Markes: Zašto je Aljende morao da umre

| April 9, 2016 | 0 Comments

allende1-1

Piše: Gabrijel Garsija Markes
Četrdeset godina je prošlo otkad je Salvador Aljende poginuo u palati La Mineda u Santijagu, pokušavajući da se odbrani kalašnjikovim koji mu je poklonio Fidel Kastro. U ovom članku iz New Statesmana objavljenom u martu 1974, nobelovac Gabrijel Garsija Markes analizira Aljendeov rad u Čileu, poslove njegovih suparnika sa Sjedinjenim državama i uspon njegovog naslednika – generala Avgusta Pinočea.

Bližio se kraj 1969. godine kada su trojica generala iz Pentagona večerali sa petoricom čileanskih oficira u jednoj kući u pregrađu Vašingtona. Domaćin je bio potpukovnik Herardo Lopez Anulo, zamenik vazduhoplovnog atašea čileanske vojne misije u SAD, a čileanski gosti su bili njegove kolege iz drugih rodova vojske. Večera je bila organizovana u čast novog direktora čileanske vazduhoplovne akademije, generala Karlosa Toroa Mazotea, koji je stigao prethodnog dana u misiji obuke. Osmorica oficira jeli su voćnu salatu, pečenu teletinu i grašak, a pili topla vina iz svoje daleke domovine na jugu, gde su se ptice presijavale na plažama dok je Vašington ležao pod snegom. Razgovaralo se uglavnom na engleskom o jedinoj stvari koja je tih dana izgleda okupirala Čileance: o predstojećim predsedničkim izborima zakazanima za septembar. Uz dezert, jedan od generala iz Pentagona postavio je pitanje šta bi čileanska vojska uradila kada bi bio izabran kandidat levice, neko poput Salvadora Aljendea. General Toro Mazote je odgovorio: „Zauzećemo palatu Moneda za pola sata, čak i ako budemo morali da je spalimo.“

Jedan od gostiju bio je general Ernesto Baeza, sada direktor nacionalne bezbednosti u Čileu, onaj isti koji je predvodio napad na predsedničku palatu u septembru i naredio njeno spaljivanje. Dvojica njegovih podređenih iz tih ranijih dana proslaviće se u istoj operaciji: general Avgusto Pinoče, predsednik vojne hunte, i general Havijer Palasios. Za stolom su bili i brigadni general vazduhoplovstva Serđo Figueroa Gutijeres, sada ministar javnih radova i bliski prijatelj drugog člana vojne hunte, generala vazduhoplovstva Gustava Leja, koji je naredio granatiranje predsedničke palate. Poslednji gost je bio admiral Arturo Tronkoso, mornarički zapovednik Valparaisa, koji je sproveo krvavu čistku nad progresivnim oficirima u mornarici i bio jedan od pokretača vojne pobune 11. septembra.

Ispostaviće se da je ova večera bila istorijski sastanak Pentagona i visokih oficira čileanskih oružanih snaga. Na drugim narednim sastancima, u Vašingtonu i Santijagu, načinjen je krizni plan, prema kojem će ovi čileanski vojnici, inače blisko vezani, srcem i dušom, za američke interese, prigrabiti vlast u slučaju da Aljendeova koalicija, Narodno jedinstvo, pobedi na izborima.

Plan je osmišljen hladnokrvno, kao jednostavna vojna operacija i nije bio posledica pritiska kompanije International Telephone and Telegraph. Skovali su ga mnogo dublji razlozi svetske politike. Na severnoameričkoj strani angažovana je pentagonska vojno-obaveštajna agencija (DIA), ali glavnu reč je vodila mornarička obaveštajna služba, uz političke smernice CIA i Saveta za nacionalnu bezbednost. Bilo je sasvim prirodno staviti mornaricu a ne armiju na čelo projekta, jer je čileanski puč trebalo da koincidira sa Operacijom Unitas, kako su nazvani zajednički manevri američke i čileanske mornarice na Pacifiku. Ovi manevri su održavani krajem svakog septembra, istog meseca kad i izbori, pa je na čileanskoj zemlji i nebu prizor raznorazne ratne opreme i ljudi vičnih ubilačkim veštinama bio uobičajen.

