Lešek Kolakovski – Ključ nebeski i razgovori sa Đavolom [Knjiga dana]

| September 30, 2017 | 0 Comments

“Ovako ne valja, onako ne valja. Ništa ne valja”

Lešek Kolakovski

Razgovarajući, preciznije rečeno, raspravljajući se sa poznanikom, koji se izjašnjava kao „militantni ateista“ (ovo militantni nije samo novinarska kovanica, isti izraz je upotrebio i sagovornik, pa šturo zaključujem da im stoji na čast), na moju opasku da ne možemo da a priori tvrdimo da Bog ne postoji, rekao da jednostavno ne postoje empirijski dokazi za tako nešto, te da, ukoliko nemamo dokaza, verovatno je da ne postoji. Moje iznenađenje izrečenim, s obzirom da sam i sam prilično nesigurni i neklasifikovani skeptik (niti verujem niti ne verujem u postojanje višeg bića, niti me zanima; opet, ne znam ni šta da mislim o svemu tome, nekakav ambivalentni agnostik bi bilo adekvatno određenje) zapravo se ticalo površnosti čoveka koji niti je neuk ni glup, a koristi argument o empririjskim dokazima za postojanje nečega što je izvan iskustva i mogućnosti saznanja; na stranu nesvesno (besvesno) nipodaštavanje oko 4000 godina svetske filozofske misli, koja se banalno dečije upravo može sažeti u rečenici „šta radimo mi ovde i ima li nekoga koji je sve ovo omogućio“.

Da sam hteo da budem cinik do kraja, parafrazirao bi (a možda i banalizovao) Dekartov argument, da ništa nije potvrđeno sem da postojimo mi, ali ne i svet oko nas (cogito, ergo sum, mada je jedan kasniji filozof lepo primetio da ni to nije dokaz postojanja, jer logički ne sledi, već samo cogito, ergo cogito), ali s obzirom da se radi o Dokinsovom apostolu, shvatam da je dalja rasprava bez ikakve svrhe, jer je pomenuti Dokins (Richard Dawkins) iako brilijantan i obrazovan čovek, u krajnjoj liniji intelektualni klovn Žižekovske provinijencije koji je mesija za sve sajber hipstere koji ne smeju da ne budu u pravu (ovakav stav o gospodinu Dokinsu je proizvod čitanja nekoliko njegovih dela, a da sam pri tom uspeo da redovne doze lekova držim na propisanom minimumu).

Za sve slične nedomice u vezi sa postojanjem višeg bića, koje se možda zove Buda, Isus ili Kadilak, izgleda kao starac sa bradom ili miks hrčka i platipusa (da, Saut Park), pored proučavanja brojnih teoloških studija svih mogućih denominacija, možete i konsultovati određene dame i gospodu koja se bave nečim što se naziva filozofija religije. Pored pitanja vere i verovanja, svakako se kroz decenije razmatrala i uloga religije kao društvenog fenomena, kao i odnos dogmi, društva i napretka, i kako je to dovelo do pojave različitih učenja, fundamentalnih promena u okviru crkava koje su nužno uslovljavane nastankom novih društvenih odnosa, kao na primer kod protestanata, koje je vekovima kasnije proučavao Veber, a onda nastavio da citira dragi premijer, kako bi se iživljavao, iako ništa ne razume (nerazumevanje političara teme kojom se bave nije srpski izum, usavršeno je vekovima unazad kao vrlo efikasan model održavanja na vlasti). Ukoliko se u razmatranje ozbiljnih filozofskih postavki o veri, dogmi, Starom Zavetu i ostalim polu-sumanutim pitanjima religioznosti koji sa logikom imaju veze kao Milanka Karić sa kvantnom mehanikom, unese malo doze zdravog cinizma i pajtonovskog humora, i ukoliko je uspeh takvog pristupa neupitan , imaćete pred sobom delo „Ključ nebeski/Razgovor sa Đavolom“, autora Lešeka Kolakovskog, sa zanimljivim podnaslovom “Poučne priče iz biblijske povesnice, saveta i opomene radi sakupljene”.

