Ljiljana Pekić: Moj život sa Borom Pekićem [Tema: Pekić]

| January 2, 2014 | 0 Comments

Piše: Jelena Milinčić

Udovica našeg slavnog pisca odrasla je u porodici koja je posle Drugog svetskog rata bila na crnoj listi zbog srodstva sa Milanom Stojadinovićem, a poslednjih godina sa kćerkom Aleksandrom posvetila se sređivanju zaostavštine supruga uz koga je provela tri i po decenije

Rođena 1932. u Beogradu, na Vračaru, Ljiljana Pekić (80), udovica jednog od najvećih srpskih savremenih pisaca, kaže da se Vračaru stalno vraća. Njen otac Dušan Glišić vodio je tridesetih godina prošlog veka građevinsko preduzeće, a majka Nadežda, prava lepotica, bila je kćerka kasacionog sudije, pa je po inerciji odlučila da bude pravnik.

– Živeli smo veoma udobno u prostranom stanu u Krunskoj ulici. Zahvaljujući guvernanti iz Austrije, mi deca nemački smo naučili kad i srpski. Bila sam mirna i povučena devojčica, pomalo sanjalica, ali sam volela društvo. Vaspitavani smo veoma strogo. Imali smo dužnosti i obaveze koje je trebalo da obavljamo. Recimo, morala sam svakodnevno da istresam prašinu sa svojih 20 lutaka. Roditelji su dosta putovali i donosili nam divne poklone iz Pariza, Londona , Rima… Uvek su to bile božanstvene haljine i interesantne igračke – seća se Ljiljana svog detinjstva.

Nadežda Glišić, Ljiljanina majka, bila je rođena sestra Milana Stojadinovića, predsednika Vlade i ministra finansija Kraljevine Jugoslavije.

– Često smo odlazili u njegovu vilu na Senjaku. Imao je ogromnu baštu sa teniskim terenom i bazenom. Za nas decu bio je to pravi mali raj. Obožavali smo okupljanja za Uskrs i Božić.

Blagostanje kojim je odisalo njeno detinjstvo nestalo je sa početkom Drugog svetskog rata. Ujaka Milana Stojadinovića najpre su stavili u internaciju, a posle su ga preuzeli Englezi koji su mu pomogli da se nastani u Argentini. Tamo je živeo do smrti, jedno vreme bio je savetnik predsednika Huana Perona i vlasnik lista “El Economista”.

Zbog anglo-američko bombardovanje Beograda 1944. Ljiljanina porodica se preselila u Aleksandrovac kod Požarevca.

– Rat koji je tutnjao tamo nismo ni osećali. Uglavnom sam imala dosta slobodnog vremena, koje sam ubijala čitajući. Sa samo 12 godina pročitala sam celog Balzaka. U Aleksandrovcu smo ostali do oktobra 1944. Tata je uglavnom bio u Beogradu, obilazio nas je samo povremeno. Imao je puno posla jer je od 1938. bio tehnički direktor novoosnovanog lista “Vreme”. Mlađi ujak, Dragi Stojadinović, pravnik i novinar, zvao je posle oslobođenja tatu da se evakuiše u Požarevac. Međutim, on je smatrao da ništa nije skrivio i da “đavo nije tako crn kao što ga slikaju”, pa je ostao u Beogradu.

U dvanaestoj godini Ljiljanin život se promenio zauvek. Njenog oca Dušana odvode u zatvor. Majka Nadežda se vraća u Beograd da ga traži, međutim, u to vreme bilo je toliko zatvora na raznim mestima, u privatnim kućama, po podrumima, da nije znala odakle da krene. Pritom, celu stvar je otežavalo to što je bio zet Milana Stojadinovića, ozloglašenog kod novih vlasti. Kad je Nadežda konačno uspela da sazna gde joj se suprug nalazi, već je bilo kasno. Dali su joj samo njegov sat i burmu, rekavši da više ne dolazi. Na spisku 105 streljanih, objavljenom u Politici i Borbi, nalazilo se njegovo ime. Usledilo je izbacivanje iz porodičnog stana. Jedva su uspeli da ponesu nekoliko fotografija.

