Magični realizam

Mi­nuo je Mar­kes ovim ur­ne­be­snim svi­je­tom. Ur­ne­be­sje i ma­gi­ja nje­go­vih knji­ga po­la­ko gu­bi efe­kat fan­ta­stič­nog i po­sta­je za­pra­vo čist re­a­li­zam. Da­kle, po sve­mu su­de­ći, ve­li­ki Ga­bo gu­bi bit­ku sa ovo­ze­malj­skom fan­ta­zi­jom. Hi­spa­no­a­me­rič­ka ma­gi­ja po­sta­je ma­la na­spram na­šeg i bje­lo­svjet­skog hoh­šta­ple­ra­ja. Svo­jom smr­ću Mar­kes za­po­či­nje svo­ju be­smrt­nost i osta­vlja nas da se mu­či­mo u uz­vri­šta­lom br­lož­ju na­šeg vre­me­na.
Zom­bi­jev­ski hod post­mo­de­r­nih vre­me­na, bez zna­ko­va po­red pu­ta, zau­sta­vlja se u ni­štav­no­sti, da bi pro­du­žio da­lje ka be­zo­bal­noj bez­lič­no­sti. Hm! Ni ve­li­ki Mar­kes ne bi poj­mio svu fan­ta­sti­ku obo­ga­lje­ne sva­ko­dne­vi­ce. Ne­što mi se či­ni da bi ne­ke nje­go­ve knji­ge bi­le od­li­čan pri­log za bi­o­gra­fi­ju, re­ci­mo, na­šeg vo­đe. U ro­ma­nu Je­sen pa­tri­jar­ha pi­še:
Ras­pi­nja­lo ga je vla­sto­lju­blje i on se svim bi­ćem po­da­vao toj ne­ča­sti­voj si­li, do­bro­volj­no se žr­tvu­ju­ći i go­re­ći na va­tri tog ču­do­vi­šnog žr­tve­ni­ka, klju­kao se ob­ma­na­ma i zlo­či­ni­ma, uz­di­zao se i si­lio na na­si­lju i ne­ljud­sko­sti dok je gro­zni­ča­vu ha­la­plji­vost i uro­đe­ni strah ob­u­zda­vao sa­mo za­to da bi do kra­ja sve­ta sa­ču­vao u sti­snu­toj ša­ci sta­kle­nu ku­gli­cu vla­sto­drž­ja, ne shva­ta­ju­ći da se po­hle­pa za vla­šću ne da uto­li­ti, jer je uto­lja­va­nje sa­mo još že­šće ras­pa­lju­je…Uvi­dio je da je laž ugod­ni­ja od sum­nje, ko­ri­sni­ja od lju­ba­vi i traj­ni­ja od isti­ne, pa se svi­kao da ži­vi pla­ća­ju­ći po­ni­ža­va­ju­ći da­nak sla­ve…
Po­šte­no go­vo­re­ći, odi­sta, li­či! I ne sa­mo na na­šeg vo­đu, ne­go na sve one ko­ji svr­hu po­sto­ja­nja i po­i­ma­nja iz­jed­na­ča­va­ju sa stra­hom i sti­ca­njem. Ta­kvih je, na­ža­lost, uvi­jek bi­lo, ta­kvih, na još ve­ću ža­lost, još uvi­jek ima, a ta­kvi­ma, na na­šu tra­ge­di­ju, li­či, bol­no li­či, i naš vožd.
