć, držale cveće i govorile mu hoćeš li da pomirišeš, moj Gospode? On kaže beži odavde droljo. Mnoge je povalio, znate. Ali kad je napunio 31 godinu, umorio se i razboleo. Otac ga je štitio od onoga što se dešavalo izvan grada. I on izađe na konju, protiv očeve volje, i vidi ženu kako umire – muškarac je bio spaljen na gatu. I upita, Odakle sva ova smrt i trulež? Sluga mu kaže da se tako odvijaju stvari. Otac krije od vas stvari koje se dešavaju. A on kaže, Šta? Moj otac!! – daj mi konja, osedlaj mi konja! Odjašimo u šumu! Odjašu oni u šumu. On kaže, Skini sad sedlo s konja. Stavi ga na svog konja, okači ga… uzmi mog konja za kajase, odjaši nazad u dvor i reci mom ocu da ne želim više nikada da ga vidim!  A sluga, Kandaka, rasplače se i kaže, Nikad vas više neću videti! Šta me briga! Teraj! Iš! Beži odavde!!

Sedam dana je proveo u šumi. Škrgutao zubima. Ništa se nije desilo. Iznurivao se glađu. Rekao je, Neću zinuti sve dok ne shvatim šta je izazvalo pomor. I onda je jednog dana nabasao na reku Rapti i onesvestio se u reci. I mlada devojka došla je sa vrčem mleka i rekla, Gospode moj, vrč mleka. (Srk) On kaže, Ovo mi je dalo veliku snagu, hvala ti draga moja. I onda je otišao i seo pod drvo Bo. Figerosa, drvo smokve. I kaže, Sad… (pokazuje položaj) prekrstiću noge… i škrgutati zubima sve dok ne nađem uzrok smrti. Dva je ujutru, 100.000 aveti ga pohodi. Ne pomera se. Tri ujutru, veliki plavi duhovi! Arrrgh!!!

Sve ga je to koštalo. (Vidite da sam stvarno Škot) Četiri ujutru, bezumni manijaci iz pakla… izlaze iz podignutih poklopaca vratanca na podu… u Njujork Sitiju. Znaš tamo u Vol stritu gde izlazi para? Otvoriš te poklopce – bljaaaaak!!! Šest sati, sve se smirilo – ptice počinju da cvrkuću, a on kaže, “Aha! … uzrok smrti… uzrok smrti je rođenje”. Prosto? I tako počne da šeta niz put u Benaresu u Indiji… sa dugom kosom, tako kao ti, vidiš. I, tri tipa. Jedan kaže, Hej, evo Bude koji je gladovao s nama u šumi. Kad sedne ovde na tu kantu, ne peri mu noge. I Buda sedne na kantu… tip požuri i opere mu noge. Što si mu noge oprao? Buda kaže, Zato što idem u Benares da bijem u bubanj života”. A šta to? “Da je uzrok smrti rođenje”. “Kako to misliš?” Pokazaću ti. Dođe žena sa mrtvom bebom u rukama. Kaže, Oživi mi dete ako si stvarno Gospod. On kaže, Uradiću to kad hoćeš. Samo idi nađi jednu porodicu u Sravastiju u kojoj nije bilo smrti poslednjih pet godina. Uzmi od njih seme slačice i donesi mi ga. I ja ću ti oživeti dete. Ona prođe grad uzduž i popreko, čoveče, dva miliona ljudi, Sravasti je, uzgred, bio veći grad od Benaresa, vrati se i kaže, Ne mogu da nađem takvu porodicu. U svakoj je bilo smrti u prošlih pet godina. On kaže, “Onda sahrani svoju bebu”.

Onda, njegov ljubomorni rođak, Devadata, (to je Ginzberg, vidiš… Ja sam Buda a Ginzberg je Devadata)… napije tog slona… veliki slon pijan od viskija. I slon digne surlu!!! (trubi kao da se slon oglašava) – sa velikom surlom, a Buda se pojavi na putu i priđe slonu o uradi ovo (klekne). I slon klekne. “Pokopan si u mulju tuge! Utuli svoju surlu! Ostani tamo!”… Ko dreser slonova. Onda je Devadata gurnuo veliku stenu sa litice. I ona je umalo pala Budi na glavu. Buuum! On kaže, To je opet Devadata. Onda je Buda radio ovako (korača napred nazad) ispred svojih momaka, vidiš. Za njim je bio njegov rođak koji ga je voleo… Ananda… što na sanskritu znači ljubav (ne prestaje da korača). Ovo radiš u zatvoru da bi ostao u formi. Znam mnogo priča o Budi, ali ne znam šta je tačno svaki put rekao. Ali znam šta je rekao o tipu koji ga je pljunuo. Rekao je, “Pošto ne mogu da iskoristim tvoje zlostavljanje možeš da ga uzmeš opet sebi”. Bio je sjajan. (Keruak svira klavir. Pića su poslužena).

