Prva Robertova želja – kad je počeo da misli o “takvim stvarima” – bila je da se, kao položara, ušunja, noću, u “Muzej voštanih figura” – i vodi ljubav s voštanim damama!…
Ipak, to je izgledalo suviše opasno. Ograničio se, zato, na vođenje ljubavi sa statuama i manekenima u vatrenim seksualnim maštanjima i… tako živeo u izmišljenom svetu snova i snoviđenja.
Jednog dana, kad je zastao kolima ispred semafora, pogledao je u ulaz te radnje. Bila je to jedna od onih radnji koje prodaju sve i svašta – ploče, taburete, knjige, sitne gluposti, “smeće za poneti” kako je u sebi komentarisao… Pa, i?
E, pa – video ju je!… NJU!…
Video ju je kako stoji u dugačkoj crvenoj haljini!
ONA!
O, bože, nije mogao da odvoji pog…
Imala je naočare bez okvira, bila je bogovski građena; dostojanstvena i vrlo-vrlo seksi, kakve su nekad, pre, samo, dve-tri godine, ne više, bile tako izazovne i… i… grlo mu se osušilo i pri samoj pomis…
Ma, prava otmena kurva! Kurva i po!…
Još bi buljio u nju, onako, iskosa, ali, iza njega su zatrubili, da ga pojedu!… U poslednjem trenu je jurnuo na zeleno i morao da nastavi vožnju u koloni…
Parkirao je nedaleko odatle i peške se vratio do radnje. Stao je napolju kod kioska s novinama i posmatrao ju je, izdaleka. Čak su joj i oči izgledale prave… a usta…veoma strasna, neznatno napućena, baš kako on voli.
Robert uđe i lenjo pogleda policu s pločama. Sad joj je bio bliži i krišom ju je merkao. Ne, nisu više pravili takve! Imala je, čak, i visoke-visoke štikle, što ga je, posebno… hm!… da…
Prodavačica mu priđe.
“Mogu li da vam pomognem?”
“Samo razgledam…”
“Ako išta želite, slobodno mi recite.”
“Razume se…”
Robert je prišao lutki. Iskosa. Kao, nezainteresovan je. Virnuo je, jednom, pa, još…
Nije bilo etikete s cenom.
Pitao se da li je na prodaju.
Vratio se do police s pločama, uzeo jeftin album i platio ga prodavačici… I to je, tog dana, bilo sve…
Kad je sledeći put obišao radnju, lutka je još bila na istom mestru, u istoj izazivačkoj pozi! Robert se malo promuvao, kupio glupu pepeljaru u obliku sklupčane zmijurine na tufne, zatim izašao… I to je, tog dana, bilo sve… Ali… Znao je, znao je!…
Kad se treći put našao u radnji, upita devojku:
“Da li je manekenka na prodaju?”
“Manekenka?!”
“Da, manekenka.”
“Hoćete li da je kupite?!”
“Da, vi prodajete… ove stvari, zar ne?!… Da li je manekenka na prodaju?”
“Samo trenutak, gospodine…”
Devojka je otišla iza zavese… Ostala je, skrivena, čitavu večnost. Već je hteo da iza…
Ali zavesa se razmaknu i pojavi se debeo star Jevrejin. Na košulji su mu nedostajala poslednja dva dugmeta, video se dlakavi trbuh, na ruci je imao “slanik” od sata. Ljubazno je delovao. Imao je pametne oči pune iskustva. Delovao je kao Ajnštajn u laboratoriji.
“Hoćete manekenku, gospodine?”
“Da, ako je na prodaju.”
“Pa… u stvari nije… Vidite, to je neka vrsta eksponata, kao štos za polusvet, razumete. Da privučemo naivne i… i…”
Nije završio… Ali, znao je šta je starac hteo da kaže, ali nije ga bilo briga.
“Hoću da je kupim.”
“Pa, da vidimo…” Jevrejin priđe lutki i poče da je opipava dodirujući joj haljinu, ruke, kosu, minđuše. “Da vidimo… mislim da bih mogao da vam dam ovu… stvar… za sedamnaesti i po dolara.”
” Uzimam je.” Robert izvadi dvadeseticu. Prodavac izbroja kusur.
“Nedostajeće mi”, rekao je. “Ponekad izgleda gotovo stvarna. Osiromašiće izložbu… Da je umotam?”
“Ne, uzeću je takvu.” I dodade, pre nego što se ujede za jezik: “Idemo kući…”
Starac ga pogleda.
Robert podiže lutku i odnese je do kola.
Položio ju je na zadnje sedište. Ušao je i vozio do svog stana. Srećom, nije bilo nikog u okolini kad je stigao, pa je neprimećeno unese. Stao je nasred sobe i posmatrao je.
“Stela”, rekao je. “Stela, kurvo!”
Prišao je i opalio joj šamar! Da se zna ko je… Onda je dočepao njenu glavu i poljubio je ravno u usta! Dobar poljubac. Penis poče da mu se kruti kad je zazvonio telefon.
“Halo”, javio se.