Bi­ra­mo još ne­ke pri­lo­ge za bi­o­gra­fi­ju vla­sto­dr­šca is­pi­sa­ne Mar­ke­so­vom ču­do­tr­vor­nom ru­kom:
Do­speo je do ivi­ce tog če­mer­nog bez­da­na u ko­me pre­bi­va­ju po­sled­nji svrg­nu­ti dik­ta­to­ri…Ube­đen je da će se lju­di vi­še pla­ši­ti ako bu­du ma­nje raz­u­me­li…Uvek mu je ne­do­sta­ja­la lju­bav, a ne po­čast…u ovom već oče­ru­pa­nom kra­ljev­stvu ja­da i če­me­ra…Ne­bro­je­ne hri­di ovo­ze­malj­skih ras­ko­la je iz­be­gao, ne­bro­je­nih hu­dih po­mra­če­nja se ra­to­si­ljao, to­li­ke je ku­ge ne­be­ske pre­gr­meo…
Li­či, baš sli­či, kao ja­je ja­je­tu. Ta dru­ži­na stra­šnih i smi­je­šnih vla­da­o­ca su po­seb­no brat­stvo isto­vjet­no po po­tre­bi da se za­o­gr­nu pla­štom ne­ba, ali i na­gri­ze­ni cr­vlji­vom sum­njom da ni­šta na pr­lja­vom svi­je­tu ni­je vječ­no, sem mo­žda po­da­ni­štva! Da, po­da­ni­ci, zna to sva­ki vožd, su slast i si­la vla­da­nja! Opet kod Mar­ke­sa:
Ugo­nio je strah u ko­sti či­nov­nič­koj ba­gri i be­sram­nim uli­zi­ca­ma ko­ji su ga pro­gla­ša­va­li be­smrt­ni­kom…Hte­li su da bu­du ja, pi­zdo­se­ri! Po­gle­daj­te pre­ma mo­ru, go­vo­ri­li su, da se ura­ga­ni sti­ša­ju, po­gle­daj­te pre­ma ne­bu da nam se smi­lu­ju po­mra­če­nja, spu­sti­te po­gled na ze­mlju da oda­gna­te ku­gu od do­mo­va na­ših…
Ali, avaj, na bron­za­nom ve­li­čan­stvu sva­kog vo­đe, pa za­što bi naš bio iz­u­ze­tak, sve vi­še se otva­ra­ju pu­ko­ti­ne plač­lji­ve sla­bo­sti, zlo­be i ja­do­sti. Naj­ma­nji su ve­li­ki u ča­so­vi­ma pre­i­spi­ti­va­nja ko­je ih ipak vo­di ko­nač­nom sur­va­va­nju, tre­sko­vi­tom pa­du. Za­ne­be­sa Milj­ko­vić onim ri­je­či­ma po ko­ji­ma pa­da­ju pa­du sklo­ni, a kod ma­gič­nog Mar­ke­sa na­da­lje či­ta­mo:
Sa­da sam sa­mo ku­kav­ni pa­jac či­ja se sen­ka gr­či po zi­do­vi­ma ove ku­će stra­ve…U vre­lom ka­bi­ne­tu što je pod­se­ćao na kre­ma­to­ri­jum­sku peć…Shva­tio je da ga naj­du­blje mr­ze oni ko­ji se pre­tva­ra­ju da ga iz dna du­še vo­le…Ose­ća le­den dah sve­vla­šća…U je.ar­ni­ku ido­lo­po­klo­ni­ka…Sve go.na­ri­je u ovoj ze­mlji po­ti­ču što lju­di ima­ju pre­vi­še vre­me­na za raz­mi­šlja­nje…Za njim ne­će osta­ti ni­ka­kva pra­zni­na na sve­tu osim pra­zni­ne ku­pa­li­šne sto­li­ce na te­ra­si bez vi­di­ka gde bi­smo po­se­da­li da koc­kom iz­de­li­mo stva­ri, uko­li­ko bi ne­što uop­šte osta­lo iza nje­ga…
I na­šeg vo­đu su kao i sve slič­ne vo­đe po na­vi­ci ob­ma­nji­va­li i iz stra­ha la­ga­li, i on se kao i svi slič­ni nje­mu li­je­po ušu­škao u la­ži­svi­je­tu ob­ma­ne, u slat­ko­sti­ma po­da­nič­kih la­ži, ta­ko da će na­do­la­zak isti­ne te­že pa­sti čo­vje­ku svi­klom na laž kao prin­cip vla­da­nja ne­go la­žo­vi­ma – po­da­ni­ci­ma ko­ji uop­šte ne­ma­ju ni­ka­kve prin­ci­pe.
I ta­ko pro­la­ze da­ni na­šeg ma­gič­nog re­a­li­zma uz pje­smu spo­do­ba i bra­da­tih pje­va­či­ca, uz oti­ma­či­nu i dr­pa­či­nu, uz klov­ne­raj i žon­gle­raj u ko­jem je sve sku­po osim ono­ga što za­i­sta vri­je­di. Po­ne­kad se u po­tre­bi odu­ho­vlje­nja za­pi­ta­mo da li se Mar­ke­sov ro­man Je­sen pa­tri­jar­ha mo­gao zva­ti Je­sen pre­mi­je­ra, jer mi­ni­ja­tur­ne su raz­li­ke, a uža­sa­va­ju­će ve­li­ke slič­no­sti. Sve ima, valj­da, svoj kraj, pa i vla­da­vi­na čo­vje­ka ko­ji je svo­jim sve­vla­šćem i bez­vla­šćem, vje­ro­vat­no, i se­bi do­di­jao. Sve ima svoj kraj, svo­ju opa­da­ju­ći je­sen, pa i Mar­ke­so­vo dje­lo u ko­jem još pi­še:
Kroz pro­zo­re je do­pi­ra­la ista ona sli­ka sla­vlja, ista ona raz­dra­ga­na zvo­na či­ja je zvo­nja­va po­če­la da sla­vi nje­gov kraj, a po­tom na­sta­vi­la da sla­vi nje­go­vu be­smrt­nost…
Iz­gle­da, da ne­ma kra­ja…