U tom periodu, Henri Kisindžer je privatno poručio jednoj grupi Čileanaca: „Niti nešto znam niti sam zainteresovan za južni deo sveta, od Pirineja naniže“. Do tada je plan operacije bio razrađen do najsitnijih detalja i nemoguće je da Kisindžer ili sam predsednik Nikson nisu za njega znali.

Čile je uzana zemlja, dugačka nekih 4.280 km sa prosečnom širinom od 190 km, i sa deset miliona bodrih stanovnika, od kojih tri miliona žive na području prestonice Santijaga. Značaj ove zemlje ne treba tražiti u njenim brojnim kvalitetima, nego u njenim mnogim osobenostima. Jedna jedina stvar koju ona ozbiljno proizvodi je ruda bakra, ali je ta ruda najbolja na svetu a obim čileanske proizvodnje premašuju samo SAD i Sovjetski savez. Proizvodi i vino koje je jednako dobro kao ona evropska, ali se ne izvozi mnogo. Njen prihod od 650 dolara po glavi stanovnika ubraja se među najviše u Latinskoj Americi, ali po običaju skoro polovina bruto nacionalnog proizvoda odlazi u ruke manje od 300.000 ljudi.

Godine 1932, Čile je postao prva socijalistička republika u obe Amerike i vlada je uz intenzivnu podršku radnika pokušala da sprovede nacionalizaciju bakra i uglja. Eksperiment je potrajao samo 13 dana. U Čileu tlo podrhtava u proseku svakog drugog dana, i jedan katastrofalan zemljotres zadesi tu zemlju u svakom predsedničkom mandatu. Čak i najmanje apokaliptični geolozi ne smatraju Čile zemljom kopna nego pre ornamentom Anda u mutnom moru i veruju da je čitava ova teritorija osuđena na nestanak u nekoj budućoj kataklizmi.

Čileanci na neki način liče na svoju zemlju. To su najprijatniji ljudi na kontinentu, vole život i umeju da žive najbolje što mogu, pa čak i preko toga; ali opasno su skloni skepticizmu i intelektualnoj spekulaciji. Moj poznanik Čileanac mi je jednog ponedeljka rekao, „Nijedan Čileanac ne veruje da je sutra utorak“, a ni on sam u to nije verovao. Međutim, čak i pored te ukorenjene nepoverljivosti – ili možda zahvaljujući njoj – Čileanci su očuvali izvesnu meru prirodne civilizacije, političke zrelosti i kulture, čime se izdvajaju od ostatka regiona. Od tri Nobelove nagrade za književnost koje je osvojila Latinska Amerika dve su uzeli Čileanci, od kojih je jedan, Pablo Neruda, bio najveći pesnik ovog veka. Kisindžer je možda to znao kada je rekao kako ne zna ništa o južnom delu sveta. U svakom slučaju, američke obaveštajne agencije znale su mnogo više. Godine 1965, bez dozvole Čileanaca, ova zemlja je postala glavni regrutni centar fantastične društvene i političke špijunske operacije: Projekta Kamelot. Ovo je trebalo da bude tajno istraživanje gde bi upitnici bili podeljeni ljudima svih socijalnih staleža, profesija i zanata, čak i u najudaljenijim krajevima raznih latinoameričkih zemalja, da se naučno ustanove društvene tendencije i stepen političkog razvoja različitih društvenih grupa. Upitnik namenjen vojsci sadržao je isto pitanje koji će čileanski oficiri ponovo čuti na večeri u Vašingtonu: kako će se postaviti ako komunisti dođu na vlast? Bila je to sumanuta anketa.

