Luckasta noć

Pre­du­go nam tra­je, moj slu­đe­ni ze­mlja­če, ova sa­mo na­ša luc­ka­sta noć. Po­tra­ja­će, luc­ka­sto i su­lu­da­sto, sva je pri­li­ka, još du­go i pre­du­go. Luc­ka­sta noć tra­je li tra­je, a naj­lu­đa noć, opa­sno se pri­ma­kla. Ne­go ka­ko, ne­go ta­ko! Iz luc­ka­ste no­ći na ko­ju smo svi­kli i obi­kli i bez ko­je, ova­kvi ni­ka­kvi, ne bi­smo mo­gli za­mi­sli­ti ni dan, a ka­mo­li noć, pra­vo u naj­lu­đu noć, da se ma­lo od­mo­ri­mo od luc­ka­ste no­ći. Pa opet, ka­da puk­ne zo­ra, pra­vo ta­mo gdje smo i bi­li i gdje će­mo du­go još bi­ti-u luc­ka­stu noć…
Ta­ko se na­ša idi­la kao stu­de­na pret­pra­znič­ka je­za pro­du­ža­va u ne­do­gled, jer su na­ši da­ni sta­li bez ostat­ka u jed­nu je­di­nu luc­ka­stu noć. Sva­ki je, da­kle, dan u ovoj go­ro­lo­mi­ji za­pra­vo luc­ka­sta noć osim one jed­ne je­di­ne no­ći ko­ja se, po bje­lo­svjet­skom i na­šem ble­sa­vlu­ku, zo­ve-naj­lu­đa noć. La­ko je, bog­me, ta­mo nji­ma da po­lu­de u naj­lu­đoj no­ći, a te­ško je, ma­ni­tua mi, ova­mo na­ma da po­lu­di­mo ako smo već luc­ka­sti i već u no­ći bez osvit­ka. Na­zdra­vlje do­ma­ćoj če­lja­di…
Kad je luc­ka­sta noć ot­po­če­la za­si­gur­no se ne zna, a da će po­tra­ja­ti po­red svih na­ših lu­čo­no­ša i bar­jak­ta­ra, pot­pu­no je si­gur­no. Svi si­no­vi svje­tlo­sti i sve svi­je­tle maj­ske i ka­kve ho­ćeš, zo­re, mo­gu se www.yourcanadianmeds.com/product/phentermine/ poj­mi­ti i sa­gle­da­ti je­di­no u luc­ka­stoj no­ći. Sva­ka ov­da­šnja svi­je­tla te­ko­vi­na pri­kra­će­nog i za­ki­nu­tog ko­ri­je­na je pran­gi­ja­nje u luc­ka­stoj no­ći. Sva­ki ov­da­šnji mu­drac i vi­zi­o­nar sa­mo je de­ko­ra­tiv­no stra­ši­lo naj­ro­đe­ni­je luc­ka­ste no­ći. Sva nam je pa­met po­pi­je­na u luc­ka­stoj no­ći, a sva­ka nam je zdra­vi­ca na­zdra­vlja­nje po­pi­je­noj pa­me­ti. U luc­ka­stoj vi­do­vi­toj no­ći sve se do­bro vi­di osim ono­ga što i sli­je­pac vi­di i li­še ono­ga što vi­še i ni­je za gle­da­nje. Ka­ko će­mo gle­da­ti, ako ni­je­smo ni pro­gle­da­li, a što bi­smo i pro­gle­da­li kad se iona­ko ne­ma šta vi­dje­ti u na­šoj ra­do­snoj luc­ka­stoj no­ći. A br­zo će, tek što ni­je, i naj­lu­đa noć, pa će­mo po­že­lje­ti, a šta bi dru­go, ne­go da na­ša i sa­mo na­ša luc­ka­sta noć vječ­no po­tra­je…
Luc­ka­sta noć, luc­ka­sta i na­su­šna, ot­kri­va nam svo­je vi­di­ke i da­le­ko­vid­ne do­me­te. Vi­di­mo iz luc­ka­ste no­ći kao što bi ta­mo ne­ko vi­dio sa naj­vi­šeg vi­di­kov­ca. Sa na­šeg do­njeg gre­be­na u na­šoj luc­ka­stoj no­ći vi­di­mo ka­ko nam se u pra­por­ci­ma pri­mi­če i u pran­gi­ja­nju pri­bli­ža­va-naj­lu­đa noć. Šta bi­smo, uosta­lom, i vi­dje­li u ta­lič­noj luc­ka­stoj no­ći ako ne viagra bi­smo idi­lič­nu naj­lu­đu noć. Ta­ko nam se luc­ka­sto vo­lje­no tra­ja­nje očas pre­spe u naj­lu­đe lu­di­lo, pa se kad lu­di­lo pro­đe, opet po­su­vra­ti u plit­ki luc­ka­stu šer­pi­cu u ko­joj se krč­ka na­še luc­ka­sto vri­je­me. I da ho­ćeš: ni­ti mo­že ljep­še, ni­ti mo­že sve­ča­ni­je, ni­ti mo­že smi­sle­ni­je. Sju­riš se niz luc­ka­sti to­bo­gan u naj­lu­đu noć, pa po­sli­je šta ti luc­ka­sta pa­met do­ne­se. Sve je, kao što bi se re­klo, stvar ju­nač­ko­ga i dr­žav­no­ga ta­li­ka, de­be­le po­li­cij­ske pa­me­ti i lo­pov­skog su­vo­ga po­šte­nja…
