Ljudi, slabosti, varenje, seksualni nagoni (Dvadeset osma priča)

| November 5, 2014 | 0 Comments

vilnius

9. Jul 2009. godine
19:00
Vėtra Stadium, Vilnius
Attendance: 800
Referee: GoranSpirkoski (Macedonia)

FK Vetra (Litvanija) – Grevenmacher  (Luksemburg)
                     3                                      0
Huss 18′ (a.g.)
Kijariskas 33′
Veževičius 37′

Jadvyga Galdikas je pogledala sestru i rekla:
–          Hoćeš li ti večeras da izađeš sa njim, molim te, nešto mi nije ni do čega.
–          Neću uopšte više daizlazim sa njim. Prošli put mi je tako stezao ruku da mi je sva pomodrela – vidi još imam modrice.
–          Potreban nam je novac, stigli su računi.
–          On je tvoj, ja noćas imam druga posla, idem sa društvom na utakmicu.
–          Otkada ti voliš utakmice?
–          Oduvijek.
–          Ne laži – ideš samo da se ne bi srela sa njim.

–          Je li istina?
Njena sestra nije odgovorila, ustala je i otišla u kupatilo. Jadvyga Galdikas je uzdahnula. Znala je da će te noći morati daizađe, laže, smije se, dodiruje muškarca ispod stola, pravi se da je zbunjena, da trpi njegove grubosti u krevetu. Kada je sestra izašla iz kupatila Jadvyga je pomislila da vidi sebe – kao i mnogo puta do tada što je radila, kao neku vrstu igre: jako zamisli da to ona izlazi iz kupatila, da gleda sebe kako se kreće, svoje lice, ramena, oči.
–          Dođi  – ustala je i ispružila ruke. Sestra joj je prišla, zagrlile su se jako.
Imamo samo jedna drugu pomislila je Jadvyga Galdikas.
Samo jedna drugu i nikog više.

Dok je izlazila iz aviona Daina Moroz je pomislila: Možda mu se i javim, simpatičan je. Ispred autobusa su stajali fudbaleri, novinari sa mikrofonima, kamere su bile uključene. Daina je letjela sa cijelim fudbalskim timom. Jedan od fudbalera je u avionu sa njom razgovarao:
–          Ostajem večeras, pa možda da se vidimo, da upoznam grad…
–          Možda – rekla je i nasmijala se – možda, ako i ja prepoznam grad. Nijesam bila u Vilnusu odavno. Ima sedam godina.
Rekla mu je i gdje živi i čime se bavi.
–          Došla sam da vidim ćerke, bliznakinje. Sada su već velike.
Nije rekla da im se nije javljala sedam godina i da sada, kada je doktor rekao da su šanse pedeset – pedeset, osjeća nevjerovatnu bol i strah zbog mogućnosti konačnog odlaska. Bol koju je mislila da može da smanji dolaskom u rodni grad.
–          Ako sve bude u redu možda ti se javim, poslije utakmice.
–          Zašto nijesi dolazila toliko dugo – pitao je fudbaler.
–          Ne znam – rekla je Daina.
Daina je rekla ne znam. Ali je vrlo dobro znala.

Evaldas Stanaitis je pola dana sjedio u automobilu ispred zgrade i pio votku. Mislio je samo na jedno: kako su njih dvije kurve i kako će ubiti i jednu i drugu. Sve je pare potrošio, zadužio se, posvađao sa roditeljima i prijateljima da bi se juče zaprepastio kada ih je u tržnom centru vidio zajedno, kao kopije, kao jaje jajetu, nevjerovatno, kada je shvatio kakva je budala bio. Potpuno zbunjen jer je na poslednjem sastanku zaprosio (ali koju?), jer nije mogao da spava pri pomisli na ljepotu, jer je htio da je spasi (nju ili njih?) od siromaštva koje je natjeralo da se bavi (bave) tim poslom. Šta je samnom, jesam li poludiio – upitao se Evaldas Stanaitis. Pogledao se u retrovizor i pomislio da bi još veća budala bio ako bi neku od njih istukao. Pomislio je:
Uostalom šta mogu da uradim. Ništa.
Na radiju je spiker najavio utakmicu. Elvadas je isključio radio, uzeo flašu sa votkom, otvorio prozor, i prosuo je. Kao da se odjednom otrijeznio. Zatim je upalio automobil, krenuo. Nije pogledao u retrovizor i nije vidio da je djevojka izašla iz zgrade, uostalom, ionako ne bi znao koja od njih dvije.

U svakom gradu u koji dođem, odem do rijeke i gledam dugo u vodu koja prolazi. Samo tako, gledam, pokušavam da ne razmišljam o ljudima, lišću, prolaznosti. A evropskim gradom kulture i to sredinom ljeta lijepo je hodati. Ne moramo biti mudraci da bi znali šta nam ta voda govori. Ljudi koji se samo snalaze želeći više i više, onog čovjeka dar, i drugog čovjeka cilj. I u tom gradu sve koje sam poznavao, a bilo ih je mnogo, svi su bili gadovi, i te sestre, i ta majka, i taj momak. Gadovi, slabići, ljudi. I onda šta mogu da uradim? Nego da sklopim oči i da oprostim. I tako uvijek, i tako godinama, sve isto, kao jaje jajetu, ljudi, slabosti, varenje, seksualni nagoni, voda koja izvire iz zemlje, voda koja isparava, i tako godinama, vjekovima, sve do onog dana, koji postoji, kada će sunce da se ugasi i kada će i voda, prestati da teče. Kad više nikog i ničega neće biti. 

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

Tags: , ,

Category: Art

Slobodan Šabeljić

About the Author ()

Slobodan Šabeljić rođen je u Nikšiću. U vrijeme istorije, žestokih tuča i demonstracija u Beogradu završio Filološki fakultet, te godine nijesu pojeli skakavci. Nikada nije pisao za djecu i odrasle. Piše za one koji čitaju. Knjigu pripovijedne proze „Heroji“ objavio je 2009. godine. Knjiga „Priče o Silviji“ objavljena 2010. godine bila je predložena za regionalnu nagradu Meša Selimović. Knjigu priča "52 kratke priče o evropskom fudbalu" objavio je 2012. godine. Roman pod nazivom "Ovo nije roman" objavljen je 2013. godine. Izdavačka kuća Rende iz Beograda 2014. godine je objavila novo izdanje knjige "Priče o Silviji". Knjigu "Barselona jedna priča" objavio je 2015. godine a zbirku priča "Berač pamuka" 2016. godine. U međuvremenu, piše i diše. Punim plućima.

Leave a Reply

Art

Ljudi, slabosti, varenje, seksualni nagoni (Dvadeset osma priča)

by Slobodan Šabeljić time to read: 3 min
0