SAROJAN
Ima nečega u tome.

INTERVJUER
Moja majka je svirala to. Nisam siguran kako da transkribujemo ove zvuke na papir. Možda da dodamo ploču na kojoj sviraš klavir. Da li biste odsvirali taj komad ponovo za snimak, gospodine Paderevski? Umeš li da odsviraš Ševu?

KERUAK
Ne. Samo Afro-nemačku muziku. Na kraju krajeva, ja sam običan čovek. Pitam se šta će viski da uradi ovim “obićima”.

INTERVJUER
A rituali i sujeverje? Imaš li neke svoje kad se spremaš da radiš?

KERUAK
Ritual mi je nekada bio da zapalim sveću i pišem pod njenim svetlom i dunem da je ugasim kad sam gotov za tu noć… i klečanje i molitva pre nego što počnem (to sam video u francuskom filmu o Georgu Fridrihu Hendlu)… ali sad prosto mrzim da pišem. Moja sujeverica? Počinjem da sumnjičim taj pun Mesec. I držim se broja 9 iako mi je rečeno da riba kao što sam ja treba da se drži broja 7; ali pokušavam da uradim 9 tačdaunova dnevno, što znači stoj na glavi u kupatilu, na papuči, i dodirivanje poda 9 puta nožnim prstima, dok držim ravnotežu. To je više od joge, to je atletska veština, mislim zamisli da me nazoveš “neuravnoteženim” posle toga. Iskreno osećam da me pamet napušta. Tako da mi je još jedan “ritual”, kako ti to nazivaš, da se pomolim Isusu da mi poštedi pamet i snagu da bih mogao da pomognem svojoj porodici, što će reći: mojoj paralizovanoj majci, mojoj ženi i uvek prisutnim macama. Okej?

INTERVJUER
Otkucao si Na putu za tri nedelje, Suterence za tri dana i noći. Da li i dalje stvaraš ovim fantastičnim tempom? Možeš li da nam kažeš nešto o nastanku dela pre nego što sedneš i počneš to vrhunsko kucanje – koliko toga ti je već sređeno u glavi, na primer?

KERUAK
Razmišljaš o tome šta se zapravo dogodilo, pričaš prijateljima duge priče o tome, melješ to po svojoj glavi, spajaš to polako, i onda kad dođe vreme da ponovo platiš kiriju, nateraš se da sedneš za mašinu, ili sa sveskom za pisanje, i završiš to što je brže moguće… i nema tu nikakve štete jer imaš celu priču poređanu. Sad kako se to radi zavisi od toga šta pamtiš i koliko brzo misliš tom svojom starom glavicom. To zvuči hvalisavo ali jedna devojka rekla mi je jednom da mi je mozak ko žičana zamka, misleći na to da sam je uhvatio za nešto što je rekla sat ranije iako nam je priča odlutala milion svetlosnih godina dalje odatle… znaš šta hoću da kažem, kao pamet advokata, recimo. Sve mi je to u glavi, prirodno, osim tog jezika koji koristim onda kada ga koristim…

A što se Na putu i Suterenaca tiče, ne mogu više tako brzo da pišem… Suterenci za tri noći su zaista fantastičan atletski domet koliko i mentalni, trebalo je da me vidiš nakon što sam to završio… Bio sam bled ko krpa, izgubio sam tri kila i delovao sam čudno u ogledalu. Sada pišem oko 8.000 reči odjednom, kad sednem usred noći, pa ponovo tako za nedelju dana, a u međuvremenu se odmaram i hukćem. Zaista me mrzi da pišem. Nije mi zabavno jer ne mogu da ustanem i kažem sad radim, zatvorim vrata, ponesem kafu sa sobom, i sednem i kampujem tamo kao “književnik” koji “radi svojih osam sati dnevno” i tako uzgred dopunjava svet štampanih reči mnogim dosadnim samonametnutim cviljenjem i bombastom… bombast je škotska reč za materijal za punjenje jastuka. Jeste čuli da političari upotrebe 1.500 reči pre nego što kažu nešto što su mogli da kažu u tačno tri reči? Zato se sklanjam s puta, kao i zato da ne bih dosađivao samom sebi.   

