Majstor više ne traži, nego nalazi [Tema: Zen]

| November 1, 2014 | 0 Comments

zen 2

Piše: Eugen Herigel

Pod pretpostavkom da dođe do pojačanja njegovog dara, učenika na njegovom putu ka umetničkom dostignuću očekuje opasnost, koju teško da može izbeći. Ne opasnost da se istroši u taštom samouživanju (Selbstgenuss) – jer za taj kult vlastitog ja čovek iz istočne Azije ne donosi nikakve dispozicije – nego naprotiv opasnost da ostane kod toga što može i šta jeste, što uspeh potvrđuje i što slava svetkuje. Ponašati se dakle tako kao da je umetnička egzistencija jedan poseban, iz sebe iskovan i potvrđen oblik života.

Učitelj to predviđa. Oprezno i najfinijom veštinom vođenja duša pokušava on blagovremeno da to spreči i da učenika odvoji od njega samog. On to postiže tako, što, neupadljivo i kao da je to samo uzgred vredno pomena, nadovezujući se na iskustvo, koje je učenik već morao steći, ukazuje na to da svako pravo stvaranje polazi za rukom samo u stanju prave nesebičnosti, u kojem stvaralac tako uopšte ne može više biti prisutan kao “on lično”. Samo je duh prisutan, neka vrsta budnosti, koja upravo ne pokazuje ton (Tonung) onoga “Ja lično” i tako utoliko neograničenije prožima sve širine i dubine “očima koje čuju i ušima koje vide”.

Tako učitelj čini da učenik prođe kroz sebe samog. Ali učenik postaje sve više i više prijemčiv za to da kroz učitelja učini vidljivim nešto, o čemu je on naravno već dosta često slušao, ali čija stvarnost tek sada na temelju vlastitih iskustava za njega počinje bivati opipijivom. Nevažno je koja imena učitelj prideva onome na šta on misli, pa čak da li to uopšte imenuje. Učenik ga razume i tada kada on o tome ćuti. Ali time se uvodi jedan presudan unutrašnji pokret. Učitelj ga prati, i ne utičući na njegov tok kroz dalje poučavanje, koje bi samo smetalo, pomaže učeniku na najtajanstveniji i najduhovniji način kojim on raspolaže: kroz najneposrednije prenošenje duha, kako se to izražava u budističkim krugovima. “Kako se zapaljenom svećom pali druga”, tako učitelj prenosi duh prave umetnosti od srca do srca da bi postala jasna. Ako je to učeniku trebalo biti dosuđeno, on se seća da je važnije od svih ma koliko privlačnih spoljašnih dela unutrašnje delo, koje mora ostvariti, ako svoju misiju upravo kao umetnik treba da ispuni.

Unutrašnje delo sastoji se međutim u tome što on kao čovek, koji jeste, kao vlastitost, kao koja (vlastitost) se on oseća i uvek iznova nalazi, postaje materijal nekog obrazovanja i oblikovanja, na čijem se kraju nalazi majstorstvo. U njemu se susreću umetničko dostignuće i čoveštvo u najobuhvatnijem smislu reči kao u nečem višem. Jer majstorstvo je kao životni oblik potvrđen time što živi od bezgranične istine i, tako što ga ona nosi, jeste umetnost porekla (izvora). Majstor više ne traži, nego nalazi. On je kao umetnik svešteni čovek, kao čovek umetnik, kome u celom njegovom držanju, stvaranju i ćutanju, biću (Sein) i nebiću (Nichtsein) Buda gleda u srce. Čovek, umetnik, delo sve je to jedno. Umetnost unutrašnjeg dela, koje ne otpada od umetnika kao spoljašnje delo, koje on ne može napraviti, već uvek samo može biti, izvire iz dubina o kojima dan ništa ne zna.

Put ka majstorstvu je strm. Cesto učenika u kretanju ništa drugo ne drži više od vere u svoga učitelj a, iz koje mu tek sada majstorstvo izgleda (anblickt): ono mu je živi izvor unutrašnjeg dela i ubeđuje samo svojim pukim bivstvovanjem.

U ovom stadijumu podražavanje učenika dobija svoj poslednji najzreliji smisao: ono vodi učestvovanju u duhu majstorstva kroz ugledanje.

Koliko će daleko učenik otići, ne tiče se učitelja i majstora. On mora učenika, tek što mu je pokazao pravi put, pustiti da dalje ide sam. Samo još jednu stvar mora učiniti da bi učenik izdržao usamljenost: on ga odvaja od sebe, od majstora, srdačno ga opominjući da ode dalje nego što je on sam otišao i da se “popne na ramena svoga učitelja” .

Učenik, ma kuda ga odveo njegov put, može svakako izgubiti iz vida svoga učitelja, ali ga ne može zaboraviti. On jamči za njega u zahvalnosti spremnoj na svaku žrtvu, u koju se preobrazilo nekritično poštovanje početnika, spasavajuća vera umetnika. Na bezbrojnim promerima do nedavne prošlosti moglo bi se pokazati da ta zahvalnost daleko iza sebe ostavlja merilo onoga što je inače među ljudima uobičajeno.