Čile je severnoameričkim sociolozima dugo bio omiljena oblast za istraživanje. Tradicija i snaga njegovog narodnog pokreta, upornost i inteligencija njegovih lidera i ekonomski i socijalni uslovi pružali su uvid u sudbinu ove države. Nisu vam bili potrebni podaci iz Projekta Kamelot da poverujete da je Čile glavni kandidat za drugu socijalističku republiku u Latinskoj Americi, posle Kube. Stoga cilj Sjedinjenih država nije bio da prosto spreče pobedu Aljendeove vlade kako bi zaštitili američke investicije. Važniji cilj je bio da ponove najuspešniju operaciju koju je imperijalizam ikada ostvario u Latinskoj Americi: Brazil.

Četvrtog septembra 1970, kao što se i očekivalo, socijalista, mason i lekar Aljende izabran je za predsednika republike. Međutim, krizni plan nije pokrenut. Najčešće objašnjenje je ujedno i najblesavije: neko je pogrešio u Pentagonu i zatražio 200 viza za tobožnji mornarički hor, koji je zapravo trebalo da bude sastavljen od stručnjaka za državni udar; ali među njima je bilo nekoliko admirala koji nisu umeli da otpevaju ni notu. Ovaj gaf, kako se pretpostavlja, presudio je da se avantura odloži. Prava istina je da je projekat pažljivo procenjivan; druge američke agencije, naročito CIA, i tadašnji ambasador Čilea smatrali su da je krizni plan isuviše vojnička operacija i da ne uzima u obzir socijalne uslove u Čileu.

Zaista, pobeda Narodnog jedinstva nije izazvala socijalnu paniku koju su američke obaveštajne službe očekivale. Naprotiv, nezavisnost nove vlade u međunarodnim odnosima i njena odlučnost u ekonomskim pitanjima ubrzo su stvorile atmosferu društvenog slavlja.

Tokom prve godine, nacionalizovano je 47 industrijskih preduzeća, kao i najveći deo bankarskog sistema. Agrarna reforma donela je eksproprijaciju i prevođenje u zajedničko vlasništvo 2,5 miliona hektara zemlje prethodno u vlasništvu krupnih zemljoposednika. Inflacija je usporena, dostignuta je puna zaposlenost a zarade su nominalno porasle 30 posto.

Prethodna vlada demohrišćanskog predsednika Eduarda Freja načinila je prve korake u nacionalizaciji bakra, iako je on ovaj proces nazivao „čileizacija“. Tim planom je otkupljeno 51 odsto američke rudarske imovine, dok je samo za rudnik El Teniente izdvojeno više novca od ukupne uknjižene vrednosti čitavog preduzeća.

Narodno jedinstvo je jednim jedinim zakonom, koji su u parlamentu podržale sve narodne partije, vratilo u državno vlasništvo sve rezerve bakra koje su eksploatisale podružnice američkih kompanija Anaconda i Kennecott. Nije traženo obeštećenje, mada je vlada izračunala da su ove dve kompanije za 15 godina ostvarile profit od preko 800 miliona dolara.

Sitna buržoazija i srednja klasa, dve velike društvene snage koje bi možda podržale vojni puč u tom trenutku, počele su da uživaju neslućene beneficije i to ne na račun proletarijata, kao što je inače slučaj, nego na račun finansijske oligarhije i stranog kapitala. Oružane snage su kao socijalna grupa bile istog porekla i imale iste ambicije kao srednja klasa, pa nisu imale ni motiv ni alibi da podrže malu grupu pučista među oficirima. Svesni ove realnosti, demohrišćani ne samo što u tom trenutku nisu podržali vojnu zaveru nego su joj se čvrsto suprotstavili, jer su znali koliko je ona nepopularna u redovima njenih članova.

Njihov cilj je bio drugačiji: da svim raspoloživim sredstvima ometaju stabilnost vlade kako bi osvojili dve trećine mesta u parlamentu na izborima u martu 1973. Sa takvom većinom mogli bi da izglasaju ustavno obaranje predsednika republike.