SAROJAN
Da li obično pokušavaš da sve sagledaš jasno i ne misliš na bilo kakve reči, samo da vidiš sve što je jasnije moguće i onda pišeš iz osećaja. Kao u Tristezi, na primer.

KERUAK
Zvučiš kao da pišeš seminarski rad na Univerzitetu u Indijani.

SAROJAN
Znam ali…

KERUAK
Sve što sam radio bilo je da sam se zlopatio sa tom jadnom devojkom i onda kada je ona pala na glavu i umalo poginula… sećaš se kad je pala na glavu? … i bila je skroz u raskidu i sve to. Bila je najlepša indijanska riba koju si ikada video. Kažem indijanska, bila je prava Indijanka. Esperanca Viljanueva. Viljanueva je špansko prezime iz ne znam odakle… Kastilje. Ali ona je Indijanka. Pola Indijanka, pola Špankinja… lepotica. Apsolutna lepota. Imala je samo kosti, čoveče, samo kosti, kost i koža. I nisam napisao u knjizi kako sam je konačno pribio uza zid. Znaš? Jesam. Konačno sam je pribio uza zid. Rekla je, “Ššššššššš! Nemoj da gazda stana čuje”. Rekla je, “Imaj na umu, veoma sam slaba i bolesna”. Rekao sam, “Znam, pišem knjigu o tome kako si slaba i bolesna”.

INTERVJUER
Kako to da nisi taj deo opisao u knjizi?

KERUAK
Zato što mi je Klodova žena rekla da to ne stavljam. Rekla je da će to pokvariti knjigu. Ali to nije bilo osvajanje. Ona je izbijala kao svetlost. Na M. M, to je morfijum. I zapravo sam jurio skroz iz gornjeg grada do centra i delova sa slamovima… i rekao sam, evo ti ova tvoja stvar. Rekla je, “Ššššš!” Ubrizgala ga je… i ja sam rekao, A, sad je vreme. I dobio sam svoje parče bezobraštine. Ali… to je svakako bilo opravdanje za Meksiko!

STELA
Evo maco! Opet je nestao.

KERUAK
Bila je fina, dopala bi ti se. Pravo ime bilo joj je Esperanca. Znaš šta to znači?

INTERVJUER
Ne.

KERUAK
Nada, na španskom. Tristesa na španskom znači tuga, ali njeno pravo ime bilo je Nada. I sada je udata za načelnika policije u Meksiko Sitiju.

STELA
Nije baš.

KERUAK
Pa, ti nisi Esperanca – mogu ti reći.

STELA
Ne, znam to, dragi.

KERUAK
Ona je bila najmršavija… i stidljiva… ko pritka.

STELA
Udata je za jednog od poručnika, rekao si mi, ne za načelnika.

KERUAK
U pravu je. Ovih dana ću se ponovo videti s njom.

STELA
Samo preko mene mrtve.

INTERVJUER
Jesi stvarno pisao Tristesu dok si bio tamo u Meksiku? Nisi je napisao kasnije?

KERUAK
Prvi deo napisan je u Meksiku, drugi deo napisan je u… Meksiku. Tako je. Prvi deo ’55. drugi deo ’56. Što je to važno? Nisam ja Čarls Olson, najveći umetnik!

INTERVJUER
Samo tražimo činjenice.

KERUAK
Čarls Olson vam daje sve datume. Znaš. Sve o tome kako je našao psa goniča na plaži u Gločesteru. Našao je nekoga kako ga baca na plaži na… kako to zovu? Vankuver bič? Dig Dog River? … Grad pasa. Tako to zovu, Grad pasa. Pa ovo je Sranjevac na Merimaku. Louel zovu Sranjevac na Merimaku. I neću da napišem pesmu Sranjevac i uvredim svoj grad. Ali da sam dva sa dva metra mogao bih da napišem šta god, zar ne?

INTERVJUER
Kako se slažeš sa drugim piscima? Je l’ se dopisuješ sa njima?

