Marko Nikezić: Poraženi modernizator Srbije

| April 7, 2014 | 0 Comments

Piše: Momčilo Đorgović

Pre neki dan prvi čovek države, Tomislav Nikolić, konstatovao je da je Srbija počela da se diže iz pepela. Iznenadila me reč – pepeo. Sa njom je poruka postala dvosmislena. Da li je pesimistična ili optimistična? Ako je akcenat na dizanju, obasjava nas osmeh, a ako je na pepelu, nezadrživo preplavljuje očajanje. Kakav ćemo izbor napraviti? Dizanje je nesiguran pokret, traje, pripada budućnosti, može i da se posrne.

Pepeo je završena stvar, kraj jednog procesa. Obuzima nas paralizirajući pesimizam. Ali, ako smo dijalektičari, setićemo se da pepeo nije nastao ni iz ničega. Moralo je nešto kod nas veliko postojati da bi tako mnogo sagorelo. Dakle, u samom pepelu naći ćemo ipak razloge za optimizam makar dolazio iz vremenskog rikverca.

Simbolično je što je baš jedan političar dijagnosticirao pepelnicu, nas i jesu sagoreli njegova braća po oružju – političari. Precizno – autoritarni političari, i njihovi državni sistemi. Nama su do sada, od kraja 19. veka, vladale dve autoritarne politike – radikali i komunisti i smatra se da su one dva oblika istog mentaliteta. Mentalitet koji je pomodarski, ali u suštini sa velikim nepoverenjem, čak ponekad i sa gađenjem, prihvatao je zapadnu civilizaciju. Političke institucije koje su preuzimane sa Zapada bile su izvitoperavane i upotrebljavane protiv organskog razvoja društva, bez obzira na to što su se despoti pozivali i na “narod” i na “radni narod”. One su svojim tobožnjim legalitetom i zakonima često bile alibi, maska i sredstvo za mnoge “narodne” nelegalne poslove. I tako se došlo do pepela. Ako je država u zapadnoj civilizaciji institucija napretka i zaštita društva, na Balkanu se pretvarala u instrument pljačke ili tiranije. Polaganje računa za budžet uvek se graničilo sa visokom veštinom opsenarstva, tako da su državne bisage tonule u magle misterija. A gotovo da se od svakog predsednika očekivalo da bude ili Vođa ili Mesija, ili vojvoda ili maršal, u nekim, doduše kratkim vremenima, mirilo se sa činjenicom da može biti i šef mafije.

Kao što ni u noći nisu sve krave crne, u tim strankama bio je priličan broj naprednih ljudi, neautoritarnih, koji su verovali da se narodna i društvena pravda mogu ostvariti demokratskim, civilizovanim sredstvima, bez nasilja, progona i ratova. Dva najistaknutija lidera te dve partije, može se reći i pokreta, i Nikola Pašić i Josip Broz svoj politički i egzistencijalni azimut nalazili su na referentnoj liniji ka Zvezdi istoka, Moskvi. Pašićev diktum bio je: Bog, narod i Rusi. Josip Broz je upozoravao svog šefa diplomatije Marka Nikezića: ”Ono je imperijalizam, a ovo je socijalizam, makar sa nedostacima.” U tim strankama, ali i u društvu, ipak je bilo “zapadnjaka”, mada su uspešno potiskivani ili trajno onesposobljavani. Milan Piroćanac, Čedomilj Mijatović, za radikale Milovana Milovanovića i Kostu Stojanovića smatralo se da su otrovani, dok su u socijalizmu robijali i bili marginalizovani Dragoljub Jovanović, Milovan Đilas, Marko Nikezić, Latinka Perović, Koča Popović, Mijalko Todorović, Mirko Tepavac…

Danas nas o nužnosti evropskih integracija obaveštavaju političari koji su sazrevali i vaspitavali se u antievropskoj školi. Verovatno se i na to odnosi metafora o dizanju iz pepela. Ali, ne tako davno, pre samo 40 godina, na političkoj sceni i Srbije i Jugoslavije bio je političar evropskog formata. Njegovo ime je Marko Nikezić.

