Koji od trojice [Tema: Čehov]

| October 29, 2015 | 0 Comments

Anton Tschechow in Moskau/1891 - Anton Chekhov in Moscow / 1891 -

Na terasi raskošne starinske vile Marije Ivanovne Langer, stajali su njena kći Nađa i sin poznatog moskovskog grosiste, Ivan Gavrilovič.

Veče je bilo divno. Da sam majstor u slikanju prirode, opisao bih mesec koji je umiljato virio iza oblaka i svojom divnom svetlošću oblivao šumu, vilu, Nađino lice… Opisao bih i tihi šapat drveća, i slavujevu pesmu, i jedva čujni žubor male fontane…

Nađa se opirala kolenom o fotelju i držala rukama za ogradu terase. Njene čežnjive, baršunaste, duboke oči gledale su netremice tamnozelenu šumu… Na njenom bledom licu obasjanom mesečinom treperile su tamne pege: rumenilo joj je oblivalo obraze.

Ivan Gavrilovič je stajao pozadi nje i nervozno, drhtavom rukom čupkao svoju retku bradicu. Kad mu je dosadilo da čupka bradicu, počeo je drugom rukom da gladi i gužva sitne nabore svoje košulje. Ivan Gavrilovič je ružan čovek. Ličio je na majku koja je izgledala kao seljanka kuvarica. Čelo mu je bilo malo i usko, baš kao da je prignječeno; nos prćast, šopav i upadljivo sedlast. Kosa kao u ježa. Oči sitne, žmirkave, baš kao u mačeta, upitno su gledale Nađu.

— Oprostite mi — govorio je mucajući, grozničavo uzdišući i ponavljajući reči — oprostite mi što vam . . . pričam.. o svojim osećanjima… Ali ja sam vas tako zavoleo da čak ne znam da li sam pri čistoj svesti ili ne… U mojim grudima tinjaju prema vama takva osećanja da je to nemoguće opisati.. . Čim sam vas video, Nadežda Petrovna, odmah sam se zacopao, to jest zavoleo vas … Vi mi oprostite, ali. .. (Pauza). Što je noćas lepa priroda!

— Da, vreme je divno . . .

— I znate kako je prijatno u tako divno vreme voleti tako lepu osobu kao što ste vi … Ali ja sam nesrećan čovek!

Ivan Gavrilovič uzdahnu i čupnu svoju bradicu. — I te kako sam nesrećan! Ja vas volim, patim, a… vi? Zar vi možete osećati nešto prema meni? Vi ste obrazovani, učeni… Sve je kod vas plemenito i lepo. .. A ja? Ja sam trgovac i ništa više! Baš ništa! Para imam mnogo, ali kakva korist od tih para, ako nemam prave sreće? Bez sreće su ti novci pravo prokletstvo i… čovek je nekako jalov. Jedeš dobro . . . peške ne ideš . .. prazan život … Nadežda Petrovna!

— A?

— Ni… ništa! Hteo sam, doduše, da vas uznemirim…

— A šta se hteli?

— Možete li vi mene zavoleti? (Pauza.) Ja sam nudio vašoj mamici… to jest majci, svoju ruku i srce za vas, a ona je kazala da sve od vas zavisi… Vi možete, kaže, i mimo roditeljske volje … Hoćete li mi odgovoriti?

Nađa je ćutala. Ona je pogledala tamni zeleni nestar, gde su se jedva ocrtavala stabla i čipkaste krune … Zanimale su je nemirne, tamne senke drveća koje se svojim vrhovima lagano njihalo na vetru.

Njeno ćutanje je gušilo Ivana Gavriloviča.

Na oči su mu navirale suze. Patio je. Šta će biti ako ga odbije, mislio je, i od te nevesele misli obuzimala je ledena jeza njegova široka leđa. ..

Smilujte se, Nadežda Petrovna — reče on — ne kidajte mi dušu … Jer ako se ja namećem … ja to činim iz ljubavi … Zato … (Pauza.) Ako on (Pauza.) Ako mi ne odgovorite, najbolje je da umrem.

Nađa se okrenu prema Ivanu Gavriloviču i nasmeja se. Ona mu pruži ruku i progovori, a njen glas je zvučao u ušima moskovskog trgovca kao pesma morske sirene.

— Veoma sam vam zahvalna, Ivane Gavriloviču .. . Ja već odavno znam da me volite, i znam koliko me volite . . . Ali ja. . . ja . .. I ja vas isto tako volim. Žan.. . vas čovek mora zavoleti zbog vašeg dobrog srca i vaše odanosti…

Ivan Gavrilovič zinu, nasmeja se i sav srećan pređe rukom preko lica. „Da ne sanjam?” pomisli.