KERUAK
Dopisujem se sa Džonom Klilonom Holmsom, ali iz godine u godinu sve ređe, postajem lenj. Ne mogu da odgovorim na pisma obožavalaca jer nemam sekretaricu da joj diktiram, da otkuca, nabavi marke, koverte, sve to… a i nemam šta da odgovorim. Nema šanse da provedem ostatak života smeškajući se, rukujući se i razmenjujući otrcane fraze, kao kandidati za političke funkcije, jer sam ja pisac – moram da pustim glavu da miruje, kao Greta Garbo. A opet, kad izađem, ili mi iznenada dođu gosti, svi se bolje zabavimo nego gomila majmuna na točku.

INTERVJUER
Ko i šta vam koči rad?

KEROUAC
Ko mi koči rad?… Koči rad. Oni što ubijaju vreme? Rekao bih uglavnom pažnja koju na “poznatog” pisca (primeti da ne kažem “slavnog”) usmeravaju potajno ambiciozni pisci u pokušaju, koji dođu, ili pišu, ili zovu, zarad usluga koje su više usluge prokletog književnog agenta. Kad sam bio nepoznat mladi pisac koji je hteo da se probije, kako se to kaže, sam sam pešačio, tabanao godinama po Medison aveniji uzduž i popreko, od izdavača do izdavača, od agenta do agenta, i nijednom u životu nisam napisao pismo nekom poznatom objavljivanom autoru da ga molim za savet, ili pomoć, ili, bože sačuvaj, stvarno bezobrazno poslao svoj rukopis nekom jadnom piscu koji onda mora da se dovija da mi ga vrati pre nego što bude optužen da mi je pokrao ideje. Moj savet mladim piscima je da nađu sebi svog agenta, možda preko svojih profesora na koledžu (kao što sam ja našao prvog agenta preko svog profesora Marka Van Dorena), da sami tabanaju ili “završe posao”, što se kaže u žargonu… Dakle rad mi ne koči ništa drugo do izvesni ljudi. Pomoćnik u radu mi je noćni mir, “kada je ceo božji svet duboko usnuo”.

INTERVJUER
Koje vreme i mesto smatrate najboljim za pisanje?

KERUAK
Pisaći sto u sobi, blizu kreveta, sa dobrim svetlom, od ponoći do zore, piće kad se umoriš, po mogućstvu kod kuće, ali ako nemaš kuću, pretvori hotelsku ili motelsku sobu, ili ležaj, u svoj dom: mir. (Uzima usnu harmoniku i svira). Čoveče, kako umem da sviram!

INTERVJUER
Šta kažeš na pisanje pod uticajem droga?

KERUAK
Pesma 230 iz Meksiko Siti bluza napisana je na morfijumu. Svaki stih ove pesme pisan je sat posle prethodnog… pod jakim dejstvom M. (Pronalazi knjigu i čita)

Ljubavna mnogostrukost groblja truleži,
Sat kasnije: Proliveno mleko heroja,
Sat kasnije: Uništenje svilenih marama u peščanoj oluji,
Sat kasnije: Milovanja heroja vezanih očiju uz grede,
Sat kasnije: Žrtve ubistva propuštene u ovaj život,
Sat kasnije: Skeleti što razmenjuju prste i džointe,
Sat kasnije: Cepteće meso slonova nežnosti pokidali su i razneli lešinari
(Vidiš odakle je Ginzberg maznuo ono od mene?)
Sat kasnije: Začeća osetljivih časica kolena.
Kaži to, Sarojane.

SAROJAN
Začeća osetljivih časica kolena.

KERUAK
Vrlo dobro. Strah od pacova s kojih kaplju bakterije.
Sat kasnije: Hladna Nada Golgote za Hladnu Nadu. Kaži to.

SAROJAN
Hladna Nada Golgote za Hladnu Nadu.

KERUAK
Prilično je to hladno.
Sat kasnije: Vlažno lišće jeseni spram drveta brodova,
Sat kasnije: Blagi obrisi morskog konjica od lepka,
Jeste ikada videli morskog konjica u okeanu? Oni su sastavljeni od lepka… jeste ikad njušnuli morskog konjica? Ne, kaži to.

SAROJAN
Blagi obrisi morskog konjica od lepka.

KERUAK
Uspećeš, Sarojane. Smrt od dugog izlaganja prljavštini.

SAROJAN
Smrt od dugog izlaganja prljavštini.

KERUAK
Zastrašujuća oduševljena tajanstvena bića skrivaju svoj pol.

