Majska tmuša

Opje­va­na je maj­ska zo­ra u na­šoj dr­ža­vi­ci. Opje­va­na ili o­ću­ta­na, ka­ko se uzme. Opje­va­va­mo ili pre­ćut­ku­je­mo maj­sku zo­ru, a ži­vi­mo u maj­skoj tmu­ši u ko­joj se te­ško pre­po­zna­je­mo i još uvi­jek ne­če­mu na­da­mo. Na­da­mo se osvit­ku i pro­ve­dra­va­nju.
Opje­va­na je, da­kle, maj­ska zo­ra u him­ni na­še dr­ža­vi­ce, u na­šoj ili nji­ho­voj pje­smi­ci ina­će­nja i bar­ja­če­nja, u alaj – pje­smi ko­ja je če­sto i pre­ću­ta­na tu­ga i tvr­di bol. Opet ka­ko se uzme i ka­ko se po­sma­tra.
Mo­žda bi pje­sma Ma­li ži­vot ve­li­ko­ga Du­ška Ra­do­vi­ća mo­gla do­ži­vje­ti sla­vu in­tim­ne i is­kre­ne him­ne ve­ćin­ske Cr­ne Go­ri­ce. Da se pod­sje­ti­mo na ovom mje­stu: Dok ne­ko pi­je/Ja pi­juc­kam/Dok ne­ko gri­ze/Ja sa­mo gric­kam/Dok ne­ko glo­đe/Ja sa­mo gloc­kam/Dok ne­ko bo­de/Ja sa­mo boc­kam/Dok ne­ko pe­va/Ja pe­vuc­kam/Dok ne­ko dre­ma/Ja dre­muc­kam/Dok ne­ko ra­di/Ja ra­duc­kam! I ta­ko ma­lo, sit­no ži­vuc­kam.
Elem, po­za­ba­vi­mo se ma­lo na­šim mo­čva­ri­štem, na­šom mr­tva­jom ko­ja ka­di­kad do­bi­ja fan­ta­zma­go­rič­ni pri­vid br­zo­to­ka i bu­ji­ce sve u ci­lju dra­ma­ti­za­ci­je ubo­gog puč­kog te­a­tra… Da­kle, da li je sva­nu­lo u Pod­go­ri­ci, pi­tao bih se da sam ko­jim slu­ča­jem, vo­ljom pro­vi­đe­nja, ili, ka­ko bi to mu­dra­ci re­kli, Bož­jim pro­mi­slom, ži­telj glav­no­ga gra­da na­še po­no­sne dr­ža­vi­ce. Da li je sva­nu­la maj­ska zo­ra u še­her Pod­go­ri­ci, ona je­dra i zdra­va zo­ra kao ru­ža mi­ri­sna ili ja­bu­ka cr­ve­na? Još ne svi­će ruj­na maj­ska zo­ra, ko­li­ko vi­di­mo i ka­ko slu­ti­mo, a kad će sva­nu­ti – ne zna­mo. Za­sad na­ja­vlje­no svi­ta­nje ili pra­sko­zor­je vi­še li­či za­la­sku ili­ti, na­rod­ski re­če­no, tmu­ši. Tmu­ša­vo je iz­nad Pod­go­ri­ce, su­mrač­no je iz­nad Cr­ne Go­ri­ce, mrač­ni lju­đi obe­ća­va­ju zo­ru, a zor-de­li­je pre­go­va­ra­ju i do­go­va­ra­ju se oko maj­skog osvit­ka.
Sa­da se u mra­ku tra­ži pre­ki­dač ne bi li, ko­nač­no, svi­je­tlo blje­snu­lo i ra­su­lo se uli­ca­ma Pod­go­ri­ce.