“Roberte?”
“Aha. Ja sam.”
“Ovde Hari.”
“Kako si, Hari?”
“Dobro, šta mi ti radiš?”
“Ništa.”
“Mislio sam da svratim. Doneću pivo.”
“Važi.”
Spustio je slušalicu, podigao lutku i odneo je u plakar. Gurnuo je u dubinu plakara i zatvorio ga… I to je bilo to…
Hari nije imao bog zna šta da kaže. Sedeo je s konzervom piva. “Kako je Laura?” upita.
“O”, reče Robert, “svršeno je između mene i Laure.”
“Šta se desilo?!”
“Večit vamp. To. Stalno na sceni. Bila je nezajažljiva. Nabacivala se gde god stigne – u prodavnici, na ulici, u baru, svud i svakom. Ma, uop… Uopšte joj nije bilo važno ko je, samo da je muškarac! I muškom papagaju bi se udvarala! Napalila se, čak i na tipa koji je okrenuo pogrešan broj! Ludilo!… Dojadilo mi, brale!”
“Sad si sam?!”
“Ne, imam drugu. Brenda. Upoznao si je.”
“A, da. Brenda. Nije loša.”
Hari je sedeo i pio pivo. On nikad nije imao žensku, ali je uvek pričao o njima. Bilo je nečeg odvratnog u vezi s njim. Robert nije podložio razgovor, pa se Hari, ubrzo, pokupio… A, onda… onda…
Onda je Robert otvorio plakar i izvadio Stelu!…
“Kurvo, ženska!” reče. “Varala si me, a?!”
Stela je ćutala. Stajala je pred njim, tako smirena i ukočena…
On joj opali nov šamar, malo žešći. Nema te žene pod suncem koja će tek tako varati Boba Vilkinsona! Ne, i ne!…
“Droco! Vukla bi se i s klincem iz ulice kad bi mu se… a?!… a?!”
Ponovo ju je ošamario… a, onda je, munjevitio dočekao kad se zaljuljala i poljubio je, iz zaleta!…
Ljubio je i ljubio. Zatim je zavukao ruke pod njenu suknju. Bila je lepo građena, baš lepo iskrojena i sašivena, tip-top! Ne bi bolje ni… Podsetila ga je na profesorku matematike iz srednje škole. Ova Stela nije imala gaće! Bila je skroz-naskroz… ma!
“Kurvo nad kurvama”, rekao je, “ko ti je skinuo gaćerone, a?! Ko, ko, ko?!”
Ko-ko-ko… odjeknu u sobi…
Ludak mu je bio priljubljen uz nju. Nije bilo uvertire, sve je muzika! Robert je bio strahovito popaljen. Zavukao ga je među njene butine. Bilo je glatko i tesno. Nabadao je. Na trenutak se osetio manje idiotski, i on poče da je ljubi niz vrat… krešući je, dugo, oštro…
Prođe malo vremena. Ne mnogo. Ma ni…
Robert je oprao Stelu krpom za sudove, smestio je u plakar iza kaputa, zatvorio plakar i, čak, uspeo da ulovi poslednju četvrtinu meča detroitskih “Lavova” protiv losanđeleskih “Ovnova” na televiziji… I to je bilo to…
Vremenom, Robertu je išlo sve bolje…
Popravio je neke važne detalje. Kupio je Steli nekoliko pari gaćica, pojas za čarape, pa najlonke, pa narukvicu.
Kupio joj je i nove minđuše, i bio je prilično šokiran kad je uvideo da njegova ljubav uopšte nema uši. Stare minđuše, bile su prilepljene! Bogati! Tolika nemarnost inženjera-tvorca! Svejedno je prikačio nove minđuše lepljivom trakom, odmah je odskočila u njegovim očima… Dani su prolazili, šta bi drugo i radili…
Saživeli su se. U njihovom odnosu, bilo je mnogih prednosti – nije morao da je izvodi na večere, zabave, glupe filmove; sve one prizemne ovozemaljske stvari koje toliko znače običnoj ženi, međutim… bilo je svađa, čak i s lutkom! Nije bila pričljiva, ali je bio siguran da mu je jednom prilikom rekla: “Ti si najveći ljubavnik od svih. Onaj mator Jevrejin je dosadno vodio ljubav. Ti vodiš ljubav dušom, Roberte.”
Da, bilo je prednosti. Ona nije bila kao druge žene koje je upoznao. Nije insistirala da vodi ljubav u nezgodno vreme. Mogao je da je pričvrlji kad on hoće. I nije dobijala menzis, velika stvar. Stalno ju je kljucao. Odrezao je malo kose s njene glave i zalepio joj između butina… radi atmosfere!