SAROJAN
Zastrašujuća oduševljena tajanstvena bića skrivaju svoj pol.

KEROUAC
Delovi Buda-tvari smrznuti i narezani mikroskopski u Mrtvačnicama Severa.

SAROJAN
Hej, ne mogu to da kažem. Delovi Buda-tvari smrznuti i narezani mikroskopski u Mrtvačnicama Severa.

KERUAK
Jabuke penisa biće seme

SAROJAN
Jabuke penisa biće seme

KERUAK
Izranjavana grla brojnija od peska

SAROJAN
Izranjavana grla brojnija od peska

KERUAK
Poput ljubljenja mog mačeta u stomak

SAROJAN
Poput ljubljenja mog mačeta u stomak

KERUAK
Mekota naše nagrade

SAROJAN
Mekota naše nagrade.

KERUAK
Je l’ on stvarno sin Vilijama Sarojana? To je predivno! Hoćeš li da ponoviš to?

INTERVJUER
Trebalo bi da ti postavimo mnogo sasvim običnih ozbiljnih pitanja. Kada si upoznao Alena Ginzberga?

KERUAK
Prvo sam upoznao Kloda*. (*“Klod”, pseudonim, spominje se i u Duluozovoj taštini). Potom sam upoznao Alena, pa potom Barouza. Klod je došao preko požarnih stepenica… čuli su se pucnji dole u uličici – Bam! Bam! i padala je kiša, a moja žena kaže evo Kloda. I penje se taj plavušan požarnim stepenicama, sav mokar. Kažem, “Šta je to tamo, šta se dođavola dešava?” Kaže, “Jure me”. Sledećeg dana ušetao je Ginzberg noseći knjige. Ima šesnaest godina, uši mu štrče. Kaže, “Dakle, diskrecija je bolji deo smelosti!” Kažem, “E umukni. Ti mali nervčiku”. I sledećeg dana došao je Barouz u lakom dvodelnom odelu, sa još jednim tipom.

INTERVJUER
Sa kojim tipom?

KERUAK
Bio je to tip koji je završio u reci. Onaj tip iz Nju Orleansa kog je Klod ubio i bacio u reku. Izbo ga je dvanaest puta u srce svojim izviđačkim nožem. Kad je Klod imao četrnaest godina bio je najlepši plavušan u Nju Orleansu. I upisao se u mlade izviđače… a vođa izviđača bio je krupna crvenokosa sekapersa i školovao se na Univerzitetu u Sent Luisu, mislim. I već je bio zaljubljen u tipa u Parizu koji je baš ličio na Kloda. I taj tip jurio je Kloda po celoj zemlji; taj tip naterao ga je da ode iz Boldvina, Tulejna i škole u Andoveru… To je kvir priča, ali Klod nije kvir.

INTERVJUER
A uticaji Ginzberga i Barouza? Jesi li ikada imao osećaj da ćete vas trojica ostaviti traga u američkoj književnosti?

KERUAK
Bio sam rešen da postanem “veliki pisac”, citiran, kao Tomas Vulf, vidiš… Alen je uvek čitao i pisao poeziju… Barouz je mnogo čitao, lutao naokolo i posmatrao stvari… O tome koliko smo uticali jedni na druge stalno se piše… Mi smo jednostavno bili tri zainteresovana lika, u interesantnom Njujorku, muvali smo se po kampusima, bibliotekama, kafeterijama. Mnogo detalja o tome ćeš naći u Taštini… u Na putu gde je Barouz Old Bul Li a Ginzberg Karlo Marks… u Suterencima, gde su Frenk Karmodi i Adam Murad, i drugde. Drugim rečima, iako ne želim da budem nepristojan prema vama koji ste mi ukazali ovu čast, toliko sam sebe intervjuišem u svojim romanima, i toliko vredno sam pisao sve te samointervjue da ne vidim zašto bih se upinjao svake godine cele poslednje decenije da svakom ko me intervjuiše stalno ponavljam ono što sam već objasnio u knjigama… (To su stotine novinara, hiljade studenata). To nema smisla. A nije ni važno. Bitna su naša dela, ako je išta bitno, a ja se ne ponosim ni svojim, ni njihovim, niti ičijim od Toroa i drugih poput njega naovamo, možda zato što su mi suviše blizu i još me suviše pogađaju lično. Ozloglašenost i javno ispovedanje u književnoj formi troše vam srce s kojim ste rođeni, verujte mi.