Vrhunac privrednog i kulturnog razvoja u 20. veku, pre nego da se od nje napravi pepelnica, Srbija je imala krajem 60-ih i početkom 70-ih, što je korespondiralo sa liberalima na vlasti. Smatra se da je taj vrhunac razvoja bila istovremeno i raskrsnica srpskog društva. Gotovo se nevoljno oči u oči sa Josipom Brozom našao Marko Nikezić. Broz je čvrsto i suvereno, boljševički, držao džojstik srpske i jugoslovenske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, a Nikezića je hotimično iz kadrovskog šešira izvukao konzervativac Petar Stambolić pošto on sam nije ni mogao, a nije ni hteo da sedne u vruću fotelju predsednika CK SK Srbije. Nikezić je bio zadovoljan svojom dotadašnjom diplomatskom karijerom i najmanje što mu je padalo na pamet jeste da bude reformator, još manje da se rve sa mitskim maršalom. Ali, prilike i vreme su krenule prema njemu. Jedna epoha se završavala – i, kuda dalje? Nikezić je spremno i odlučno prihvatio šansu, i na svoj tihi i nenametljiv način odgovorio: Kuda? U modernu Srbiju! Ni sanjao nije da će on sam pre ući u istoriju Srbije kao njena velika propuštena evropska šansa nego što će se ona naći u Evropi.

Ovde kod nas gde je zavisti samo nebo plafon i gde stalno zveckaju kantari kojima se džimrijski dnevno mere i premeravaju interesi, koristi, zaduživanja i zasluge – nema poštovanja za one koji gledaju u budućnost i prate znake vremena. Marko Nikezić je već svojom pojavom, načinom mišljenja i govorom zbunio unutrašnju političku scenu. Bio je šok za sistem. Špiro Galović će ga u svojim reminisencijama na početku novog milenijuma opisati kao “građanina sveta i aristokratu duha”. Najuticajniji književnik i politički mislilac među Srbima u drugoj polovini dvadesetog veka Dobrica Ćosić svrstao je Nikezića među “nekolicinu politički najpametnijih ljudi u mojoj generaciji… koji je svojom programskom sintagmom “moderna Srbija” prepao Tita, Kardelja, Bakarića i ostale nepristalice moderne Srbije.” Oko Nikezića su se vrlo brzo okupili najprosvećeniji i najcivilizovaniji kadrovi. Oni su bili, utvrdio je Ćosić, najdemokratskija struja u srpskoj komunističkoj partiji i zbog toga je, po njegovom mišljenju, “njihov krah bio fatalan za Srbiju”.

Naravno da se u neprevrelom srpskom društvu, tom konglomeratu emigranata iz raznih balkanskih budžaka, brzo našla struja koja će u žudnji za vlašću paktirati sa Titom i svesrdno mu pomoći da obori liberale. Tu struju će organizovati i povesti, paradoksalno, Draža Marković, potomak prosvećene srpske porodice. Njegov otac, učitelj i levičar, ratovao je u Balkanskim ratovima i u Velikom ratu, a za vreme Drugog svetskog rata bio je oteran u logor u Osnabriku (iz ratova i zarobljeništva objavljeni su mu obimni ratni dnevnici, 1912-1918. i 1941-1945.). Nije se slagao sa metodama komunističke vlasti i nije do smrti prihvatao privilegije koje su mu mogli omogućiti njegovi moćni sinovi Moma i Draža. Živeo je i umro u stanu od 40 kvadrata. Sam Draža pada u nemilost krajem pedesetih jer je odobrio izdavanje knjige Borisa Pasternaka “Doktor Živago”, tada zabranjenoj u SSSR-u, potez koji je svakako ljutio Moskvu, pa je poslat za ambasadora u Bugarsku. Milorad je bio deda, a Draža stric Mire Marković, supruge Slobodana Miloševića.