Iz dana u dan sve sam lakše ulazio (glitt i.ch hinein) u do ceremonije podignuto izlaganje “Velikog učenja” gađanja iz luka i takođe sam ga nenaporno izvodio, ili, tačnije rečeno, osećao sam se kroz njega vođen kao otprilike kroz neki san. Utoliko se potvrdilo ono što je majstor predskazao. Ipak nisam mogao sprečiti da koncentracija koja se u samoj sebi odvijala dopre samo do toga trenutka u kojem je hitac trebalo odapeti. Čekanje u najvišoj napetosti postalo je ne samo zamorno, tako da je izgubilo u gipkosti, nego i tako nepodnošljivo da me je nešto stalno trzalo iz zadubljenosti i da se moja pažnja morala upraviti na odapinjanje. “Nemojte ipak da mislite na odapinjanje«, uzviknuo je majstor.

“Tako ne možete uspeti!” “Ne mogu drugačije”, odgovorio sam, “napetost postaje upravo bolna”.
»Vi to osećate samo zato što se niste istinski odvojili od samoga sehe. Pri tom je sve to tako jednostavno. Vi od jednog običnog bamusovog lista možete naučiti do čega to stoji. Teret snega sve ga više pritiskuje nadole, sve dublje. Iznenada sklizne teret snega, a da se list niie pokrenuo. Ostanite njemu slično u najvišoj napetosti dok se hitac ne odapne. Tako je to u stvari: kada se napetost ispuni mora pasti hitac, on mora spasti sa strelca kao snežni teret sa bambusovog lista, još pre nego što on na to pomisli«.

Uprkos svom delanju i nedelanju nije mi polazilo za rukom da bezbrižno čekam dok hitac ne padne. Kao i ranije nije preostalo ništa drugo nego da ga namerno odapinjem. I to uporno omanjivanje pritiskivalo me je utoliko više što je treća godina nastave već bila prekoračena.

Neću poricati da sam doživeo neugodne časove, u kojima sam sebi postavljao pitanje da li dalje mogu odgovarati za utrošak vremena, koji je izgledao da se više ne nalazi ni u kakvom razumljivom odnosu prema onome što sam do sada naučio i iskusio. Pala mi je na pamet podrugljiva primedba jednog zemljaka da se u Japanu ipak mogu ubrati plodovi zaista nečeg važnijeg od upravo te umešnosti koja čoveka ne hrani, i njegovo pitanje, šta ću ovom veštinom i naukom docnije započeti, koje sam tada odbacio, odjednom mi se nije više činilo tako bezuslovno apsurdnim.

Majstor je morao osetiti šta se u meni odigravalo. On je u to vreme, tako mi je saopštio docnije gospodin Komachiya, pokušao proučiti neki japanski uvod u filozofiju da bi pronašao kako će mi dalje pomagati sa jedne meni bliske strane. Ali konačno je ovu knjigu ostavio nezadovoljan i sa konstatacijom da sada može bolje razumeti kako čoveku koji se bavi takvim stvarima mora veoma teško pasti usvajanje umetnosti gađanja iz luka.

Za vreme letnjeg raspusta otišli smo na more, u usamljenost jednog tiho prosanjanog predela, koji se odlikovao škrtom lepotom. Poneli smo naše lukove kao najvažniji prtljag. Iz dana u dan bavio sam se rešavanjem hica. Ono je postalo kao neka fiks-ideja, pored koje sam sve više i više zaboravljao uputstvo majstora da mi treba da uvežbavamo samo oslobađajuće udubljivanje. Razmišljajući tu i tamo i pomislivši o svim mogućnostima, došao sam do rezultata da greška ne može stojati do mesta u koje je majstor sumnjao (beargwohnten): do nedostatka nenamernosti i bezličnosti (Jchlosigkeit), već samo do toga što su prsti desne šake suviše čvrsto držale palac. Što je duže odapinjanje čekalo na sebe, utoliko sam ih grčevitije nehotično stiskao. Verovao sam da na tome mestu moram započeti.

Uskoro sam našao jednostavno i ujedno jasno rešenje ovog pitanja. Kada bih, zategavši luk, preko palca prekrštene prste oprezno i samo sasvim postepeno širio, došao bi trenutak, u kojem bi palac, koga prsti nisu više čvrsto držali, bio kao sam od sebe isčupan iz svog položaja; tako se moglo dogoditi da je došlo do munjevitog odapinjanja hica, koji je očigledno “spao kao snežni teret sa bambusovog lista”. To otkriće nije mi se na poslednjem mestu dopalo zbog svoje privlačne srodnosti sa tehnikom pucanja iz puške. Tu se kažiprst polako i toliko dugo savija dok jedan neprimetno lak pritisak ne savlada poslednje kočenje.