INTERVJUER
Alen je jednom rekao da je naučio da čita Šekspira, da ga nikad nije razumeo sve dok nije čuo kako mu ti čitaš Šekspira.

KERUAK
To je zato što sam bio on u prethodnom životu.

Kako mi ko zima beše odsustvo moje od tebe?
Zadovoljstvo od godine lake… kakve sam zebnje
osetio? Kakve tamne oči video? Leto pak iz sebe
na svom kraju golem izmet u moj voćnjak poleže

I jedan vepar za drugim stiže na pojilo
i lomi mi slomljenu gorsku zamku i mišolovku!
Sred ovog da bi završio sonet moraš se postarati
da kažeš tara-tara-tara!!!!!

INTERVJUER
Je l’ to spontani sastav?

KEROUAC
Pa, prvi deo je Šekspir… a drugi deo je…

INTERVJUER
Jesi li ikada pisao sonete?

KERUAK
Pokazaću vam jedan spontani sonet. On treba da ima, koliko?

INTERVJUER
Četrnaest stihova.

KERUAK
To znači dvanaest stihova i dva završna stiha. Tu dovlačiš svoju tešku artiljeriju.

Ovde je riba iz Škotske videla tvoje oko
i sve su moje mreže zaškripale…
Mora li da se rimuje?

INTERVJUER
Ne.

KERUAK
Jadne mi ispucale ruke pale okolo
I videle su Papu, njegovo vražje oko
I manijaci razbarušeni vise mi po sobi
i osluškuju mi grob
koji se ne rimuje.

Sedam stihova?

INTERVJUER
Sa ovim osam.

KERUAK
I svi orgoni zemaljski će ko psi
preko grobova u Peruu puzati
a i u Škotskoj će tako biti.

To ti je deset.

Ipak ne brini, slatki anđele moj
Što imadeš nasleđa tvog
u korenu nasleđa mog.

INTERVJUER
Ovo je prilično dobro, Džek. Kako si to izveo?

KERUAK
Bez izučavanja daktila… kao Ginzberg… Sreo sam Ginzberga… Stopirao sam čak od Meksiko Sitija do Berklija, a to je dug put bebo, dosadan. Do Meksiko Sitija preko Duranga… Čivave… Teksasa. I vratim se kod Ginzberga, odem do njegove kolibe, i kažem, “Ha, ima da pustimo neku muziku…”, on kaže, “Znaš šta ću da uradim sutra? Ima da bacim Marku Šrederu na sto novu teoriju prozodije! O rasporedu daktila kod Ovidija” (smeh) Kažem, “Batali, čoveče. Sedi pod drvo, zaboravi na to i popij vino sa mnom… i Filom Vejlenom i Gerijem Snajderom i svim klošarima San Franciska. Ne pokušavaj da budeš nastavnik na Berkliju. Budi jednostavno pesnik pod drvetom … i rvaćemo se i lomiti ruke”. I poslušao je moj savet. Zapamtio je to. Rekao je, “Šta ima ti da držiš predavanja… tebi su usne spržene!” Kažem, “Naravno, samo što sam stigao iz Čivave. Mnogo je toplo tamo, fuj! Izađeš a prasići ti se češu o noge. Fuj!”
I onda dođe Snajder sa flašom vina… i dođe Vejlen, i onda dođe kako se zove… Reksrot…. i svi… i izveli smo pesničku renesansu San Franciska.

INTERVJUER
A kako je Alen izbačen sa Kolumbije? Zar nisi i ti imao neke veze s tim?

KERUAK
A, ne… puštao me je da spavam u njegovoj sobi. Nije on zbog toga bio izbačen sa Kolumbije. Prvi put kad me pustio da spavam kod njega u sobi, a tip koji je spavao sa nama tu bio je Lankaster potomak Belih ruža ili Crvenih ruža iz Engleske. Ali došao je tip… tip koji je zavodio red i pomislio je da pokušavam da se kresnem sa Alenom, a Alen je već napisao u novinama da ne spavam tamo jer sam pokušao da ga kresnem, ali je on pokušao da kresne mene. Ali mi smo zapravo samo spavali. I onda je iznajmio gajbu… imao je neke pokradene stvari tamo… i bili su mu neki lopovi tamo, Viki i Hanki. I svi su pohapšeni zbog krađe, prevrnutih kola, i Alenu su se slomile načare, imaš sve to u Holmsovom Idi. Alen Ginzberg pitao me je kad je imao 19 godina, da promenim ime u Alen Renar? Promeni ime u Alen Renar i šutnuću te u muda! Drži se ti tog Ginzberg… i jeste. To je jedna od stvari koje volim kod Alena. Alen Renar!!!