Maj­ska zo­ra ni­je obič­na zo­ra, ni­je tek ta­kav osvi­tak, ona mo­ra bi­ti po­seb­na zor-zo­ra, ne­što do­stoj­no pje­sme i po­kli­ča. Ne­što sa­o­bra­zno pra­vom-prav­ca­tom oslo­bo­đe­nju! Maj­ska zo­ra je­ste osvi­tak slo­bo­de naj­če­šće opje­va­van od dru­ži­ne ko­ja je oro­bi­la Cr­nu Go­ri­cu, a po­če­sto pre­ćut­ki­van od ne­kih ko­ji se pro­ja­vlju­ju kao oslo­bo­di­o­ci. Sve je ne­ka­ko za­ku­ku­lje­no i za­mu­mu­lje­no u na­šem ma­lom smr­še­nom klup­ku…
Ka­ko oni, re­ći će ovi, mo­gu bi­ti maj­ske zor­li­je, kad smo mi, re­ći će oni, za raz­li­ku od njih sve uči­ni­li i po­ra­bo­ta­li da maj­ska zo­ra osva­ne, a oni su utu­lji­va­li naš maj­ski osvi­tak i slu­ži­li, ka­ko se to hi­sto­rij­ski ka­že, si­la­ma mra­ka ko­ji­ma smo i mi ne­ka­da slu­ži­li ali kao vi­te­zo­vi svje­tlo­sti. Me­đu slu­ga­ma mra­ka ima i po­ne­ka za­blu­dje­la zu­blji­ca slo­bo­de, ali ti slo­bo­da­ri, uko­li­ko ne po­bjeg­nu od mrač­nih si­la, bi­će osra­mo­će­ni, utu­še­ni i utu­lje­ni što bi se hi­sto­rij­ski re­klo – vo vje­ki vje­ko­va!
Eto, u ovom za­ku­ku­lji­va­nju ili DPS re­zo­nu je na­ša po­li­tič­ka per­spek­ti­va. Jed­no­stav­ni­je re­če­no: u PG su valj­da na po­te­zu po­zi­tiv­ci i so­ci­jal­de­mo­kra­te, a oni su, po hi­sto­rij­skom mon­te­ne­gro dik­ta­tu, za­pra­vo dvi­je bi­je­le fi­gu­ri­ce me­đu cr­nom gar­ni­tu­rom pre­ve­ja­nih an­ti­dr­žav­nih ša­hi­sta. Da­kle, dva bi­je­la ko­nji­ća tre­ba da se uor­ta­če sa cr­nim to­po­vi­ma, pre­pre­de­nim la­u­fe­ri­ma, opa­snim pje­ša­ci­ma i osta­lom cr­nom i mr­skom an­ti­dr­žav­nom bra­ti­jom! Kra­lja i kra­lji­cu ne po­mi­njem jer njih odav­no ne­ma u na­šoj ša­hov­skoj par­ti­ji. Za­pra­vo, po­sto­je dva-tri kra­lja ko­ji ne­ma­ju ve­ze sa ša­hom, ali ima­ju sa ma­ti­ra­njem ci­je­le dr­ža­vi­ce.
Da li će, da­kle, dva bi­je­la ko­nji­ća pro­pi­ri­ti zu­blju slo­bo­de i do­ni­je­ti maj­sku zo­ru ta­mo ne­gdje u ju­nu ili će se dva bi­je­la ko­nji­ća ba­le­tan­skom pi­ru­e­ti­com opet pre­met­nu­ti u tro­jan­ske ko­nji­će i omo­gu­ći­ti no­vu po­bje­du sta­rim maj­sto­ri­ma ša­hov­ske kra­đe?
Po­te­ze, kao i do­sad, vu­če ne­vi­dlji­va ru­ka ko­ja ša­ma­ra, te­to­ši, ubi­ja ili na­gra­đu­je, a sve po pro­cje­ni ili za­slu­zi. To je ta ru­čer­da mra­ka ko­ja je maj­sku zo­ru odav­no za­cr­ni­la i pre­tvo­ri­la u maj­sku tmu­šu.
Mo­gu li po­zi­tiv­ci bi­ti po­zi­tiv­ni i mo­gu li kri­vo­ka­pi­ćev­ci bi­ti na pra­voj stra­ni? Vr­lo te­ško, ali te­o­ret­ski mo­gu­će.
Za­pra­vo, mo­gu ako ho­će, a ho­će, ako smi­ju, a smi­ju ako se ne bo­je, a valj­da se ne bo­je, jer ne­ma­ju od ko­ga…
Osim mo­žda od sop­stve­nog stra­ha. A strah kao strah uvi­jek ra­ču­na na ju­na­ke. Na zor-de­li­je. I maj­ske zo­re…