Delo je u ovom obliku objavljeno 1983. u izdanju „Zora Zagreb“, a nešto kasnije izdao BIGZ, 1990. O autoru: Lešek Kolakovski, Poljak, profesor i filozof, istoričar ideja, pisac mnogih rado čitanih knjiga iz domena političke teorije i religije. Rođen je 1927. godine, 23. oktobra, doktorirao je 1953. godine, na Univerzitetu u Varšavi, sa tezom o Baruhu Spinozi, i do 1959. godine bio je profesor, a zatim šef odeljenja za modernu filozofiju, na istom, Varšavskom univerzitetu, zatim je, 1968. godine, izgubio posao na fakultetu, dve godine pošto je izbačen iz PURP-a, posle čega je, ubrzo, emigrirao, počeo prvo da predaje u Kanadi, na Mek Gil univerzitetu u Montrealu, a 1970. godine se „skrasio“ na oksfordskom Ol Souls koledžu gde je nastalo njegovo najpoznatije delo “Glavni tokovi marksizma”; od ostalih tu je kapitalno delo za sve naučnike/filosofe religije, pod fantastičnim nazivom “Religija”. Ostale podatke možete pronaći na internetu ili u biblioteci, čovek je bio jedan od najvećih mislilaca 20. veka, umro je 2009, i poznat je po svojoj izjavi ravnoj Alan Fordu, “Ako želite da lepo živite u Njujorku, morate biti veoma bogati”. Da napomenem da sam svetlosnim godinama daleko od nekavog vrsnog poznavaoca filozofije religije; eto, ovaj skromni pokušaj prikaza ovakvog impozantnog dela jeste posledica neukog oduševljenja promišljanjem religioznih fenomena na jedan sasvim pitak i duboko promišljen način, pogotovu što Kolakovski koristi stil pisanja koji mogu da isprate radnici, seljaci i poštena inteligencija (jer je opšte poznato da jedino inteligencija ima sposobnost da biva nepoštenom).

“Ključ nebeski/Razgovori sa đavolom”, predstavljen je u formi dve zasebne celine. Drugi deo knjige, “Razgovor s đavolom”, zaslužuje posebnu analizu, koja verovatno ne bi bila zanimljiva čitalačkoj publici, sem ako se ne radi o studentima teologije, filozofije ili književnosti. U prvom delu se autor uz pomoć pojmovno/logičkog misaonog aparata razračunava sa mitovima/pričama iz Starog Zaveta, na način da svaku zanimljivu starozavetnu alegoriju provuče kroz sopstveni racionalni aparat, dajući mu logički diskurs sa nužnim zaključivanjem u vidu naravoučenija. Kada čitate svaku od ovih proznih bravura, ne možete se oteti trenutnoj vizuelizaciji svake rečenice, i to u izvođenju Džon Kliza i u režiji Terija Gilijama. Pogotovu što svaka od priča ima svoje naravoučenije, koje je izvedeno u formi najboljih aforizama ikada napisanih. Na primer, kada krene sa prvim osvrtom u knjizi, o Bogu koji stvara svet, zapaža sledeće:

“Bog je stvorio svet radi hvale svoje. Taj podatak – s tačke gledišta Svetog pisma – ne podleže sumnji i, štaviše, spada u one podatke koji su najpristupačniji našem shvatanju. U suštini je lako shvatiti da se veličina koju niko ne može da vidi oseća nelagodno. Ali – podsećamo – radilo se ne samo o samoći, već i o zadovoljenju žudnje za slavom. Žudnja za slavom ne uživa dobar ugled u prosvećenom društvu, i u svakom slučaju njeno preterano isticanje smatra se nečim neelegantnim. Ali – desilo se. Bog je stvorio svet radi slave svoje i pohitao je da ljudima obznani svoje motive. Nedostatak skromnosti kompenzovao je priznanja dostojnom, iskrenošću. Kakvo naravoučenije sledi iz toga? Ovo, i uz to strašno banalno, vredni rezultati mogu se nekad postići i kad se deluje iz niskih pobuda.”

