Laži, lažo, da se veselimo…

Kada bismo znali strahotu i težinu laži, progonili bismo je ognjem, prije nego druge zločine

Balzak

Ne­ka­da dav­no, u ne­koj ze­mlji se­lja­ka i pro­vin­ci­ja­la­ca, na br­do­vi­tom Bal­ka­nu, na­sta­la je go­re­po­me­nu­ta iz­re­ka, a ovaj pro­vin­ci­ja­lac ko­ji ovo pi­ska­ra i o bo­lje­mu snu­je, a go­re slu­ti, ne­ka­da dav­no ro­đen, na ne­kom br­do­vi­tom Bal­ka­nu, na­slu­šao se la­ži, mo­gu­će i po­kad­što po­la­gi­vao, sve tru­de­ći se da isti­nu bra­ni, kao i mno­gi se­lja­ci i pro­vin­ci­jal­ci ne­ka­da, ne­gdje, na br­do­vi­tom Bal­ka­nu…
Laž je, za­klju­ču­je­mo iz na­slo­va, za­klju­ču­je­mo iz sje­ća­nja, za­klju­ču­je­mo iz ži­vo­ta na­fa­r­ba­nog mno­štvom la­ži, ne­ka­da bi­la li­je­pa raz­bi­bri­ga, po­sla­sti­čar­ni­ca i sla­do­ku­sni­ca na­še do­ko­li­ce. Laž je, da­kle, bi­la me­lem i li­jek za gor­ke ži­vo­te na po­me­nu­tom br­do­vi­tom Bal­ka­nu, oso­bi­to na naj­br­do­vi­ti­jem i naj­bal­kan­ski­jem di­je­lu Bal­ka­na, što ga la­žljiv­ci da­nas Mon­te­ne­grom zo­vu. Laž je u naj­br­do­vi­ti­jim br­di­ma i u naj­ka­me­ni­ti­jem ka­me­nja­ru raz­bo­ko­ri­la svoj ko­rov i obi­la­to ukra­si­la, za­pra­vo una­ka­zi­la svo­jim ure­si­ma, ovaj isti­no­lju­bi­vi soj ko­ji da­nas ži­vi u la­ži, za­kli­nje se u laž i ta­ko svje­do­či isti­nu svo­ga po­sto­ja­nja. O stra­šne za­kle­tve, o čud­nog po­sto­ja­nja! O la­ži na­ša na­su­šna, o za­kle­tvo na­ša vje­ro­lom­na!
Onaj go­spo­din La­žo iz na­slo­va, iz na­rod­ne umo­tvo­ri­ne, ka­ko se to ne­kad go­vo­ri­lo, dok je ovaj naj­br­do­vi­ti­ji i naj­bal­kan­ski­ji dio Bal­ka­na, još vje­ro­vao u sna­gu isti­ne, bio je, slu­ti­mo u na­le­tu stra­šne i opa­ke pro­zor­lji­vo­sti, ne­ka­kav do­bro­du­šni la­žov, ne­ka­kav bi­je­li mag, ko­je­mu je laž slu­ži­la na pol­zu ci­je­lo­ga ple­me­na. On je, mo­glo bi se re­ći, za­smi­ja­vao i na­smi­ja­vao bez zad­nje na­mje­re, a sa po­tre­bom da te­žač­kom pu­ku olak­ša te­žač­ke da­ne. Ta­ko se taj du­ho­vi­ti blen­tov, to sim­pa­tič­no spa­da­lo i na­šlo u go­re­na­tuk­nu­toj na­rod­noj iz­re­ci. La­žo, re­kli bi­smo, i ni­je bio la­žov, po­seb­no to ni­je bio u po­re­đe­nju sa da­na­šnjim la­žo­vi­ma ko­ji svo­jim la­ži­ma, svo­jim otro­vom, bra­ne svo­ju isti­nu, od­no­sno sop­stve­nu ap­so­lut­nu laž…
Elem, do­bri naš La­žo iz na­rod­ne umo­tvo­ri­ne bio je, vje­ro­vat­no, na­pri­li­ku ono­ga do­bro­ga blen­to­va ko­ga po­mi­nje onaj Igu­man iz ono­ga Gor­skog vi­jen­ca u onoj ču­ve­noj re­pli­ci: Nek ulje­ze i taj lu­di k na­ma, da nam ku­ću na­pu­ni smi­je­ha…Da­kle, ta­da se i ne­ka­da se u la­ži i ni­je vje­ro­va­lo, pa je La­žo pri­hva­tan kao lu­da ko­joj je ci­je­na jed­na pri­ga­ni­ca, po­srk su­pi­ce ili za­grc mu­če­ni­ce… La­žo je bio op­šta svo­ji­na i bez­o­pa­sna pro­tu­va ko­ja je bla­go za­smi­ja­va­la mr­god­no na­še ple­me u mr­god­nim na­šim vre­me­ni­ma. La­ža su pre­ko­no­sa­li, ali su ga i ču­va­li, jer i be­na je ne­ka­kav čo­jek, iako je be­na, a od nje­go­vog blen­ta­vlu­ka ne mo­že ni­ko­me bi­ti zlo, re­zo­no­va­li su na­ši pra­o­ci sve­jed­na­ko kraj og­nja sje­de­ći i či­buk pu­še­ći. Kad bi se, na­rav­no, do­hva­ti­li gu­sa­la, La­žo bi za­mu­kao, jer je znao da bi i naj­be­zbol­ni­ju laž iz­go­vo­re­nu u sve­ča­nom tre­nut­ku ep­skog ave­tlu­ka mo­gao pla­ti­ti la­žlji­vom avet­nom gla­vom…