Brzo sam se mogao ubediti u to da moram biti na pravome putu. Skoro svako odapinjanje uspevalo je na taj način glatko i nehotično, kako mi je izgledalo. Samo naravno nisam prevideo obrnutu stranu tog uspeha: precizni rad desne šake zahtevao je moju punu pažnju. Ali tešio sam se izgledom da će ovo tehničko rešenje postepeno postati tako uobičajeno da mu više neće biti potrebna nikakva pažnja, da će dakle doći dan kada ću upravo kroz njega, biti u stanju zaboravivši na sebe i ostajući u najvišoj napetosti da nesvesno odapnem hitac, da će se dakle i u tam slučaju tehnička umešnost produhaviti. Postajući sve sigurniji u svom ubeđenju, ućutkao sam ono šta se u meni protiv toga htelo pobuniti, prečuo sam takađe ograde moje žene, koje su me odvraćale i imao sam konačno umirujuće osećanje da sam za presudan korak odmakao.

Odmah prvi hitac, koji sam dao posIe ponovnog započinjanja nastave, prema mome mišljenju izvanredno mi je uspeo. Glatko i neočekivano bio je odapet. Majstor me je posmatrao jedan trenutak i tada rekao, oklevajući kao neko koji ne veruje čak ni svojim rođenim očima: “Molim, još jednom!” Učinilo mi se da je moj drugi hitac prvi čak i prevazišao. Tada mi je majstar pristupio, bez reči, uzeo mi luk iz ruke i seo na jedan jastuk, okrenuvši mi leđa. Razumeo sam šta je to trebalo da znači i otišao sam. Sledećeg dana gospodin Komachiya mi je saopštio da majstor odbija da me dalje podučava, jer sam pokušao da mu podvalim. Krajnje zaprepašćen ovim izlaganjem moga ponašanja, objasnio sam gospodinu Komachiya zašto sam, da ne bih stalno tapkao u mestu, pao u iskušenje da tako odapnem hitac. Majstor je na njegovo zauzimanje konačno bio spreman da popusti, ali je nastavak pouke uslovio mojim izričitim obećanjem da nikada više neću učiniti prekršaj protiv duha “Velikog učenja”.

Da me duboki sram nije izlečio, to bi učinilo majstorovo ponašanje. On taj slučaj nije pamenuo ni jednom rečju, nego je samo sasvim jednostavno rekao: “Vi vidite šta znači to: u stanju najviše napetosti ne moći ostati bez namere. Vi čak ne možete učiti a da sebe stalno ne pitate: da li ću to i uraditi? Pričekajte ipak strpljivo šta će doći i kako će doći!” Skrenuo sam majstoru pažnju na to da se nalazim već u četvrtoj godini nastave i da je moj boravak u Japanu ograničen vremenom.

“Put da cilja” odgovorio je, “ne može se izmeriti, šta tu znače nedelje, meseci, gadine?”
“Ali ako moram prekinuti na pola puta?” upitao sam.
“Ako ste doista postali lišeni moga ja, (ichlos) možete uvek prekinuti. Dakle vežbajte se u tome!”

I tako se ponovo započelo od samog početka, kao da je do sada naučeno postalo neupotrebljivo. Ali nenamerno ostajanje u najvećoj napetosti nije mi do sada kao ni od sada polazila za rukom, kao da je bilo nemoguće izaći iz utabanih staza.

Jednoga dana upitao sam zato majstora: “Kako se uopšte hitac može odapeti, ako to ,ja’ ne učinim?”

»Ono« odapinje, odgovorio je.
“To sam već nekoliko puta od Vas čuo I moram zato drugačije upitati: ta kako mogu zaboravivši na sebe čekati na odapinjanje, ako ,ja’ uopšte ne treba više da budem prisutan ?”
“,Ono’ ostaje u najvišaj napetosti.
“A ko je ili šta je to ,Ono’?”
“Kada to jednom shvatite, neću vam više biti potreban. I ako bih želeo da Vam pomognem da izađete na trag, prištedivši Vam vlastito iskustvo, bio bih najgori od svih učitelja i zaslužio bih da me odavde oteraju. Dakle ne govorimo više o tome, nego vežbajmo!«

Prošle su sedmice a da nisam ni za korak odmakao. Ali zato sam utvrdio da me to ni najmanje nije pogodilo. Ta zar me je čitava umetnost zamorila? Da li ću je naučiti ili ne; saznati ili ne šta majstor podrazumeva pod tim ,Ono’; da li ću naći pristup zenu ili ne – sve mi se to odjednom učinilo tako daleko, tako svejedno da me to više nije brinulo. Više puta sam se nakanjivao da se poverim majstoru, ali kada bih se tada našao pred njim, gubio sam hrabrost; bio sam ubeđen da ću ipak od njega čuti samo zlo odsvirani (obgeleierte) odgovor:

“Ne pitajte, vežbajte!” Dakle odustao sam od pitanja i najradije bih odustao i od vežbanja da me majstor nije tako neumoljivo držao u ruci (im Griff gehabt hatte). Živeo sam svakoga dana jednako (in den Tag hinein wie aus dem Tag heraus), obavljao sam, koliko je to išlo, moj službeni posao i konačno čak nisam primao k srcu što mi je postalo svejedno sve to zbog čega sam se godinama postojano trudio.

Nastaviće se

 

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Majstor više ne traži, nego nalazi [Tema: Zen]

by admin time to read: 10 min
0