– Gubitak obožavnog oca me je porazio. Srušio se ceo moj svet i teško sam se od toga oporavljala. Majka, zbog svog porekla, nije mogla da dobije posao čitavih deset godina. Sa perfektnim znanjem francuskog i diplomom pravnika konkurisala je nebrojeno puta na raznim mestima, ali kad god je stizala njena “karakteristika” sa porodičnim detaljima, bivala je odbijena. Živeli smo vrlo teško. Mama je nekoliko godina štrikala za preduzeće “Majka i dete”. Imala je normu koju je morala da ispuni svakog meseca, a s obzirom na to da je posao radila kod kuće, svi smo joj pomagali.

Idila u Trandafiloviću

Posle godina nemaštine, kada se hrana delila na tačkice, poseta zatvorima i okupljanja po kućama umesto izlazaka u grad, došla su neka bolja vremena za Ljiljanu Glišić. Upisala je fakultet i upoznala Borislava Pekića.

– Bila sam presrećna kad sam upisala arhitekturu. Na fakultetu su još predavali predratni profesori, koje je bilo uživanje slušati – Leko, Nestorović, Zloković, Krstić, Kojić i drugi. Imponovali su mi svojim autoritetom, znanjem i ponašanjem. Oslovljavali su nas sa “gospodine” i “gospođice”. Zgrada je bila divna, svetla i lepo uređena, za razliku od mračne gimnazije sa čučavcima u dvorištu. Diplomirala sam 1957.

Ljiljanina životna ljubav sa Borislavom Pekićem, koga je znala iz viđenja (ona je išla u VII žensku, a on u III mušku gimnaziju), u početku je bila samo drugarstvo. On je bio dve godine stariji.

– Sa Pekićem sam se prvo intenzivno družila. Skoro svakodnevno smo odlazili kod “Trandafilovića”. To nam je bila druga kuća. Nikad nismo imali puno para, tako da smo zajednički plaćali ono malo pića što bismo pili, sedeći do duboko u noć. Voleli smo da šetamo Knez Mihailovom, da boravimo na Adi Ciganliji. Kad sam apsolvirala, radila sam honorarno na izgradnji nove zgrade Mašinskog fakulteta i dodatno zarađivala držeći privatne časove iz matematike. Sećam se da mi je to teško padalo, jer sam ustanovila da nemam baš mnogo strpljenja za nezainteresovane đake. Udala sam se 1958, mesec dana posle zaposlenja. Borislav i ja venčali smo se u Svetosavskoj crkvi, a živeli kod njegovih roditelja, u Malajničkoj ulici.

Sećanja naviru udovici velikog pisca.

– Od prvog susreta me je osvojio inteligencijom, idejama i stavom. Mislim da je najznačajniji trenutak u mom životu bio onaj kada sam odlučila da on bude moj muž. Drugi je rođenja naše kćerke Aleksandre 1959. Niko nije mogao sa Pekićem da se uporedi. Imali smo veoma skladan život. Poštovala sam njegovo vreme pisanja, a on bi mi uvek pričao šta radi, čitao mi je delove napisanih tekstova, diskutovali smo o onome što ga muči. Ja sam bila njegov prvi čitalac.

Kada je “Lovćen film” raspisao konkurs za sinopsis, Pekić se prijavljuje i dobija prve dve nagrade. Zapošljava se kod njih kao dramaturg i radi na mnogim adaptacijama i scenarijima. Napisao je scenario za film “Dan četrnaesti” Zdravka Velimirovića, koji je predstavljao našu zemlju na Kanskom festivalu 1961. Tada je pisac prvi put u životu otišao u inostranstvo. U međuvremenu objavljuje dva romana, “Vreme čuda” i “Hodočašće Arsenija Njegovana”. Za ovaj drugi 1970. dobija Ninovu nagradu.

Imao je mnogo problema, jer je učestvovao u potpisivanju svih mogućih disidentskih peticija i bio večiti oponent režimu.