Veza je počela na čisto seksualnoj bazi, ali se on postepeno zaljubljivao u nju, osećao je kako se to dešava. Pomislio je da ode psihijatru, zatim rešio da ne ide. Najzad, posle sveg, zar je neophodno voleti stvarno ljudsko biće?! To nikad ne traje dugo. Previše je nepremostivih ili izvikanih razlika među polovima, i ono što počne kao ljubav – suviše često završi kao rat…
Osim tog nije morao da leži sa Stelom u krevetu i sluša priče o svim njenim bivšim ljubavnicima. Kako je Karl imao golemu patku, ali nije hteo da radi one stvari. A Luj je tako dobro plesao, Luj bolje da je postao baletan umesto što prodaje osiguranje. I kako je Marti stvarno umeo da ljubi, bio je kao usisivač. Znao je, taj, da uveže jezike. I tako dalje. I tom slično. I tako bliže. I tako… Kakve trice i kučine!… Dobro, i Stela je pomenula matorog Ješu.
Ali, samo, jednom…
Robert je bio oko dve nedelje sa Stelom kad se javila Brenda.
“Kaži, Brenda?” rekao je.
“Roberte, ne javljaš mi se.”
“Bio sam u velikoj gužvi, Brenda. Unapredili su me u šefa odseka, pa sam morao masu stvari da sređujem na poslu.”
“Tako, znači?!… Tako!”
“Da.”
“Roberte, nešto tu ne štima…”
“Kako to misliš?”
“Znam ti po glasu. Nešto tu ne štima. Šta je to, Roberte? Neka druga žena?!… Imam nos za to!”
“Nije, baš.”
“Šta to znači, “nije, baš”?!… Nije… ili baš?!”
“O Isuse!”
“Šta je to? Šta je to? Roberte, nešto tu ne štima… Dolazim kod tebe!”…
Posle izvesnog vremena… recimo da je prošao minut i po!…
“Sve je u savršenom redu, Brenda.”
“Kurvin sine, meni kriješ! Nešto se dešava. Dolazim kod tebe! Odmah!”
Sad, stvarno, prođe neko vreme… Recimo dva minuta… dva minuta i frtalj!…
Brenda prekide vezu, a Robert priđe Steli, podiže je i gurnu u plakar, duboko u ćošak.
Skinuo je kaput s vešalice i okačio ga preko Stele. Onda je seo i čekao…
Brenda otvori vrata i banu unutra.
“Dobro, ša se dešava?! Ša?!”
“Slušaj, dušo”, rekao je, “sve je u redu. Smiri se.”
Brenda je bila lepo građena. Sise su joj pomalo visile, ali imala je zgodne noge i prekrasno dupe. Ono joj je vredelo više nego… Oči su joj imale neki paničan izgubljen pogled. Nikad ne bi uspeo da joj izleči oči od tog. Ponekad bi joj, posle vođenja ljubavi, oči ispunio kratkotrajan mir, ali nikad ne bi potrajao.
“Nisi me, čak, ni poljubio!”
Robert se podiže s fotelje i poljubi Brendu.
“Isuse, zar je to poljubac! Šta je to?”, reče ona. “Šta se ovde dešava?! Govori!”
“Ništa, baš ništa…”
“Ako mi ne kažeš, vrištaću!”
“Kažem ti, ništa se ne dešava.”
Brenda vrisnu. Prišla je prozoru i vrištala. Moglo se čuti u čitavom kraju. Onda je prestala.
“Za ime boga, Brenda, nemoj opet. Molim te, molim!”
“Opet ću! I opet! Govori šta ne štima, Roberte, ili ću opet!”
“U redu”, rekao je. “Čekaj.”
Robert priđe plakaru, podiže kaput sa Stele i izvadi je napolje.
“Šta je to?” upita Brenda. “Šta je to?”
“Maneken.”
“Maneken, Misliš…”
“Mislim, zaljubljen sam u nju.”
“Gospode! Misliš na to? Tu stvar? Tu stvar?”
“Da.”
“Pretpostavljam da je nosiš u krevet? I da joj radiš… da radiš sa tom stvari?”
“Da.”
“O…”
Onda Brenda zaista vrisnu. Samo je stajala i vrištala. Robert pomisli da nikad neće prestati. Najednom, bacila se na lutku i počela da je grebe i udara. Lutka se sruši i tresnu o zid. Brenda istrča napolje, uskoči u kola i divlje ih pokrenu. Grunula je u ivicu parkiranog vozila, osvrnula sa i odjurila kao vetar kad ga potera orkan!
Robert je prišao Steli. Glava joj se bila odlomila i otkotrljala pod fotelju. Na podu su bili tragovi kao od krede. Jedna je ruka visila za sebe, polomljena, dve žice štrčale su iz ramena. Robert sede u fotelju. Samo je sedeo. Onda je ustao i prošao u kupatilo, stajao je na minut, zatim se vratio. Stajao je u hodniku i lepo video glavu ispod fotelje.
Počeo je da jeca. Bilo je užasno. Nije znao šta da učini. Sećao se kako je pokopao svoju majku i oca. Ali ovo je bilo drukčije. Samo je stajao u hodniku, jecao je i čekao. Oba Stelina oka bila su otvorena. Oči su joj bile bezosećajne i mirne. Zurile su u njega.
Čarls Bukovski:
(Iz knjige pripovedaka “Fotografije iz pakla”)