Demohrišćani su bili ogromna organizacija koja je nadilazila linije klasne podele, sa autentičnom glasačkom bazom u modernom industrijskom proletarijatu, malim i srednjim seoskim zemljoposednicima i gradskoj sitnoj buržoaziji i srednjoj klasi. Narodno jedinstvo, iako takođe višeklasno po svojoj strukturi, predstavljalo je siromašniji proletarijat – poljoprivredni proletarijat – i nižu srednju klasu u gradovima.

Demohrišćani su u savezu sa ekstremno desničarskom Nacionalnom partijom kontrolisali parlament i sudstvo; Narodno jedinstvo je kontrolisalo izvršnu vlast. Polarizacija ovih dveju partija oličavala je polarizaciju same države. Zanimljivo je da je upravo katolik Frej, koji ne veruje u marksizam, najbolje iskoristio klasnu borbu. On ju je podsticao i doveo do usijanja u nameri da destabilizuje vladu i gurne državu u ambis malodušnosti i ekonomske katastrofe.

Ekonomska blokada Sjedinjenih država, zbog eksproprijacije bez obeštećenja, učinila je ostalo. U Čileu se proizvodi razna roba, od automobila do zubne paste, ali identitet ove industrijske baze bio je lažan: u 160 najvažnijih firmi, 60 posto kapitala držali su stranci a 80 posto repromaterijala uvoženo je iz inostranstva. Pritom, državi je bilo potrebno 300 miliona dolara godišnje za uvoz robe široke potrošnje i još 450 miliona da plati kamatu na spoljni dug.

Ali urgentne potrebe Čilea bile su ogromne i išle su mnogo dublje. Vesele buržujke, navodno protestujući protiv štednje, galopirajuće inflacije i zahteva siromašnih, izašle su na ulice lupajući u prazne šerpe i tiganje. Nije slučajno, nego je naprotiv vrlo značajno što se ovaj ulični spektakl srebrnih lisica i cvetnih šešira odigravao istoga dana kada je Fidel Kastro završavao 30-odnevni obilazak zemlje, koji je izazvao pravu poplavu društvene mobilizacije vladinih pristalica.

Predsednik Aljende je tada shvatio – što je i sam rekao – da ljudi imaju vladu ali nemaju vlast. Ova rečenica sada ima zlosutnije značenje nego što se tada činilo. Aljende je u sebi nosio legalističku klicu sopstvenog uništenja: kao čovek koji se po cenu života borio da odbrani legalizam, bio je spreman da izađe iz palate La Moneda uzdignute glave, da ga je parlament smenio u okviru ustava.

Italijanska novinarka i političarka Rosana Rosanda posetila je Aljendea u tom periodu i opisala ga kao ostarelog, napetog i opsednutog mračnim slutnjama, dok je razgovarao sa njom sedeći na žutom kretonskom kauču na kome će sedam meseci kasnije ležati njegovo truplo, lica zgnječenog kundakom. Zatim, pred martovske izbore 1973. od kojih mu je zavisila sudbina, bio bi zadovoljan i sa 36 posto glasova za Narodno jedinstvo. Međutim, uprkos divljoj inflaciji, strogom racionisanju i koncertima za šerpe i tiganje u izvođenju veselih žena iz boljih kvartova, dobio je 44 posto. Bila je to toliko spektakularna i ubedljiva pobeda da je Aljende, kada je ostao sam u sobi sa svojim bliskim prijateljem i novinarom Avgustom Olivaresom, zatvorio vrata i sam zaigrao kveku.

Za demohrišćane ovo je bio dokaz da proces socijalne pravde pokrenut od strane koalicije Narodnog jedinstva nije mogao da se zaustavi pravnim sredstvima, ali oni nisu imali viziju da sagledaju posledice koraka koje će zatim preduzeti. Za Sjedinjene države ovi izbori su bili daleko ozbiljnije upozorenje koje je prevazilazilo proste interese nacionalizovanih firmi. Bio je to nedopustivi presedan mirnog napretka i socijalnih programa na koji bi mogli da se ugledaju narodi sveta, naročito u Francuskoj i Italiji, gde postoje uslovi za pokušaj da se krene putem Čilea. Sve sile međunarodne i spoljne reakcije udružile su se u jedinstveni blok.