– Videla sam da život u Beogradu, druženja i učestvovanja u mnogim događajima ometaju njegov rad, pa sam mu predložila da odemo odavde. Shvatili smo da bismo najviše voleli da živimo u Londonu. Kada smo 1970. obavili formalnosti i ja dobila radnu dozvolu, organizovali smo sve detalje odlaska. Međutim, petnaest dana pred put Borislavu je oduzet pasoš bez ikakvog objašnjenja. Dogovorili smo se da ja odem sama, mislili smo da će pitanje njegovog pasoša biti uskoro rešeno. To je, međutim, potrajalo. Tri meseca posle mog odlaska naša ćerka Aleksandra došla je kod mene u London.

Londonske godine

Borislav im se pridružio posle godinu dana i otpočeo život u britanskoj prestonici.

– Tamo smo proveli divne 22 godine. Imala sam posao koji sam volela, dok se Pekić borio sa svojim temama i bio zadovoljan što može nesmetano da piše. Veliki deo svog opusa napisao je tamo. Prijatelji iz Beograda rado su nam dolazili u posetu. Prijatno smo se družili u relaksiranoj atmosferi, jer smo bili daleko od beogradske jurnjave. Imala sam priliku da bliže upoznam našu intelektualnu elitu tog vremena, jer je sasvim drukčije kada sa nekim provodite sate u pričanju, reminiscencijama, obilasku Londona i razmeni misli, nego kada ste sa njima samo nakratko. Ne mogu ni da nabrojim sve one koji su dolazili da nas posete: Dobrica Ćosić, Miodrag Pavlović, Đorđe Lebović, Borislav Mihajlović-Mihiz, Danilo Kiš, Filip David, Dragoslav Mihailović, Vida Ognjenović, Goran Paskaljević i još mnogi drugi. Čitali su jedni drugima svoje odlomke, raspravljali o tekućim događajima, podsticali se.

Sva Ljiljanina sećanja iz perioda 1958 – 1992. vezana su za njenog supruga Borislava.

– Kad nisam provodila vreme sa Pekićem, ili u projektantskom birou, uživala sam da slikam, čitam, da se u bavim keramikom, vitražima, idem u pozorište, na koncerte. Borislav je bio veliki demokrata, i u privatnom i u javnom životu. Samo je zahtevao mir dok radi, a za sve ostalo smo se dogovarali.

Borislav Pekić je 1989. sa još 12 intelektualaca osnovao Demokratsku stranku, čiji je bio potpredsednik. Nekako u to vreme se i razboleo. Rak pluća brzo je uništio njegovo ionako krhko telo. Umro je 2. jula 1992. u svom domu u Londonu. U britanskoj prestonici je kremiran, a zatim je urna sa njegovim pepelom preneta u Aleju zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Pored objavljenih dela, iza sebe je ostavio ogroman neobjavljen i nesređen materijal. Ljiljana Pekić je rešila da sve to sredi i objavi uz pomoć kćerke Aleksandre, koja se u međuvremenu udala, nastanila u Beogradu i rodila kćerku Mari-Luiz.

– Aleksandra i Mari-Luiz pomažu mi i svim srcem učestvuju u pripremama Pekićeve zaostavštine i promovisanju njegovih dela. Ja već nekoliko godina vodim Pekićev blog na internet adresi borislavpekic.com, a kćerka i unuka su pre nekoliko meseci otvorile i Pekićevu fejsbuk stranicu. Shvatile smo neverovatnu činjenicu: 70 odsto čitalaca dela Bore Pekića jesu žene. Žao mi je što on danas nije sa nama, da oseti barem malo od te ogromne ljubavi koju mu pružaju čitaoci i poštovaoci njegove misli, filozofije i politike. Mislim da se negde odozgo smeši na tri ženske generacije Pekićevih, koje se sa puno entuzijazma staraju o njegovim delima – kaže Ljiljana Pekić.

http://www.gloria.rs/ljiljana-pekic-488

 

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ljiljana Pekić: Moj život sa Borom Pekićem [Tema: Pekić]

by admin time to read: 7 min
0