U Latinskoj Americi i na Karibima pisci ne moraju mnogo da izmišljaju. Njihov problem je potpuno suprotan: kako da stvarnost učine uverljivom. Uvek je bilo tako još od naših istorijskih početaka, do te mere da u našoj literaturi najmanje verodostojno deluju oni koji su najrevnosniji u opisivanju stvarnosti, što će reći hroničari. Čak i oni priznaju da nema te fantazije koja se može meriti sa životom.
Brodski dnevnik Kristifora Kolumba je, otuda, naše najstarije književno delo. Pre svega, treba reći da nije sasvim sigurno da takav tekst uopšte postoji, jer je verzija koju znamo samo prepis originala za koji otac Las Kasas tvrdi da ga je imao u rukama. Čak i da takav dnevnik postoji on je samo bledi odsjaj onoga što je Kristifor Kolumbo morao da izmišlja kako bi španski kraljevi poverovali u veličinu njegovog otkrića. Kolumbo je govorio da su domoroci, koje je izabrao da budu predstavljeni dvoru, „izgledali onako kako su ih majke donele na svet”. Drugi hroničari su saglasni sa činjenicom da su na Karibima, što je za trope pre prihvatanja hrišćanskog morala sasvim prirodno, ljudi išli neodeveni. Uprkos tome, Indijanci, koje je Kolumbo doveo u kraljevsku palatu u Barseloni, bili su pokriveni širokim lišćem palme sa urezanim crtežima čudnih i u Evropi nepoznatih životinja.
Objašnjenje za to je jednostavno: prvo putovanje Kolumba, suprotno od onoga o čemu je maštao, predstavljalo je ekonomsku katastrofu. Zlato koje je obećao jedva da je u malim količinama našao, izgubio je najveće brodove svoje flote i na povratku nije mogao da pruži nijedan valjani dokaz vrednosti svojih otkrića, ništa, dakle, čime bi opravdao ogromne troškove ekspedicija i obezbedio njihov nastavak. Obično usmeno svedočenje očito nije bilo dovoljno jer su slušaoci vek posle povratka Marka Pola iz Kine imali na umu da je on iz Azije kao dokaze drugačijeg sveta priložio špagete, bale svile i barut.
Celokupna naša istorija, kako sam već rekao, od samoga početka ima teškoća da se u nju poveruje. U jednoj od mojih omiljenih knjiga, Prvi put oko sveta, Italijan Antonio Pigafeta, koji je pratio Magelana na takvom putu, tvrdi da je u Brazilu video ptice „bez kandži koje polažu jaja na leđima mužjaka ili usred mora”. Isti hroničar takođe kaže kako je u Patagoniji naišao na džinove koji su „pali u nesvest” kada su videli svoje lice u ogledalu.
Legenda o Eldoradu ne samo da je lepa nego je imala odlučujući uticaj na našu istoriju. Tražeći mitske predele Gonzales Himenez de Kvesada je otkrio polovinu teritorije koju danas čini Kolumbija, a Francisko Oreljana je pronašao reku Amazon. Ono što je u celoj toj priči neverovatno je da je on to učinio ploveći prema ušću, suprotno, dakle, od pravca kojim se obično otkrivaju izvori reka. Eldorado, uprkos silnom trudu mnogih istraživača, nije nikada pronađen, kao što se nikada nije ušlo u trag tovaru zlata koji je u Kusko – za otkup Atahualpe – preneto na samarima jedanaest hiljada lama. Legenda o tom zlatu je ponovo obnovljena pre jednoga veka kada je ekspedicija, kojoj je povereno da istraži mogućnost izgradnje železnice od jedne do druge obale u Panami, izvestila da je projekat izvodljiv ali pod uslovom da se šine ne izrade od gvožđa već od zlata. Stručnjaci su time hteli da kažu kako se u tom kraju teže dolazi do prvog nego do drugog dragocenog metala.
Govori se da istraživači nisu tražili samo Eldorado već i nešto plemenitije i poetičnije: izvor večne mladosti. Neću, uostalom, da verujem kako je Pizaro pripremio grandioznu ekspediciju samo da bi pronašao obećanu zemlju zlata.
Prevod: Dušan Miklja, Igor Miklja
Gabrijel Garsija Markes, „Riba je crvena“, Narodna knjiga, Beograd, 1999.
