Marija – Dnevnik o Čarnojeviću [Tema: Jadran]

| August 29, 2012 | 0 Comments

©Ryan Learoyd

Barke  pod  belim  jedrima  vijahu  se  po moru,  a  ja  sam  gledao  iz  prikrajka  i  ćutao.  Predveče je prošla neka derna motorna šalupa i žene u širokim suknenim suknjama i pijani momci sa čabrovima  u  grdnim  šakama  i  prazne  bačve  počeše padati i skakati u nju.
»Kuda to«, pitao sam ja.
»U Ponete«, odgovorili su mi.
Nisam  znao  je  li  to  selo  ili  grad,  hajde  i  ja. Sa kuća se lepršalo belo rublje i želelo mi srećan put, a kad se navezosmo, devojke zapevaše otegnuto.  Pevale  su,  pevao  sam  i  ja.  »Kako  se  zovete
Vi?«  pitao  sam  jednu.  –  Marija  a  Vi?  –  Izabela. Pevala  je  cela  barka,  pevao  sam  i  ja.  Uplašeno  i željno gledao sam u njih. Marija beše lepša, crna i visoka; ona me je setila mog nežnog i pogurenog stasa i ja se zastideh. Ona me je pitala o provodu i gizdanju  žena  po  gradovima.  Smejale  su  se  jer nisam skidao bele rukavice. Svud okolo smejalo se stenje, u vodi prozirnoj, naježenoj i tišoj nego pusto  kamenje.  Ja  sam  im  pevao  sevdalinke,  a  one htedoše da mi se zahvale i otpevaše mi jednu pravu srpsku pesmu: »Čija je ono zvezda?« Posle smo se svađali, raspravljali o braku i o frankovcaima; nuđahu me suhom ribam i nekim zlatnim vinom, kao stenje u okolo, tako žutim i vrelim. Pristadosmo u nekom kršu i počesmo vikati. Neki su hteli da se voze dalje, a drugi opet da se ide pešice. Ja sam se sakrio iza crne, visoke Marije po pođosmo po  opekotini  brega,  sve  kroz  neko  šikarje,  kraj nekih kapelica i obojenih majki Božjih kraj puta.

Išlo se dugo i dugo. Izabela je bila udata u Puntu, ali joj muž beše negde u Argentini. Ona je prodavala  duvan  i  govorila  rado  o  romanima. Veselo se smejala kad vide, da sam se izgubio i da ću tek iduće nedelje moći da se vratim. Nudila me je da prenoćim u njinoj kući i smejala se glasno. Sve to beše tako čudno, nebo tako rumeno. Stigosmo u neki šumarak i nađosmo jedan mirni manastir. Naš smeh postade blag, one me počeše pitati o  bolesnoj  majci.  Oko  nas  beše  tiho.  Stepenice zvonke  i  usijane  odbijahu  podne  pod  nogama našim. Ne beše nigde nikoga, iz šikarja žuborio je Jadran,  koji  beše  plav  i  bistar  kao  potok  brdski. Crkva  sva  otvorena  i  hladna,  one  kleknuše  i moljahu  se  dugo.  Neki  fratri  su  prolazili  kraj  nas, mi  bacismo  krunu  za  sirotinju  na  vratima  i  posedasmo  sani  i  umorni  od  mora.  Marija  je  bila  sva umazana  od  crnog grožđa. Umoran tako bih rado ostao ležeći tu iza klupa, što su mirisale na tamjan  i  odbijale  tupo  kod  milih,  starih  slovenskih reči.

Najeli smo se grožđa, posle opet navezosmo se.  Jedna  majka  Božija  gledaše  za  nama,  a  ja  se trgoh i rekoh glasno: »Marija«. Ona  se okrete i nasmeja:  »shimmia«. Preko na vodi čekao je gradić sa kućama, koje su se popele jedna na drugu kao igračke. Ja sam jednako gledao u Mariju dok je veslala. Bio sam seo do nje i hteo da joj pomognem, ali me je ona odbila i prezravo tiho nazvala: »shimmia«.  Izabela  se  veselo  smejala  i  tumačila mi, da je to opica, »Majmun«, rekoh i ja sam. Primetio  sam da me Izabela drago i željno gleda, ali se ja okretoh Mariji i rekoh dva tri puta sve tiše njeno ime. Neko me je pozdravio sa obale: »Addio Pierre«.  A  ja  veselo  viknuh:  »Dobro  veče«.  Pa  i zašto da ne, bio sam ja prijatelj svakom na svetu. Izabela  je  ležala  na  nekom  mokrom  konopčetu  i jednako se smejala. Ona mi se naslanjala na rame i  ja  sam  nehotice osećao  na  licu njen  vreo  nos  i pritisnute obraze. Mlađa sestra veslala je lagano, videla  sve,  uzdisala  u  mraku,  a  ja  bih  se  trgao  i pogledao oko sebe po rumenom moru i začudio se otkud  sam  ovde  i  otkud  te  sestre.  Senke  stenja preletale  su  nas,  visoko  iz  mraka  gledala  nas  je jedna ljubičista svetiljka sa jarbola nekog.

