Kud god krenem, isti osećaj nepripadanja, uzaludne igre [Tema: Sioran]

| November 15, 2015 | 0 Comments

emilcioran

  1. Nasilnici su najčešće kržljavi, “crkotine”. Oni žive u večnom sagorevanju, na štetu svoga tela, na isti način kao i askete koji, podvrgavajući se drilu radi postizanja spokoja i mira, uspevaju da se istroše i iscrpu koliko i siledžije.
  2. Knjige bi trebalo pisati isključivo iz razloga da bismo u njima rekli stvari koje se ne usuđujemo nikome da poverimo.
  3. Kada Mara, Iskušavatelj, pokušava da istisne Budu, ovaj mu, pored ostalog, kaže: “S kojim pravom pretenduješ da vladaš nad ljudima i svetom? Jesi li patio da bi stekao svoja saznanja!” To je kapitalno pitanje, možda i jedino, koje bi svako morao da postavi kad se raspituje o bilo kome, a naročito o nekom misliocu. Inače, ne bi umeo dovoljno da razluči one koji su skupo platili i najmanji korak ka saznanju od onih, neuporedivo mnogobrojnijih, kojima je podareno lagodno, ravnodušno znanje, znanje bez polaganja ispita.
  4. Kaže se: taj nema talenta, on ima samo stila. Ali, stil je upravo ono štoo se ne može izmisliti, sa njime se rađamo. On je nasleđena milost, privilegija koju imaju neki da mogu da osete svoje organsko pulsiranje, stil je više od talenta, u njemu je suština.
  5. Kud god krenem, isti osećaj nepripadanja, uzaludne igre; pretvaram se da me zanima ono što mi je potpuno nevažno, mrdam se po čistom automatizmu ili zbog milosrđa, a da nikad nisam u toku, da nikad nisam deo nečega. Vuče me ono što je drugde, a to drugde, pojma nemam šta je.
  6. Što ljudi više napreduju u poznavanju religija, to su udaljeniji od Boga.
  7. “… A Elohim reče, onog dana kad ga okusite, otvoriće vam se oči. I tek što se otvoriše, otpoče drama. Gledati ne razumevajući, eto to je raj. Pakao bi dakle bilo mesto gde se stvari razumevaju, gde se isuviše dobro razumevaju…
  8. Sa nekim se mogu u potpunosti dobro sporazumeti samo kad je ispod svog nivoa i nema ni želje ni snage da opet uspostavi svoje uobičajene iluzije.
  9. Ko nemilosrdno sudi o svojim savremenicima, ima velike šanse da u očima budućih generacija izgleda kao vidovit. Istim putem on izbegava i rizičnu stranu divljenja, čudesne opasnosti koje ono pretpostavlja. Jer, divljenje je avantura, najnepredvidljivija od svih, zato se čak može desiti i da dobro završi.
  10. Ideje nam nadolaze dok hodamo, govorio je Niče. Hodanje rastresa misao, ispovedao je Šankara. Obe ove tvrdnje podjednako su zasnovane, dakle, podjednako istinite, u šta se svako može uveriti u razmaku od jednog jedinog sata, kat- kada i jednog minuta…
  11. Ni jedna vrsta književne originalnosti nije više moguća ukoliko se ne izvrši tortura nad jezikom, ukoliko se ne napravi papazjanija od njega. Drugačije stoji stvar ako se radi o izražavanju ideje kao takve. Tu se nalazimo u jednoj oblasti u kojoj se zahtevi nisu izmenili još od predsokratovaca.
  12. Kad bi se mogli vratiti u predpojmovno stanje, pisati beščulno, beležiti najsićušnije varijacije onog što se dodiruje, činiti kao što bi činio neki gmizavac kad bi se dao na spisateljstvo!
  13. Sve ono dobro što možemo da posedujemo proizlazi iz naše nemarnosti, iz naše nesposobnosti da se aktiviramo, da zaošijamo svoje projekte i planove. Nemogućnost ili odbijanje da se realizujemo održava naše “vrline”, a želja da od sebe damo maksimum vodi nas u izgrede i rušilaštvo.
  14. Onaj “veličanstveni delirijum” o kome govori Tereza Avilska da bi označila jednu od faza jedinstva sa Bogom, to je ono što neki usahli duh, neizbežno ljubomoran, nikada neće oprostiti mističaru.
  1. Ne postoji ni jedan jedini časak u kome nisam bio svestan da se nalazim izvan Raja.
  2. Duboko je, istinsko je, samo ono što prikrivamo. Otud potiče snaga podlih osećanja.