Ni­je nam, kao što slu­ti­te, do La­ža, ko­li­ko nam je do da­na­šnjih la­žo­va ko­ji, gle ču­da, de­ce­ni­ja­ma već pred­vo­de isti­no­lju­bi­vi he­roj­ski puk. Bi­je­la laž je ne­ka­da dav­no umi­lje­la k na­ma, uvu­kla nam se pod ja­stuk, pa nam je i ušla u ve­ne i po­tro­va­la ono ma­lo ju­nač­ke krv­ce u po­su­di­ci he­roj­sko­ga sr­ca. Pro­ces je, ka­ko bi se mo­der­no pro­zbo­ri­lo, be­nig­no za­po­čeo po­me­nu­tim go­spo­di­nom La­žom iz na­rod­ne iz­re­ke, pa se u svom ne­za­u­sta­vlji­vom ho­du pro­met­nuo u naj­te­ži ob­lik, u pra­vi-prav­ca­ti ma­lig­ni tu­mor cr­nih la­ži i za­u­vi­jek, či­ni nam se , za­cr­nio na­ša vre­me­na, tru­ju­ći ih stra­šnim pa­la­ca­njem. Gu­šter je, jed­no­stav­ni­je re­če­no, po­stao naj­o­trov­ni­ja otrov­ni­ca…
Ako su se ne­ka­da na­ši ju­nač­ki pre­ci, na­ši su­per­ju­na­ci i smi­ja­li la­ži­ma, ako im je ne­ka­da su­per­brk mi­lo­sno po­drh­ta­vao, ako su ne­ka­da bi­je­le la­ži is­pi­ja­li kao cr­nu ka­vu, uz smje­ho­tre­sni gor­štač­ko- ju­nač­ki gro­hot, da­nas je sa­svim dru­ga­či­je. Po­tom­stvo se vi­še ne smi­je la­ži­ma, uko­li­ko ni­je na­či­sto slu­đe­no istim. Slu­đe­no po­tom­stvo se u ne­vo­lji smi­je, ali taj kur­jač­ki smi­jeh vi­še li­či na po­tmu­li je­caj. Ka­ko su ne­ka­da dič­ni pre­ci sr­ku­ta­li bi­je­le la­ži kao ka­vu na di­va­nu, ta­ko da­nas oja­đe­ni po­tom­ci gr­ca­ju u cr­nim la­ži­ma i da­ve se kao mi­še­vi u vr­tlo­zi­ma ša­ša­vo­sti…Uko­li­ko ste lju­bi­te­lji lju­blje­nog ve­stern žan­ra, shva­ti­će­te mo­ju po­tre­bu na uži­vam u istom: La­žo je do­šao ti­ho i ušao je u le­gen­du…
Ta­ko je ma­la slat­ka pi­lu­la za­fr­kan­ci­je po­sta­la ha­u­bi­ca tok­sič­nih la­ži. Bi­je­la laž je, da­kle, iz­gu­bi­la bit­ku. Po­bi­je­di­la je cr­na laž. Isti­ne, sva je pri­li­ka, ni­ka­da ni­je ni bi­lo u do­volj­noj mje­ri u na­šem isti­no­lju­bi­vom i gor­do­lju­bi­vom ple­me­nu. Do­šlo je vri­je­me bez­oč­ne la­ži, za­ca­ri­li su se bez­oč­ni la­žo­vi, a po­koj­ni La­žo je po­stao no­stal­gič­ni an­ti­ju­nak ko­ji se za­gu­bio u mr­ča­li­na­ma i po­no­ri­ma me­mlji­ve me­lan­ho­li­je…
Slu­tim, do­bro je bi­lo ili ma­kar pod­no­šlji­vo, dok smo zna­li da nas la­žu. Bi­lo je odi­sta idi­lič­no dok smo se smi­ja­li la­ži­ma. Bi­lo je baj­ko­vi­to dok smo ima­li po­tre­bu da se bo­ri­mo pro­tiv la­ži…
Ka­da je ne­što ute­me­lje­no na la­ži­ma, ka­da je la­ži­ma na­zi­da­no, ka­da je la­ži­ma po­kri­ve­no, ka­da je la­ži­ma ome­đe­no i ovje­re­no, on­da je isti­na kao sva­ka eg­zo­tič­na zvjer­či­ca ute­kla u naj­du­blju ja­mu, ili, tje­ši­mo se, vi­nu­la se na naj­vi­šu vi­si­nu. Bi­lo ka­ko bi­lo: na­šim smra­če­nim okom ne mo­že­mo je do­seg­nu­ti. Ži­vi­mo u ku­ći­ci od la­ži, ogra­đe­ni ogra­di­com la­ži na naj­la­žlji­vi­jem po­lu­o­strv­ce­tu ovog la­žlji­vog svi­je­ta. Kur­šu­mi la­ži ne­pre­kid­no ci­lja­ju na­še sr­ce, na­šu du­šu, na­še če­lo. Zvi­ju­ču na­šim sno­vi­ma, ki­di­šu i na ja­vi. Vre­ba­ju sa osma­trač­ni­ca or­ve­lov­ske ago­ni­je. La­žne pu­to­vo­đe vo­de nas iz­mo­žde­ne la­ži­ma la­žnim pu­te­vi­ma ka la­žnom ci­lju.
A onaj do­bri La­žo iz na­rod­ne umo­tvo­ri­ne, pla­če za na­ma. I ni­je mu žao što nas la­žu ko­li­ko mu je žao što im vje­ru­je­mo…