Noć je, što bi se u na­šoj luc­ka­stoj no­ći re­klo, stvo­re­na za lju­bav. Pa ko vo­li, nek iz­vo­li. No­ću, a ne da­nju, sva­ka pri­li­ka po­sta­je pli­jen, a sva­ki pli­jen po­sta­je pri­li­ka. Ko je no­ću ši­šnja­rao, taj je dan do­če­kao di­če­ći se po­šte­njem. Ko je u luc­ka­stoj no­ći po­stao žbir, to­me je sva­nu­lo na mje­stu pre­mi­je­ra. Ko je luc­ka­stu noć pro­veo u luc­ka­stom dru­štvu, to­ga https://health-e-child.org/buy-modalert-online/ je dan ob­da­rio svim mu­dro­sti­ma na­še­ga spr­če­no­ga svi­je­ta. Jer noć, luc­ka­sta noć, je vri­je­me za naj­ve­će pod­vi­ge i naj­vi­še do­me­te. Na­vik­nu­ćeš se, slu­đe­ni ze­mlja­če, da pod pla­mič­kom ra­za­zna­ješ se­be, kad se već ni­je­si na­vi­kao da u luc­ka­stoj ta­mi dru­gi­ma po­ka­zu­ješ pu­te­ve i da rje­ša­vaš smr­še­ne dr­žav­nič­ke po­slo­ve. Sa­mo oni mo­gu da sve po­go­de ne otva­ra­ju­ći oči, i sa­mo oni mo­gu da ne otva­ra­ju­ći oči po­go­de ko­li­ko je tač­no nji­ho­vo u ne­tač­nom noć­nom ra­ču­nu. Lo­pov­ska ra­ču­nalj­ka ra­di bez za­sto­ja u na­šoj luc­ka­stoj no­ći i to je je­di­no što ra­di, osim po­ne­ke za­bo­ra­vlje­ne pra­zne vo­de­ni­či­ce na za­bo­ra­vlje­noj pra­znoj ri­je­ci na­še­ga pra­zno­ga pra­za­vi­ča­ja…
I ta­ko je luc­ka­sta noć ko­ja i da­nju tra­je oki­ti­la jel­ke- mon­te­ne­gri­ne pri­pre­ma­ju­ći se za naj­lu­đu noć. Či­me bi na­ki­ti­la dr­žav­ne jel­ke, ako ne bi noć­nom sr­mom i ku­gla­ma luc­ka­stog sja­ja. Na vr­hu je, na­rav­ski, ši­ljak, a od šilj­ka sve po­či­nje, jer se šilj­kom što li­či na sve­ča­ni bo­dež, sve i za­vr­ša­va. Ši­ljak na vr­hu jel­ke je vi­sok, prav, do­sto­jan­stven, na­mr­go­đen, sja­jan od mrač­no­ga sja­ja i oštar od sve­na­rod­ne tu­po­sti. Kad pad­ne ši­ljak, ka­ko ši­ljak ka­že, pa­šće i jel­ka i za­vr­ši­će se i naj­lu­đa i luc­ka­sta noć. Sve se ku­gle i ku­gli­ce na no­vo­go­di­šnjoj zor­noj jel­ci ca­kle pra­znič­nim sja­jem luc­ka­stog po­da­ni­štva…
Do­ći će i ova go­di­na no­va. Pa će­mo za tre­nu­tak za­bo­ra­vi­ti luc­ka­stu noć pre­pu­šta­ju­ći se som­na­bul­nim ča­ri­ma naj­lu­đe no­ći. Pa će­mo iskre­no po­že­lje­ti sre­ću i dra­gim une­sre­ći­te­lji­ma. Pa će­mo po­že­lje­ti da bu­de­mo ma­kar od naj­go­rih mal­či­ce bo­lji. Pa će­mo he­roj­ski za­i­gra­ti ka­za­čok. Pa će­mo se za­i­nat na­je­sti ru­ske sa­la­te. Pa će­mo od ina­ta opje­va­ti tri Mo­ra­ve i je­di­nu Mo­ra­ču. Pa će­mo shva­ti­ti da to ni­je od ina­ta ne­go od lju­ba­vi. Pa će­mo mal­či­ce za­su­zi­ti. Pa će­mo bi­ti di­bi­dus sreć­ni… Pa će­mo li­je­či­ti ma­mur­luk slu­te­ći da je po­čeo pr­vi dan ko zna ko­je go­di­ne. Pa će­mo se opet vra­ti­ti u kre­ve­tac. Pa će­mo sa­nja­ti da je za­i­sta sva­nu­lo. Pa će­mo se ob­ra­do­va­ti tom i ta­kvom snu. Pa će­mo bi­ti sreć­ni što mo­že­mo sa­nja­ti sreć­ne sno­ve. Pa će­mo po­če­ti iz­no­va. Opet iz­no­va. Iz­no­va opet. Zbog onih ko­ji mo­žda ne­će sa­zna­ti ko­li­ko ih vo­li ovaj što je­di­no umi­je da vo­li.