Magia sutra – Uvod [Tema: Hamvaš]

| December 27, 2018 | 0 Comments

 

Na začelu počela se zbio pokušaj duhovnih sila da se osamostale i da same sobom ovladaju neograničeno. One su htele da ostvare takav autokratski i egocentrični životni poredak koji isključuje svakoga drugoga. Ovaj pokušaj proživljavanja egzistencije same po sebi naziva se satansko krvoproliće. Pokazalo se da je ovaj put neprohodan. Ispostavilo se da je život tako organizovan da onaj ko hoće da ga zadrži, gubi ga.

Posledica satanskog fijaska jeste da nije preporučljivo da ja zatvaram svoj život, nego da ga otvorim. Dakle, postavljanje pitanja da li je život privatno vlasništvo, ili nije – besmisleno je. Čim položim ruku na bilo koji momenat svoga života, on se smesta preokrene i potone, ali na taj način što ono ništa, u kojem nestaje bez traga, uzvraća udarac i zauzima mesto žuđenog poseda. Zbog toga ako bi život mogao da postane privatno vlasništvo, značilo bi da je život, istina, zatvoren, ali potpuno prazan.

Još ništa ne treba da učinim kako bih bilo šta zahtevao od drugog čoveka. Svojim pukim postojanjem već postavljam ceo niz zahteva, a i svojim pukim postojanjem i drugi meni postavljaju zahteve. Reč je činjenica nezatvorenosti, odnosno mogućnosti doticanja i dotaknutosti života.

Neophodno mi je da obezbedim pravo drugom čoveku na moj život. Znak za to je: oslovljivost.

Moj život je takvo vlasništvo koje u celini nikada ne mogu posedovati, odnosno on nikada ne može biti potpuno moj. Ja nisam svoj. I što se više trudim da posedujem samog sebe, sve manje sam svoj. Privatno vlasništvo (po Lajošu Sabou) jeste ono što MI mogu oduzeti. Da li mi mogu oduzeti život? Da. Šta je ono što mi ne mogu oduzeti? Spasenje.

Sklop ljudskog života je takav da za ono što uzmem u vlasništvo moram i da odgovaram. Već iz same ove činjenice vidi se da zalud bilo šta uzimam u posed, to ne može biti moje, jer dugujem obračun. Prema tome da li ću ispravno ili lažno izvršiti obračun, ja sam sudeonik u dobru i u zlu.

U doba stvaranja čovek nije znao ova pitanja.

Nije ni bio odgovoran. Život mu je bio otvoren, ništa nije imao što bi mu moglo biti oduzeto, jedino spas, ali njega je sam proigrao. Pao je na izboru održavanja života i odanosti životu.

Hteo je da ga zadrži, zato ga je izgubio. Od tada mora za sve što zadrži da izvrši opravdavanje i obračun.

Tako kaže objavljenje, i svako to zna. Izgleda da sa znanjem nema problema. Teškoća je upravo u tome: veoma dobro znam da se sebe moram odreći u sopstvenom interesu, ali nemam pojma kako da to i učinim. Kako da se otvorim, i kako da se drugom stavim na raspolaganje. Ako želim da zadobijem celinu, jer kao i svi drugi i ja to želim, i to je u redu, iako mogu sve da izgubim. Bog od sebe sebi, ništa ne zadržava, i tajna njegove vekovečnosti i svemogućnosti upravo je ovo bezmerno odricanje od sebe. I svi drugi primeri izvan Boga su nevažeći.

ČoveK se nalazi u procepu, jer zna šta treba i šta bi trebalo da čini, ali ni ne sluti kako bi učinio to što zna. A šta treba da uradi, reći će mu objavljenje. Kako treba da učini? Ne zna niko.

Data je reč. Teškoća je u realizaciji.

Naravno, reč i čin nisu dvoje. Kad bi tako bilo, cilj bi se mogao odvojiti od sredstava. Ali znamo da podli čin ne može opravdati nikakav uzvišeni cilj. Gde je čin nizak, ni cilj nije viši.

Egzistencija ne pruža priliku za ovako prijatne sofizme. Znači, gde iskrsavaju teškoće oko realizacije reči objavljenja, tu nevolju ne treba tražiti samo u paralizi sposobnosti realizacije.

Tu je nevolja i u mogućnosti oslovljavanja objavljenja. Ne može se nešto znati bez ostatka, a jedino baš ne raspolagati sposobnošću realizacije.

Ko ne ume da realizuje reč, zapravo i ne shvata o čemu je reč. Ali i obratno. Sredstvo uvek obeležava nivo na kojem se kreće cilj činioca.

A čin označava ideje činioca.

Prodor se ovaj put ne zbiva od reči prema činu. Trebalo bi pokušati, šta bi bilo ako bi čovek pošao od realizacije. Ovaj metod je ređi, čak i sasvim redak. Znamo već mnogo uobičajenih mogućnosti oslovljavanja objavljenja. Egzegeza, propoved, komentar, razmišljanje, rasprava. O njihovom delovanju ne može se reći ništa podsticajno.

Kasnije će se ispostaviti zbog čega.

Sada proboj treba da se zbude od realizacije ka reči. Kao što Bader kaže, najpre ispravno treba učiniti. I to bez obzira da li je to spontano ili nije. Ako čovek učini ispravno, počinje i da razume reč koja živi u činu. Počinje da shvata kako čin nije ništa drugo do aktivitet reči.

Bela Hamvaš

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Magia sutra – Uvod [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 3 min
0