— Ja znam, ako se udam za vas — nastavi Nađa — biću najsrećnija žena . . . Ali, znate šta, Ivane Gavriloviču? Pričekajte malo odgovor. .. Ja sada ne mogu dati pristanak… O tom koraku moram do-bro promisliti … Treba promisliti… Strpite se malo.

— A hoću li dugo čekati?

— Ne, nećete mnogo … Dan, najviše dva …

— Toliko se može…

— Vi sad putujte za Moskvu, a ja ću vam odgovoriti pismom… Idite sada kući, a ja ću promisliti … Zbogom … za jedan dan. ..

Nađa mu pruži ruku. Ivan Gavrilovič je zgrabi i poljubi. Nađa mu klimnu glavom, cmoknu usnama, strča s doksata i nestade…

Ivan Gavrilovič je postojao dva tri minuta i pošao preko male cvetne aleje i šumice ka svojim kočijama koje su stajale na proplanku. Sav je malaksao od sreće, baš kao da su ga ceo dan držali u vrelom kupatilu. Išao je i smejao se od sreće.

— Trofime! — razbudio je zaspalog kočijaša. — Ustaj! Krećemo! Dobićeš za čaj pet rubalja! Jesi li razumeo? Hahaha!

Nađa je, međutim, šmugnula kroz sobe na drugu terasu, spustila se sa terase i provlačeći se kroz drveće i žbunje, potrčala ka drugom proplanku. Na tom proplanku čekao je Nađu drug iz detinjstva, mladić od dvadeset šest godina — baron Vladimir Štralj. Štralj je bio omalen, debeljuškast Švaba trbušan, sa već upadljivom ćelom. Te godine je završio studije, putovao je na imanje u harkovskoj guberniji i došao poslednji put da se oprosti.

Bio je malo podnapit i, izvaljen na klupi, zviždukao. Nađa je pritrčala i teško dišući od zamornog trčanja, obisnula mu oko vrata. Uz zvonak smeh, milujući ga po vratu, mrseći mu kosu i vukući ga za okovratnik, Nađa obasu njegovo zadriglo i znojavo lice poljupcima . ..

— Ja te već ceo sat čekam — reče baron grleći je oko pasa.

— Pa kako si … kako zdravlje?

— Zdravo sam …

— Sutra putuješ?

— Putujem …

— Stid te bilo… A hoćeš li se skoro vratiti?

— Ne znam .. .

Baron poljubi Nađu u obraz, i skide je s krila na klupu.

— E, dosta je ljubljenja — reče Nađa. — To ćemo posle… Ima još mnogo vremena. A sad da porazgovaramo ozbiljno. (Pauza.) Jesi li promislio, Volođa?

— Jesam …

— I šta si rešio? Kad će biti svadba? Baron se namršti.

— Ti opet staru pesmu! — reče on. — Pa ja sam ti juče dao konačan odgovor … Ni o kakvoj svadbi ne može biti govora!… Ja sam ti još juče rekao … Zašto počinješ razgovor o nečemu što je hiljadu puta već prepričano?

— Ali, Volođa, naši se odnosi moraju nečim svršiti. Kako ti to ne shvataš? Zar ne treba?

— Treba, ali ne svadbom… Ti si, Nađa, ponavljam već stoti put, naivna kao trogodišnje dete… Naivnost lepo pristoji lepim ženama, ali u ovom slučaju je, dušo moja, neumesna …

— Znači, nećeš da se ženiš! Nećeš? Govori otvoreno, bezdušniče, kaži otvoreno: nećeš?

— Neću… Zašto bih kvario karijeru? Ja te volim, ali ako se tobom oženim. . . ti ćeš me upropastiti. . .Ti mi nećeš doneti ni imanje ni ime. Ženidba je, prijatelju moj, polovina karijere, a ti. . . Nema potrebe da plačeš . . . Treba trezveno rezonovati . .. Brakovi iz ljubavi nisu nikad srećni i uvek se završavaju krahom. . .

— Lažeš… Ti lažeš. I to je sve!

— Oženi se, a posle crkavaj od gladi.. rađaj prosjake … Treba trezveno misliti …

— A zašto onda nisi trezveno mislio… sećaš li se? Ti si mi onda dao časnu reč da ćeš se oženiti sa mnom. Zar nisi dao?

— Dao sam, ali sad su se planovi izmenili Zar bi se ti udala za siromašnog čoveka? A zašto onda mene teraš da se oženim siromašnom devojkom? Ja nemam prava da postupim prema sebi kao svinja … Preda mnom je budućnost za koju ja odgovaram pred svojom savešću.

Nađa obrisa suze i opet, neočekivano, obisnu o vrat pravoslavnom Nemcu. I opet ga poče obasipati poljupcima.

— Oženi se! — poče da tepa ona. — Ženi se, mili moj. Jer ja te volim! Ja bez tebe ne mogu živeti, lepoto moj a! Ti ćeš me ubiti ako me napustiš! Hoćeš li da se ženiš? Hoćeš?