Zanimljivo koliko je jedna porodica učestvovala i uticala na tok srpske istorije: Milorad se borio za proširenje i odbranu Srbije, te za pobedu komunista, Draža je rušenjem Nikezića zaustavio modernizaciju Srbije, a Mira je organizovala uspon Miloševića i tim fatalnim čovekom upravljala kao sa robotom. Istina, Draža se žestoko i javno, gotovo jedini još pored Petra Živadinovića, protivio izboru Slobodana Miloševića za predsednika CK SK Srbije, a u privatnim razgovorima nije krio ni loše mišljenje o svojoj bratanici. Ali se Draža Marković i 1968. žestoko suprotstavljao izboru Marka Nikezića. Njegovi argumenti su bili da Nikezić nema politički autoritet i da je opasna “njegova intelektualistička i tehnokratska orijentacija”. Ti argumenti kasnije će postati bičevi sa kojima će se šibati po liberalima, ali su, kada se odstrani pejorativni ton kojim su bili punjeni, tačni označitelji razlike između zastupnika jedne zaostale i jedne moderne Srbije. Draža Marković je utirao put kobnim događajima koji će kasnije pogoditi Srbiju a da toga nije ni bio svestan. Baš kao pravi autoritarni radikalski prvak za svoju vlast i za svoje kafansko društvo rušio je sve pred sobom, ne razmišljajući o negativnim posledicama tog juriša.

Kada je 1968. postavljen za predsednika CK SK Srbije, Marko Nikezić je bio u 47. godini, jednu manje imao je 1987. Slobodan Milošević stupivši na istu funkciju. Za ondašnje partijske nomenklature bili su gotovo omladinci. Između njih i prvog ešalona partijskih vođa postojala je razlika najmanje po 20 godina. Broz je 1968. imao 76 godina, bio je 30 godina stariji od Nikezića. Marku je već poreklo, po majci Francuz, po ocu Crnogorac, odredilo njegovu kosmopolitsku narav i omogućilo mu da postane poliglota što je za našu sredinu bilo neobično, pogotovu u vremenima kada je još važilo “Govori srpski da te ceo svet razume” i kada vodeći ljudi i intelektualci nisu ni govorili, niti čitali ni na jednom od svetskih jezika. Za sudbinu Srbije tih prelomnih godina nedovoljno se ističe presudna činjenica da njena elita nije poznavala zapadnu civilizaciju, štaviše da je se i plašila. Tek se stvarala prva generacija gastarbajtera, a “narod” se ponižavao halapljivim kupovinama “šuškavaca” i ostale bofl robe u Trstu. Veseli podsmeh su izazivale grupne posete političkih i privrednih rukovodilaca i kulturnjaka zapadnim prestonicama po čijim su se ulicama i radnjama kretali kolektivno, ne razdvajajući se, držeći se takoreći za ruke.

Špiro Galović je istakao da je Nikezić svojevremeno zbunio francuski parlament savršenim govorom francuskog jezika. Jeste to bio njegov maternji jezik, ali je on i mislio savremeno i kompleksno kao građanin sveta, što se od jednog političara iz Srbije nije očekivalo. Potpuno je vladao engleskim i ruskim, a mogao je da čita na svim ostalim velikim evropskim jezicima. U drugoj polovini 19. veka, kada je Srbija pravila džinovske korake u razvoju, njena napredna elita je bila uglavnom poliglotska. U tim veštinama zaostajao je jedino Nikola Pašić. Posle Drugog svetskog rata Beograd i Srbiju je preplavilo stanovništvo sa celog Balkana i oni će dugo usklađivati pored mentaliteta i svoje akcente i dijalekte, pre nego što njihovi potomci dođu do učenja i stranih jezika. U raspravama o državnom karakteru Jugoslavije i Srbije Marko Nikezić će isticati činjenicu da je u Beograd i Srbiju, što preko savezne administracije, što migracijom, došlo mnogo ljudi koji su razvili različite predstave i o Jugoslaviji i o Srbiji i svako od njih je imao neku “svoju Srbiju” ili “svoju Jugoslaviju”. Srbija i jeste postala najjugoslovenskija teritorija i zahvaljujući tome u njoj nije bilo etničkih i jezičkih čišćenja kao u Hrvatskoj, na Kosovu ili u Sloveniji.