Odličnih primera ima bezbroj; o Kainu koji nije „računao na platu po tržišnoj ceni“, (skromnog sam mišljenja da je ovde prilično prevazišao Kjerkegora i njegovu tiradu) do Jerihonskih trubača koji su bili žrtve božije šale, da duvaju u trube dok im pluća ne poispadaju, pa sve do priče o raspravi sa Bogom, sa jednim od najboljih naravoučenija u celoj knjizi, koje se može primentiti i na poslovne sastanke gde vam je prisutan šef, a glasi: „u suprotnosti je sa zdravim razumom upotrebljavati zdrav razum u svađi sa apsolutnim razumom“. Stil kojima se Kolakovski obraća čitaocu je veoma prijatan, a poruka koja provejava kroz delo jeste ona u skladu sa jednim od poslednjih intervijua koje je dao pred smrt 2009, gde je naglasio da „ne postoje jednostavni odgovori na probleme življenja. Osuđeni smo da živimo u neznanju i nesigurnosti, u neskladnom i kontradiktornom svetu. To je ljudska sudbina. Ali ako ne možemo mnogo da popravimo stvari, možemo bar da sprečimo njihovo pogoršavanje. A to je ljudska odgovornost.” U ovoj rečenici i jeste sadržana sva mudrost koju nam Kolakovski pruža ovim delom. Kao višegodišnji istraživač religije, više kao filozofskog a manje kao društvenog fenomena, trudio se da, shodno tradiciji dobrog filozofa, postavi valjano pitanje umesto da pruži zadovoljavajući odgovor. Ovo njegovo delo ne ismejava niti osporava bilo koju od dogmi, niti ih nipodaštava ili banalizuje. Jednostavno ih provlači kroz formalnu logiku, i trudi se da nas nasmeje. Čak i kada govorimo o uzvišenim stvarima, smeh jeste više nego dobrodošao. Kolakovski, naučnik koji je višegodišnju profesionalnu karijeru delom posvetio filozofskom proučavanju religije, nema ni kritički ni afirmativan odnos prema bilo kojoj od ponuđenih, i podjednako preispituje sve dogme, na način na koji dete proučava tek kupljenu igračku. A kada filozofija postane igračka, iz toga samo dobre stvari mogu da izađu.

Što se tiče rasprave da li Bog postoji ili ne, imate dve mogućnosti: prva je pajtonovska, organizujte boks meč sa sveštenikom (ako ste ateista), pa ko pobedi, njegovo za pravo. Druga je da pročitate raspravu iz knjige Lešeka Kolakovskog “Religija”, između vernika i ateiste. Sam Kolakovski zagovara stanovište umerenog skeptika u gotovo svim svojim raspravama o religiji, i ono što je jedan od njegovih centralnih stavova, jested a nije nemoguće u isto vreme biti skeptik i mistik. Ne, nećete kod njega naći odgovor da li Boga ima ili ne, samo tvrdnju da se vere (verovanja) ateista i vernika, u krajnjoj instanci, koristeći logički indukciju, nalaze u argumentima tipa consensus gentium, ili u prevodu na srpski, induktivnom metodom polazimo od toga da se većina slaže da je nešto baš tako, i odatle se izvlače premise i zaključci. Prilično nezgodna situacija za ateiste, nažalost.

http://www.fathipster.net/recenzije/2016/02/04/klju%C4%8D-nebeskirazgovori-s-%C4%91avolom-le%C5%A1ek-kolakovski

 

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Lešek Kolakovski – Ključ nebeski i razgovori sa Đavolom [Knjiga dana]

by admin time to read: 7 min
0