Švaba promisli i odlučnim tonom reče: — Ne mogu! Ljubav je lepa stvar, ali na ovom svetu ona nije najvažnija.

— Znači nećeš?

— Ne … Ne mogu …

— Nećeš? Stvarno nećeš?

— Ne mogu, Nađa.

— Huljo! Podlače!…Nitkove! Švaburino! Očima te ne mogu videti! Mrzim te i prezirem! Ti si odvratan! Nikad te nisam ni volela! Ako sam i bila tvoja one noći, to samo zato što sam te smatrala poštenim čovekom… mislila sam oženićeš se sa mnom … I tada te nisam podnosila! Htela sam da se udam za tebe samo zato što si baron i bogataš!

Nađa zamaha rukama i pošto se odmakla nekoliko koraka od Štralja, uputila mu je još nekoliko otrovnih reči i otišla kući.

„Zalud sam išla k njemu”, mislila je idući kući. „Znala sam da neće da se ženi. Hulja jedna. Ah, kakva sam budala bila one noći!”

Kad je stigla u dvorište, Nađa nije ušla u kuću. Prošetala se po dvorištu i zaustavila pred jednim slabo osvetljenim prozorom — prozorom sobe u kojoj je provodila letnji raspust mlada, „prva violina” — Mitja Gusev, koji je tek završio konzervatorijum. Nađa poče da gleda u prozor. Snažno građeni i lepuškasti Mitja, plave talasaste kose, bio je u sobi. Ležao je bez kaputa i prsluka na krevetu i čitao roman. Nađa postoja, promisli i zakuca na prozor.

„Prva violina” diže glavu:

— Ko je to?

— Ja sam, Dimitrije Ivaniču … Otvorite prozor jedan trenutak.

Mitja brzo obuče kaput i otvori prozor.

— Hodite ovamo .. . provucite se … — reče Nađa.

Mitja se pokazao na prozoru, i trenutak kasnije bio je već pokraj Nađe.

— Šta želite?

— Hajdemo — reče Nađa i uze Mitju pod ruku.

— Znate šta, Dimitrije Ivaniču — reče ona. — Ne pišite mi, dragi moj, ljubavna pisma! Molim vas, ne pišite! Nemojte da me vodite i ne govorite mi da me volite!

Suze udariše Nađi na oči i potekoše niz obraze, po rukama.

Suze su bile prave, vrele, krupne …

— Nemojte da me volite, Dimitrije! Ne svirajte za mene ni u violinu! Ja sam gadna, odvratna, rđava … Mene treba prezirati, mrzeti, tući …

Nađa zajeca i nasloni glavu Mitji na grudi.

— I ja sam odvratna, i srce i misli moje su odvratni…

Mitja se zbuni, zamuca neke besmislice i poljubi Nađu u kosu …

— Vi ste dobri, lepi. . . Ja vas, časna reč, volim… A vi mene nemojte voleti! Ja najviše na svetu volim novac, nakit, haljine i kočije … Ja umirem kad pomislim da nemam novaca. .. Ja sam odvratno, egoistično stvorenje . . . Ne volite me, dušo moja… Dimitrije Ivaniču! Ne pišite mi pisma! Udajem se za… Gavriliča . . . Vidite kakva sam! A vi me … još volite! Zbogom! Voleću vas i posle udaje! Zbogom, Mitja!

Nađa brzo zagrli Guseva, poljubi ga u vrat i potrča ulaznim vratima.

Kad je stigla u svoju sobu, Nađa sede za sto i neutešno plačući, napisa sledeće pismo:

„Dragi Ivane Gavriliču! Ja sam vaša. Volim vas i želim da budem vaša žena… Vaša Nađa.”

Pismo je zapečatila i dala sobarici da ga uputi.

„Sutra će … nešto doneti . ..” pomisli Nađa i duboko uzdahnu.

Ovaj uzdah bio je kraj njenog plača.

Pošto je malo posedela pored prozora i umirila se, Nađa se brzo skinula i tačno u ponoć njen skupoceni pokrivač sa monogramom i vezom grejao je zaspalo i ustreptalo telo mlade, lepe i razvrativ devojke.

U ponoć je Ivan Gavrilovič šetao po svom kabinetu i glasno sanjario.

U kabinetu su sedeli roditelji i slušali njegovo sanjarenje … Oni su se radovali i bili srećni od sinovljeve sreće …

— Ona je dobra i plemenita devojka — govorio je otac. — Savetnikova kći, i uz to lepotica. Samo jedno ne valja: prezime joj švapsko! Pomisliće ljudi da si se Švabicom oženio …

 

Anton Pavlovič Čehov

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Koji od trojice [Tema: Čehov]

by admin time to read: 8 min
0