Marko Nikezić je imao briljantnu političku i patriotsku karijeru od rane mladosti, a započeo je urbanom gerilom u skojevskom otporu okupatoru. “Zapadnjaštvo” koje je na unutrašnjoj političkoj sceni odmah palo u oči nije stekao samo diplomatskom karijerom. Ako mu je maternji bio francuski (što znači i kultura), onda i dinamizam njegovog oca Petra, poreklom iz Starog Bara, veštog trgovca, levičara i globtrotera, doprineo je da on veliki svet upoznaje već u svojoj porodici. Otac je neko vreme živeo u Rusiji, a posle rata radio je za Standard oil u Americi. U Marku je pobudio interesovanje za Rusiju i politiku. Pošto je dobro znao šta se sve događalo u staljinizovanom SSSR-u do sedamdesetih godina prošlog veka, o gulazima i državnom teroru, Marko je davao prednost američkom načinu života. Ondašnji Sovjetski Savez je doživljavao kao ledeni breg koji, kao svaka velika sila, preti nezavisnosti malih naroda oko nje. Da sam Meksikanac, govorio je, za mene bi đavo bile Sjedinjene Države, da sam Vijetnamac, smatrao bih da je najveći imperijalista Kina, ali, pošto sam Balkanac, u datim okolnostima normalno je prva opasnost Sovjetski Savez.

Njegovo kritičko sagledavanje postoktobarskog razvoja Rusije razvijalo se paralelno sa događanjima kod nas i sa promenama u zapadnoevropskom komunističkom pokretu. Intenzivno je pratio pojavu evrokomunizma, kome su na čelu bili italijanski, španski i francuski komunisti, Kariljo i Marše, ali je najistaknutiji bio Enriko Berlinguer. Na međunarodnoj konferenciji komunista 1969. u Moskvi Berlinguer je zapanjio domaćine oštrim kritičkim govorom kakav nikada ranije nisu čuli na svom terenu. Odbio je da prihvati ekskomunikaciju kineskih komunista, a Leonidu Brežnjevu je u brk skresao da je invazija Varšavskog pakta na Čehoslovačku – “tragedija u Pragu”, i da takav čin temeljno diferencira evropske komuniste od sovjetskih stavova prema nacionalnom suverenitetu, socijalističkoj demokratiji i slobodi kulture. Kasnije će i prekinuti veze italijanskih komunista sa Moskvom i prihvatiće NATO, jer, kako je govorio, pod tim kišobranom se osećao sigurnije.

Pronicljivom Marku Nikeziću nije promakla opasnost u koju je autokratska i monopolistička partija dovela rusko društvo – bilo je to, kako je rekao, mafijaštvo na vlasti. Da ih ne bi zadesila ista sudbina, po njemu, jugoslovensko i srpsko društvo morali su da krenu u reforme. Jeste se parče leda odvojilo od ledenika, ali ono je još uvek led. Nikezić je u mnogim govorima jasno upozoravao da je SSSR, društveno i privredno, u velikoj krizi i naslućivao je da kad-tad moraju nastupiti razorne političke posledice za ceo istočni blok i da takav potres neće mimoići ni nas.

Njegove lične metamorfoze, kako je sam uočio, počele su još u ratu, a produžile su se i u decenijama posle rata. Ideologija i monopol jedne partije jesu pokrenule razvoj društva, ali su ga diktaturom i privilegijama kočile. Refren gotovo svih njegovih govora je bio da se bez privrednog razvoja i širenja obrazovanja ne može dalje napredovati. Ispovedao se: “Kada se setim šta smo sve gutali, moglo bi se zaključiti da smo, kao proizvod ideologije, potpuno atrofirali… Svaki čovek, međutim, ima vratolomne puteve u svojoj glavi. Srećom, ne može potpuno da zaglupi. Postoji protivstruja, kontrapokret u našim glavama, koji sve proverava, neki put sa svojim prijateljima, a neki put sa samim sobom…”

U Markovoj glavi je iskrsnuo vratolomni put: iz komunističke monarhije i verbalnog antistaljinizma može se osloboditi samo pokretom ka stvarnoj evropeizaciji. I kada su ga stavili na čelo komunista u Srbiji, revnosno se posvetio, kako je sam govorio, popovanju o toj protivstruji, o izgradnji antiglupe Srbije.

Nastaviće se

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/marko_nikezic_porazeni_modernizator_srbije.26.html?news_id=279228

 

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Marko Nikezić: Poraženi modernizator Srbije

by admin time to read: 10 min
0