Lavirintski sistem opravdanja izgrađen za dokazivanje lažnog života [Tema: Hamvaš]

| November 4, 2016 | 0 Comments

false

 

Izgleda da je potpuno nemoguće složiti se sa, u ovom trenutku, važećim društvima i institucijama, religijama i teorijama, podrazumevajući i ličnosti poslednjih četiri stotine godina. Budući pak da svako poseduje svetu laž u čije ime iz dana u dan odlaže da izvuče korenite posledice koje proizilaze iz nemogućnosti saglasnosti, niko ne odustaje od života, nego se pravi kao da nešto čeka (to je sakralno iščekivanje u napuštenosti od istine). Kasni otvoreno zaoštravanje suprotnosti koje proizilazi iz nesaglasnosti, čovek čak i krije to što se ne slaže, samo zato što je privržen životu, i želi da dobije bar još jedan dan – i još jedan dan, kao očajni general koji je već opkoljen, ali još veruje da će nastupiti nemoguće. Naravno, sveta laž većinom nije sveta, nego korumpirana, i očekivanje nije sakralno, nego podmuklo skrivanje u nekom zapećku, i čovek nije privržen životu, nego šećerlemi.

Zbog toga se čovek doba nalazi u znaku prevarenog (pseudoegzistentnog) života, on istinu svoga života izdaje kao surogat, ali ga ipak smatra boljom zbog svoje bespomoćnosti i kukavičluka, nego da se od svega odjednom odrekne. Saglasnosti nema; aktivnost je paralisana, očekivanje je besmisleno, a opet život koji je dobijen jedva da i vredi nešto, jedino, možda, ono što je krišom od njega zadržao I što će se na kraju ubajatiti.

Igra se već odavno ne vrti oko toga da li je sadržaj naše egzistencije stvaran ili nije; niko nije toliko pomerio pameću pa da ovo što jeste i što danas postoji sme da nazove životom pune vrednosti.

Ono o čemu je danas reč već je korak koji potom sledi, posle nepriznavanja gubitka života. Kakvim se trikovima nadoknađuje ono što je izgubljeno, ili smatrati to za nešto zbog čega vredi nastavljati, ili bar podnositi. Zbog toga je komedija, koju čovek igra radi sve bezvrednijeg života, sve nerazumnija, ali nije smešna, pre je tužna u onom trenutku kada čovek posle primanja k znanju fakta neozbiljnosti počinje da protestuje protiv primanja k znanju. Komedija je odrednica za život koji je postao neozbiljan.

Pojačana laž je kada čovek više ne živi, ali izigrava komediju, i to ne zbog toga da bi spasao istinu svoga života, nego da bi, potonuvši u laž, održao privid istine, i da ne mora da prizna njen gubitak. Izigravati komediju zbog toga znači samo živeti u toliko potenciranom sistemu laži koji – budući da se samo bivstvo neopozivo izgubilo – tek želi da održi privid da je sve u redu. Karakteristično područje komedije nije društvo kako bi neko verovao, gde je čovek po svojoj prirodi na sceni, nego vita privatissima, jer, kao što Niče kaže, ništavna je čovekova laž prema spolja u odnosu na ono šta on laže samom sebi i prema unutra.

Komedija je u prvom redu to što čovek ćuti o saglasnosti koja je postala nemoguća. Pokušava da se prilagodi da bi možda ipak. Preda se, objasni kako nema nikakvih problema, oduvek je tako bilo, možda se cereka, i ako je veoma drzak, kaže da je to razvoj. Komedija nije falsifikat bivstva, ni pseudoegzistencija koja se već stabilizovala u dobu, nego lavirintski sistem opravdanja izgrađen za dokazivanje lažnog života.

Komedija ne počiva na tome što u društvu (sociološki) i u samima sebi (psihološki), i otvoreno, u mišljenju lažemo, nego što ovoj laži pripisujemo obeležje istine, a povrh toga, ako neko sme da dovede u sumnju ovo obeležje istine, čak i negodujemo. Laž se zbiva u uverenju da njome branimo istinu našeg života, iako, naravno, svako zna da tom odbranom sebe osnažujemo u laži. Situacija se pak ne može izbeći, jer se u lavirintu ne može reći istina. Komedija je kada se pravimo kao da je naše slagano bivstvo bilo istinsko, i kao da to nikada nije bilo, i da nije ni moglo biti drugačje. Komedija je održavanje privida da je stvar ozbiljna, zbog čega je važna, mada već svi znaju, sama se po sebi razume činjenica da sve ne vredi ništa. Zbog toga kada svojim ogromnim aparatom sociologija, psihologija, istorija, religija, moral, filozofija počnu da raskrinkavaju komediju, i prikažu da naš javni i privatni život, naše ponašanje i držanje jesu neozbiljni (pseudoegzistentni), i na toj tvrdnji grade teorije visoke poput kula, i sam celokupni scijentifički arsenal postaje neozbiljan i nebitan, odnosno postaje komedija. Trenutno, recimo, to je najznačajniji korak; za nauku, koja otkriva komediju, ispostavlja se da je tačno isto takva komedija. Bilo ko da, bilo kakvom metodom, u bilo kakvom sistemu želi da ščepa čoveka u egzistencijalnoj laži, metod i sistem smesta gube svoju autentičnost I istinitost, i sam postaje komedija. A sve to zbog toga jer smo lavirintske egzistencije, i lutamo u nebitnom. Iznad svega želimo da održimo vrednost života, a već smo odavno prestupili granicu s čije druge strane je život još bio u stanju da podnese težinu laži upravo u interesu življenog života. Gubi se autentičnost, o istini, suštini i lepoti da i ne govorimo. Njegov neozbiljni i prazni i mutni i bezvredni nivo bivstva srozava se na minimum, gde je, bilo kako bilo, zapravo svejedno, gde ništa ne znači ništa.

Ako čovek ne odustane od svog života, mora da zadobije komediju.

Biti komedijant ili verodostojan: šta znači nositi se s ovim pitanjem ili ne nositi se?

Besmislenost koja nema istinu ne može se prozreti, i baš zbog toga ovde prestaje svaka mogućnost pitanja o istini.

A bez istine nema ničeg drugog, sem obmane, deklamacije, prevare, zbunjivanja, uloge i maske.

 

Bela Hamvaš

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Lavirintski sistem opravdanja izgrađen za dokazivanje lažnog života [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 4 min
0