Pristadosmo  i  voda  jedva  čujno  pljusnu  o kamen, kao znak nečiji obali nepoznatoj. Oko nas se čuo smeh i graja. Mi smo se puzali nekud, pa zastadosmo  pred  jednom  visokom  kućom  punom kamenja,  rublja,  veselja  i  mreža.  Izabela  me  je, stiskajući mi jednako ruku krišom, provela nekud gore, po stepenicama nekim što su cvrčale jako i ostavi me u mraku. Taj mrak je bio ljubičast i svetao,  kao  crna  svila,  nigde  još  ne  videh  tako  mio, mek  i  taman  mrak.  Nisam  znao  gde  sam:  videh neke grdno debele, visoke, šarene postelje i Mariju, koja stajaše neprimetno kraj stola. Ona me je pitala, da li bi pošao sutra s njima na Krk, tamo će biti  ples.  Izabela  je  donela  neko  jelo  i  stavila  na sto.  Obilazila  me  je  smešno  i  tužno  i  nudila  me blago da jedem. Nameštala je brzo postelju i šaputala, da će me rano u zoru probuditi. Ostavila me je samog i ja ne mogah reči da izustim. Kroz otvoren  prozor,  smejalo  se  nebo  i  more,  jednako  se čulo  dole  neko  dovikivanje.  Činilo  mi  se,  da  to neko viče pod prozorom. Tek kod sam prišao, naslutih, da to neko viče negde čak preko na ostrvu. Oko  mene  su  bile  vrele  senke  i  ja  zastadoh  kraj prozora  ćutke.  Pa  ipak  uzani  sokaci  činili  mi  se davno  poznati.  Zidovi  beli  bili  su  tako  dragi  kao nigde do sad, miliji i blaži, tiši nego u zovičaru.

Čuo  sam,  ili  stepenice  cvrče.  U  vratima  se ukaza  Izabela  sa  svećom  u  ruci.  Gledala  me  je nemoćno i molećivo. Pitala me, da li mi nije dosadno  i  neprijatno,  što  sam  se  izgubio,  pa  sede  za sto prema meni. I zanet, ja sam osećao bespuće i da sam  se  izgubio.  Bojao  sam  se  da  će  primetiti kako ne umem još oko žena. Ona mi je pričala o udadbi  svojoj,  o  mužu  sa  nekom  groznom  dosadom i gorčinom u glasu. Glavu je umorno naslonila  na  levu  ruku.  Iz  njenog  crnog  odela  virila  je njena bleda glava, koja mi se na suncu učinila prosta i opaljena salivena od jedne blage, tanke crte, koja  me  je  privukla  njoj.  Ona  me  je  začuđeno posmatrala  i  okretala  glavu.  Nije  se  otimala,  ni branila, ali je molila, da se manem nje i prebacivala  mi  one  bogate  dame  po  gradovima.  »Otišao je lane«,  reče  tiho  i  govoraše  jednako  o  sirotinji. Umorna i vruća, kao što beše kamenje u vodi na danu,  koje  sam  dodirnuo  rukom,  predade  mi  se sva bez moći da stoji na nogama. Ruke su joj visile i  ona  mi  pade  u  ruke  sva  teška.  Odjednom  ona uzdahnu,  ispravi  se  i  poče  svlačiti  odelo.  Za  čas stojaše u košulji u mraku.  »Lezite«, reče mi tiho. Hteo sam da joj priđem sav zbunjen, kad se ona poče moliti Bogu. To me ispuni nekom groznom, tugom i bljutavo mi beše.
Ona mi je bila prišla i sela na moju postelju. Njena  glava postade sad u mesečini jedna jedina blaga, tanka crta puna suza. Košulja još beše oštra i sura. Htedoh da je zagrlim, ali mi ona stište obe ruke na postelju, njene se oči zariše u moje, ona me tiho zapita za moje prezime i zagleda se nekud u mračan zid. Posle opet okrete glavu, jedva čujno pitaše: »Da li ćemo se još kadgod videti… ili nikad više?« Iz njenih očiju, koje nisam mogao da vidim, padoše  dve  suze  na  moje  obraze.  Meni  to  beše mučno, htedoh da se dignem, ali me ona prelomi svojim  telom  tvrdim kao kamenje, što je ležalo u vodi, kojom smo došli.

Probudio  sam  se  kad  sunce  granu.  Videh  je polugolu  do  sebe  i  neki  gadan  osmeh  ispuni  me svog. Beše opet jutro i kao da sam osetio, da to ne beše sunce što me je probudilo, nego jedan glas, ustadoh  i  priđoh  prozoru.  Pod  prozorom  stajaše Marija  i  pevaše.  Prala  je  rublje.  Iz  njenog  lika  i golih ramena blještaše zora. Ja se trgoh i pogledah na  postelju.  Videh  modre  žile  na  telu  izgubljene žene  i  okretoh  glavu.  Daleko  na  jednom  malom ostrvu sinu munja i odskoči sunce. Po grudima mi padoše vlažni skuti neba, ja tiho šapnuh: »Marija«. Ona  se  trže,  pokri  ramena,  podiže  rublje  i  reče nešto tiho. Ja nisam razumeo i pognute glave gledao sam kako odlazi. Da, sećam se. U primorju je sad  proleće.  A  ja  ležim  i  čitam  novine  i  gledam džakuljice pune snega na grudima. Čitam novine i sećam se. Vojnik sam, niko i ništa nisam i sve što se  desilo  ne  razumem.  Po  Petrogradu  lopi  krv. Maksim  Gorki  zove  sve  jadnike  kući  a  u  Pešti  u sabornici  sedi  baron  Rajačić  bled  i  podrugljivo nasmejan.  A  oko  njega  skaču  i  viču:  »Izdajice, izdajice«.  Ja  spuštam  novine  i  gledam  u  mutne krovove. Vidim snežne poljane. A na Jadranu ide sad proleće po vodi od otoka do otoka. Po krovovima  pada  neka  žuta  tama  zorom,  topla  blaga, sjajna.

Miloš Crnjanski

Dnevnik o Čarnojeviću

 

 

 

 

 

Tags: , , , , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Marija – Dnevnik o Čarnojeviću [Tema: Jadran]

by admin time to read: 7 min
0