Štrajk autoprevoznika bio je konačni udarac. Zbog divlje geografije zemlje, čilanska ekonomija zavisila je od transporta. Paralisati kamione značilo je paralisati zemlju. Opoziciji je bilo lako da organizuje štrajk, jer je udruženje kamiondžija teško pogađao nedostatak rezervnih delova, a pritom su članovi smatrali da su ugroženi malim državnim pilot programom za adekvatni državni transport na krajnjem jugu zemlje. Obustava je trajala do samog kraja bez ijednog trenutka prekida jer je finansirana novcem iz inostranstva. „CIA je preplavila državu dolarima podržavajući štrajk gazda i… strani kapital se spustio u sada formiranu crnu berzu“, pisao je Pablo Neruda jednom prijatelju u Evropi. Nedelju dana pre puča, nestalo je ulja, mleka i hleba.

Tokom poslednjih dana Narodnog jedinstva, dok se privreda ljuljala a država nalazila na ivici građanskog rata, vlada i opozicija su manevrisale u nadi da će promeniti ravnotežu uticaja u oružanim snagama u svoju korist. Poslednji potez bio je halucinantan u svojoj savršenosti: 48 sati pre puča, opozicija je uspela da diskvalifikuje sve visoke oficire koji su podržavali Aljendea i da umesto njih unapredi, jednog po jednog, u nizu nezamislivih gambita, sve oficire koji su prisustvovali večeri u Vašingtonu.

U tom trenutku, međutim, politička šahovska partija izmakla je kontroli igrača. Vučeni nepovratnom dijalektikom i sami su završili kao pioni u mnogo većoj igri, složenijoj i politički značajnijoj od bilo kakvog plana koji su združeno skovali imperijalizam i reakcija protiv narodne vlade. Bio je to zastrašujući klasni sukob koji je izmicao iz ruku onih istih ljudi koji su ga isprovocirali, okrutno i neobuzdano zamešateljstvo sukobljenih interesa, a konačni ishod je morala da bude socijalna kataklizma bez presedana u istoriji dve Amerike.

Vojni puč u tim uslovima nije mogao da prođe bez krvi. Aljende je to znao. Čileanske oružane snage, suprotno onome što nam govore, intervenisale su u politici svaki put kada im se činilo da je njihov klasni interes ugrožen, i činile su to uz strahovitu represiju. Oba ustava koja je ova zemlja imala u proteklih 100 godina nametnuta su snagom oružja, dok je poslednji vojni puč bio šesta takva pobuna za 50 godina.

Krvožednost čileanske armije deo je njene prirode i proizlazi iz užasne škole borbe prsa u prsa sa araukanskim Indijancima koja je trajala 300 godina. Jedan od njenih prethodnika hvalio se 1620. godine da je svojim rukama ubio 2.000 ljudi u samo jednoj bici: Hoakin Edvards Belo piše u svojoj hronici da je u vreme epidemije egzantemskog tifusa vojska izvlačila ljude iz kuća i davila ih u otrovnim rastvorima da bi zaustavila zarazu. Tokom sedmomesečnog građanskog rata 1891, 10.000 ljudi izgubilo je život u nizu stravičnih obračuna. Peruanci tvrde da su za vreme okupacije Lime u Pacifičkom ratu čileanski vojnici opljačkali biblioteku don Rikarda Palme, ne da bi knjige čitali nego da bi njima brisali zadnjice.

Narodni pokreti su gušeni jednako brutalno. Posle zemljotresa u Valparaisu 1906, mornarica je zbrisala organizaciju lučkih radnika od 8.000 članova. U Ikiku početkom veka, pobunjeni štrajkači pokušali su da se sklone od vojnika i pokošeni su mitraljezima: za deset minuta palo je 2.000 žrtava. Drugog aprila 1957, vojska je ugušila građansku pobunu u trgovačkom kvartu Santijaga, a broj žrtava nikad nije utvrđen jer je vlada krišom odvukla leševe. Tokom štrajka u rudniku El Salvador u vreme Eduarda Freja, vojna patrola otvorila je vatru na demonstrante da ih rastera i ubila šestoro, među kojima su bila deca i trudna žena. Komandir im je bio opskurni 52-ogodišnji general, otac petoro dece, nastavnik geografije i autor nekoliko knjiga sa vojnom tematikom, Avgusto Pinoče.