  3. Ata nesciri kaže se u ” Ugledanju na Hrista”. Teži da budeš nepoznat. Niko nije zadovoljan ni sobom ni svetom sve dok se ne saobrazi sa ovim nalogom.
  4. Unutrašnja vrednost neke knjige ne zavisi od značaja teme (inače bi teolozi ubedljivo pobedili), već od načina na koji se pristupa slučajnom i beznačajnom, na koji se gospodari tricama i kučinama. Suštinsko nije nikad zahtevalo ni najmanji talenat.
  5. Osećaj da kasnimo ili prednjačimo nad drugima desetine hiljada godina, da pripadamo počecima ili završecima čovečanstva…
  6. Osporavanje nikad ne proističe iz umovanja već iz nečeg neznano mračnog i drevnog. Argumenti dolaze kasnije, radi opravdanja i podrške. Svako ne izvire iz krvi.
  7. U korist podlokavanja sećanja, podsetiti se prvih inicijativa materije i opasnosti od života koji je odatle usledio…
  8. Svaki put kada ne pomišljam na smrt, imam utisak da podvaljujem, da varam nekoga u sebi.
  9. Ima noći koje ni najgenijalniji mučitelj ne bi mogao da izmisli. Iz njih izlazimo kao gnjide, budale, zabludeli, bez uspomena i predosećanja, čak bez ikakvog znanja ko smo. Tada nam dan izgleda beskoristan, svetlost pogibeljna, tiranskija i od same pomrčine.
  10. Neka svesna vaška morala bi da se bori sa potpuno istim teškoćama, istom vrstom nerazrešivosti kao i čovek.
  11. Bolje je biti životinja nego čovek, bolje kukac nego životinja, biljka nego kukac, i tako redom. Gde je spas? U svemu onome što umanjuje vladavinu svesti i dovodi u pitanje njenu nadmoćnost.
  12. Posedujem sve mane kao i ostali, pa ipak sve što oni rade izgleda mi neshvatljivo.
  13. Ako stvari posmatramo prema njihovoj prirodi, čovek beše stvoren da bi živeo okrenut prema spolja. Ukoliko želi da gleda unutar sebe, mora da zatvori oči, odrekne se preduzetnosti, izađe iz svetskog toka. Ono što nazivamo “unutrašnji život” predstavlja pozni fenomen koji je bio omogućen tek usporavanjem naših životnih aktivnosti. “duša“’ se mogla pojaviti i procvetati jedino na štetu dobrog funkcionisanja organa.
  14. I najmanja atmosferska promena dovodi u pitanje moje planove, umalo da kažem moja uverenja. Ta, krajnje ponižavajuća vrsta zavisnosti, ne propušta da se sruči na mene, ali istovremeno razvejava i ono malo iluzija koje su mi još preostale u pogledu mogućnosti da budem slobodan, ili, kraće rečeno, u pogledu slobode uopšte. Kakva je svrha šepuriti se kad smo izručeni na milost vlazi i suvoći? Jedino možemo da priželjkujemo neku manje bednu vrstu robovanja i neke bogove drugačije ćudi.
  15. Nije teško ubiti se, jer se uvek ubijamo prekasno. …
  16. Ako smo apsolutno sigurni da je sve nestvarno, ne vidim pravi razlog zbog čega se zamarati da to i dokažemo.
  17. Moralnost sumraka: što se više udaljava od zore i odmiče prema danu, svetlost se sve više prostituiše, da bi se iskupila tek u trenutku nestajanja.
  18. U budističkim spisima često se pominje “ponor rođenja”. Rođenje je zaista ponor, bezdan, ali ne onaj u koji upadamo već, naprotiv, iz koga izničemo, na našu najveću nesreću.
  19. U sve većim i većim intervalima blagodarnost prelazi faze od Jova do Šamfora, od kuknjave do vitriola.
  20. Svako mišljenje, svaki pogled, neizbežno je parcijalan, osakaćen, nedovoljan. U filosofiji, kao i u svemu drugom, origiialnost se postiže nepotpunim definicijama.
  21. Ako bolje razmotrimo svoje takozvane plemenite činove, ne postoji ni jedan koji nekom svojom stranom ne bi bio sramotan ili čak štetočinski, takav da u nama izaziva kajanje što smo ga izvršili, i to toliko snažno da nam, u krajnjoj liniji, preostaje samo izbor između uzdržavanja i griže savesti.

Emil Sioran

Iz knjige: O nezgodi biti rođen

Prevod: Miodrag Šuput

 

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kud god krenem, isti osećaj nepripadanja, uzaludne igre [Tema: Sioran]

by admin time to read: 5 min
0