INTERVJUER
Šta je bilo to oko čega ste se okupili pedestih? Šta je to što je moglo da ujedini “Bit generaciju”?

KERUAK
Oh bit generacija je bila samo fraza koju sam iskoristio 1951. u rukopisu Na putu da bih opisao tipove poput Morijartija koji je jurio po zemlji u kolima tražeći privremene poslove, devojke, šeme. Odatle su ga posle preuzele levičarske grupe sa Zapadne obale i tom značenju su prišili “bit pobuna” i “bit ustanak” i sve te gluposti; prosto im je bio potreban neki pokret mladih za koji su mogli da se zakače sa svojim političkim i društvenim ciljevima. Ja nisam imao nikakve veze s tim. Bio sam fudbaler, student stipendista na koledžu, mornar u trgovačkoj mornarici, kočničar na železnici sa teretnim kompozicijama, pisac sinopsisa za scenarije, sekretar… A Morijarti – Kesidi zapravo je bio kauboj na ranču Dejva Ula u Nju Rajmeru u Koloradu… Kakav je to bitnik?

INTERVJUER
Je l’ bilo nekog osećaja “pripadnosti zajedinici” u tom bitničkom društvu?

KERUAK
Taj osećaj zajedništva su dobrim delom inspirisali isti likovi koje sam pobrojao, poput Ferlingetija, Ginzberga; oni su bili veoma socijalistički nastrojeni i želeli su da svi žive u soničnoj vrsti frenetičnog kibuca, solidarnost i sve to. Ja sam bio samotnjak. Snajder nije kao Vejlen, Vejlen nije kao Meklur, ja nisam kao Meklur, Meklur nije kao Ferlingeti, Ginzberg nije kao Ferlingeti, ali svi smo se mi svejedno zabavljali uz vino. Poznavali smo hiljade pesnika i slikara i džez muzičara. Ne postoji “bitničko društvo” kako ga zoveš… Niko ne kaže… a Skot Ficdžerald i njegovo “izgubljeno društvo”, je l’ to zvuči kako treba? Ili Gete i njegovo “Vilhelm Majster društvo”. Ta tema je takva gnjavaža. Dodaj mi tu čašu.

INTERVJUER
Dobro, zašto su se razišli ranih šezdesetih?

KERUAK
Ginzberga je zanimala levičarska politika… rekao sam kao Džojs, kao što je Džojs rekao Ezri Paundu 1920-ih, “Ne gnjavi me politikom, jedina stvar koja me zanima je stil”. Osim toga dosadna mi je nova avangarda i napadni senzacionalizam. Čitam Bleza Paskala i pišem beleške o religiji. Sad volim da provodim vreme sa neintelektualcima, kako bi ti rekao, a ne da mi neko beskonačno preobraća svest. Počeli su da razapinju piliće na hepeninzima, šta je sledeći korak? Razapinjanje čoveka?
Bit grupa rasula se kako to kažeš ranih šezdesetih, svako je otišao svojim putem, a ovo je moj: običan život kod kuće, kao na početku, i povremeno malo oduška u lokalnim barovima.

INTERVJUER
Šta misliš o onome što sada rade? O Alenovom radikalno političkom angažmanu? Barouzovom kat-ap metodu?

KERUAK
Ja sam proamerički nastrojen, a izgleda da radikalni politički angažman cilja negde drugde… Ova zemlja donela je mojoj kanadskoj porodici mir, manje-više, i ne vidimo razloga da tu zemlju omalovažavamo. A što se Barouzovog kat-ap metoda tiče, više bih voleo da se vrati onim užasno smešnim pričama kakve je nekad pisao i onim divno svedenim vinjetama iz Golog ručka. Kat-ap nije ništa novo, zapravo ova moja žičana zamka od mozga hvata dosta takvih isečaka u prolazu… kao i svačiji mozak dok razgovara ili razmišlja ili piše… To je samo stari dadaistički trik, neka vrsta literarnog kolaža. Iako time dolazi i do nekih sjajnih efekata. Volim kad je elegantan i logičan i zato mi se ne sviđa kat-ap koji bi trebalo da nas nauči da je um prsao. Naravno da je um prsao, to može da vidi svako pri halucinacijama na nečemu, ali gde je tu objašnjenje o toj naprslosti koje može da se razume u svakodnevnom trenutku?