Mit o legalizmu i čestitosti te brutalne armije izmislila je čileanska buržoazija iz sopstvenog interesa. Narodno jedinstvo je održavalo taj mit u životu, nadajući se promeni klasne strukture visokih kadrova u svoju korist. Ali Aljende se osećao bezbednije među karabinjerima, popularnoj oružanoj formaciji sa seljačkim korenima i pod direktnom komandom predsednika republike. I zaista, hunta je morala da se spusti šest stepenika niz hijerarhijsku lestvicu činova da bi pronašla oficira koji će podržati puč. Mlađi oficiri su se ušančili u podoficirskoj školi u Santijagu i držali se četiri dana dok konačno nisu zbrisani.

To je bila najpoznatija bitka tajnog rata u vojsci koji je izbio u predvečerje puča. Oficire koji su odbili da podrže puč i koji nisu izvršili naređenja pučisti su bez milosti pobili. Čitavi pukovi su se pobunili, i u Santijagu i u provinciji, a pobune su bile nemilosrdno gušene, dok su zapovednici masakrirani za opomenu vojnicima.

Komandira oklopnih jedinica u Vinji del Mar, pukovnika Kanturijasa, njegovi podređeni su streljali. Mnogo će vremena proći pre nego što saznamo broj žrtava tog internog pokolja, jer leševi su odvoženi iz kasarni u đubretarskim kamionima i tajno sahranjivani. Sve u svemu, samo je malom broju oficira, ukupno njih pedesetak, moglo da se poveri da vode prethodno očišćenu vojsku.

Priče o zaveri kolaju iz raznih izvora, nekih verodostojnih a nekih ne. Pitanje je koliko je stranih agenata učestvovalo u puču. Poverljivi izvori u Čileu kažu nam da je raketiranje palate La Moneda – sa tehničkom preciznošću koja je zaprepastila stručnjake – izvela grupa američkih vazdušnih akrobata koji su ušli u zemlju pod paravanom nastupa u cirkusu 18. septembra, na Dan nezavisnosti Čilea. Postoje dokazi da su brojni pripadnici tajnih službi iz susednih zemalja prešli preko bolivijske granice i skrivali se do dana puča, kada su pokrenuli krvavi progon političkih emigranata iz drugih latinoameričkih zemalja.

Brazil je preuzeo glavnu ulogu u tim poslovima. Dve godine ranije, Brazil je pokrenuo reakcionarni državni udar u Boliviji usled čega je Čile ostao bez značajne podrške i olakšana je infiltracija raznih oblika i sredstava subverzije. Deo zajmova koje su SAD davale Brazilu tajno je preusmeravan u Boliviju za finansiranje subverzija u Čileu. Jedna grupa vojnih savetnika otputovala je 1972. u La Paz, sa ciljem koji nije otkriven. Možda je, međutim, samo koincidencija što je nedugo nakon te posete počelo razmeštanje vojske i opreme na granici sa Čileom, što je čileanskoj armiji dalo još jednu priliku da ojača svoj unutrašnji položaj i obavi transfer ljudstva i unapređenja u komandnom lancu koji je bio povoljan za predstojeći puč.

Na kraju, 11. septembra, dok je Operacija Unitas tekla, prvobitni plan sa večere u Vašingtonu je izvršen, sa tri godine zakašnjenja ali jednako precizno kao što je zamišljen: ne kao uobičajeni vojni udar nego kao razorna ratna operacija.

Moralo je da bude tako, jer nije bilo u pitanju samo svrgavanje jednog režima nego usađivanje paklenog semena donetog iz Brazila, dok u Čileu ne ostane ni traga od političke i socijalne strukture koja je omogućila formiranje Narodnog jedinstva. Najokrutnija faza je, nažalost, tek počela.

U toj poslednjoj borbi, dok su državom upravljale nekontrolisane i nepredviđene sile subverzije, Aljendea je još uvek vezivao legalizam. Najdramatičnija kontradikcija njegovog života bila je činjenica da je istovremeno bio zakleti protivnik nasilja i strastveni revolucionar. Mislio je da je razrešio tu kontradikciju hipotezom da će uslovi u Čileu omogućiti mirnu evoluciju u socijalizam pod okriljem buržoaskog legalizma. Iskustvo ga je prekasno naučilo da vlada bez vlasti ne može da promeni sistem.

Ovo zadocnelo otrežnjenje je verovatno bilo ono što ga je nateralo da se bori do smrti, braneći zapaljene ruševine kuće koja nije bila njegova, mračne vile koju je jedan italijanski arhitekta izgradio da bude kovačnica novca, a koja je završila kao poslednje utočište predsednika bez vlasti. Pružao je otpor šest sati, mitraljezom koji mu je poklonio Kastro, prvim oružjem iz koga je u životu pucao.

Oko šest sati popodne, general major Havijer Palasios uspeo je da dođe do drugog sprata sa svojim ađutantom, kapetanom Galardom, i grupom oficira. Tu, među lažnim stolicama Luj XV, kineskim vazama sa zmajevima i Rugendasovim slikama u crvenom salonu, Aljende ih je čekao. Bio je u majici kratkih rukava, sa rudarskim šlemom na glavi i bez kravate, a odeća mu je bila umrljana krvlju. U rukama je držao mitraljez, ali mu je ponestajala municija.

Aljende je dobro poznavao generala Palasiosa. Nekoliko dana ranije rekao je Avgustu Olivaresu da je to opasan čovek blizak američkoj ambasadi. Čim ga je video kako se promalja na stepeništu, Aljende je povikao: „Izdajice!“ i ranio ga u ruku.

Prema priči svedoka koji me je zamolio da mu ne otkrivam ime, predsednik je poginuo u razmeni vatre sa tom grupom. Zatim su svi ostali oficiri, u kastinskom ritualu, pucali u leš. Na kraju mu je jedan podoficir razbio glavu kundakom.

Ta fotografija postoji: snimio ju je Huan Enrike Lira, fotograf časopisa El Mercurio. Jedino je njemu bilo dozvoljeno da fotografiše telo. Bilo je toliko unakaženo da predsednikovoj ženi, gospođi Hortenziji Aljende, nisu dozvolili da otkrije kovčeg.

Aljende bi sada, u julu 1974. napunio 64 godine. Njegova najveća vrlina bila je istrajnost, ali sudbina mu je podarila samo onu retku i tragičnu slavu pogibije dok je oružjem branio anahronu smejuriju od buržoaskih zakona, vrhovni sud koji je njega osudio, a ozakonio njegove ubice, branio je bedni parlament koji ga je proglasio nelegitimnim, ali koji se poslušno priklonio volji uzurpatora, branio je slobodu opozicionih partija koje su prodale dušu fašizmu, branio je sve one moljcima izjedene ukrase usranog sistema koji je obećao da će ukinuti bez ijednog ispaljenog metka.

Ova drama se odigrala u Čileu, na najveću nesreću Čileanaca, ali ona će u istoriju ući kao nešto što se dogodilo svima nama, deci ovoga doba, i nosićemo je u sebi zauvek.
Gabrijel Garsija Markes je radio kao novinar u Kolumbiji pre nego što mu je 1955. objavljen prvi roman „Oharaska“. Prestao je da piše kada je oboleo od senilne demencije.


New Statesman, 03.04.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 16.04.2013.

Zašto je Aljende morao da umre

Tags: , , ,

Category: Hronike Otpora

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Markes: Zašto je Aljende morao da umre

by admin time to read: 16 min
0