INTERVJUER
Šta misliš o hipicima i LSD sceni?

KERUAK
Oni se već menjaju, tako da nisam u prilici da donesem sud. A i ne dele svi isto mišljenje. Digersi su drugačiji… Svejedno, ne poznajem nijednog hipika… Mislim da oni misle da sam kamiondžija. I jesam. A što se LSD-a tiče, on je loš za ljude u čijoj je porodičnoj istoriji bilo bolesti srca. (Kucka u mifrofon na tabureu… uključuje se ponovo). Postoji li razlog za to što ne vidiš bilo šta dobro u ovoj ovdašnjoj smrtnosti?

INTERVJUER
Izvini, je l’ bi mogao da ponoviš to?

KERUAK
Rekao si da imaš mali beli paravan u stomaku. Čemu taj mali beli paravan u tvom smrtnom stomaku?

INTERVJUER
Čekaj da razmislim. To je zapravo mala bela pilula.

KERUAK
Mala bela pilula?

INTERVJUER
Dobra je.

KERUAK
Daj mi.

INTERVJUER
Trebalo bi da sačekamo da se situacija malo rashladi.

KERUAK
Tako je. Ta mala bela pilula je mali beli paravan tvoje smrtnosti koji te uverava da ćeš pustiti duge nokte u grobovima Perua i savetuje te da to uradiš.

SAROJAN
Osećaš li se kao sredovečan čovek?

KERUAK
Ne. Čujte, traka se približava kraju. Hoću da dodam nešto. Pitaj me šta znači Keruak.

INTERVJUER
Džek, reci mi ponovo šta znači Keruak.

KERUAK
Evo, Kern. K (ili C) A-I-R-N. Šta znači kern? Znači gomila kamenja. Evo, Kornvol, kern-vol. Sad, vidi, kern, ili K-E-R-N, znači isto što i cairn. Uak (ouac) znači jezik… Dakle, Kernuak znači jezik Kornvola. A Ker, kao kod Debore Ker… uak znači jezik vode. Jer kerr, carr itd. znači voda. A kern znači gomila kamenja. Nema jezika u gomili kamenja. Kerouac. Ker- voda, uak – jezik (nečega). Povezano je sa starim irskim prezimenom, Kervik, što je iskrivljeno. To je prezime na kernoveku, a i samo znači korniški. A prema Šerloku Holmsu, sve je to persijski. Naravno da znaš da on nije Persijanac. Sećaš se kad Šerlok Holms ode sa doktorom Votsonom u stari Kornvol i reši slučaj, a onda kaže, “Votsone, iglu! Vostone, iglu…” I kaže, “Rešio sam ovaj slučaj ovde u Kornvolu. Sad mogu slobodno da sedim ovde i mislim i čitam knjige, koje će mi dokazati… zašto su ljudi iz Korna, poznati i kao Kernuaci, ili Keruaci, poreklom iz Persije. Poduhvat koji se spremam da preduzmem”, rekao je on nakon što je izvukao iglu iz vene, “skopčan je sa nimalo beznačajnom opasnošću i nije prikladan dami u tvojim mladim nežnim godinama”. Sećaš se toga?

MEKNOTON
Ja se sećam.

KERUAK
Meknoton se toga seća. Meknoton. Misliš da ću zaboraviti prezime jednog Škota…

Priredio i preveo: Matija Jovandić
Izvor: Paris rivju

[1] Specifičnu Keruakovu sintaksu pokušali su da primene i intervjueri, pa smo se i mi u prevodu držali takvog rešenja što je više bilo moguće (prim. prev.)

[2] Neprevodiva igra reči. U originalu: “Goy means Joy”; Goj, reč kojom Jevreji nazivaju pripadnike drugih vera (prim. Prev)

[3] Kratka palica od metala prekrivenog kožom ili upletenim kanapom, sa savitljivom drškom (prim. prev.)

[4] Zbirka pesama Gregorija Korsa Werewolf Bathtubs and forked clarinetes

Kod Keruaka na piću (3): Bit grupa se rasula, svako je otišao svojim putem