Mazohisti

| January 30, 2015 | 0 Comments

faces-in-the-crowd-karen-elzinga
Što mi umi­je­mo da uži­va­mo, što mi umi­je­mo da se ra­du­je­mo, što smo mi ne­ka­ko neo­pi­si­vo sreć­ni, pro­sto ne mo­že­te da vje­ru­je­te, jer je to pro­sto neo­pi­si­vo, pro­sto za ne­vje­ro­va­nje!
I sa­mo se bo­ji­mo da se ovo ne pre­ki­ne, i sa­mo se na­da­mo da je ovo ne­pre­kid­no, da je ovo ne­ka­ko vječ­no!
I tra­je ova na­ša mi­li­na, baš ona­ko svoj­ski i soj­ski tra­je, i po­ma­lo na­li­ku­je vječ­no­sti, ali opet se ne­ka­ko bo­ji­mo da će se, mo­žda, jed­no­ga da­na pre­ki­nu­ti, pa pro­kli­nje­mo taj dan i sve one zlob­ni­ke i pa­ko­sni­ke ko­ji že­le da se ovo pre­ki­ne i da do­đu ne­ka no­va, pa­kle­na vre­me­na!
I je­di­no nam ta ti­nja­ju­ća strep­nja od no­vog vre­me­na, od pa­kle­nog đa­vol­skog uža­sa­va­ju­ćeg pre­vra­ta, po­ma­lo kva­ri uži­van­ci­ju, po­ma­lo gor­či slat­ko­ću, po­kad­što re­me­ti vla­žne sno­ve!
Uči­li smo da ni­šta ne tra­je vječ­no, a sa­da se na­da­mo da smo po­gre­šno uči­li, jer sve ovo što nas je sna­šlo li­či nam na vječ­no raj­sko mi­lo­va­nje, na ne­pre­su­šno vre­lo stra­šnog uži­va­nja!
Ne mo­že go­to­vo ni­ko da shva­ti na­šu lju­bav, na­šu strast, na­šu žud­nju, na­šu mah­ni­tost, na­šu da­no­noć­nu mo­li­tvu da ovo ni­kad ne pro­đe i da nam bu­de još go­re, od­no­sno još bo­lje, na­škim je­zi­kom go­vo­re­ći!
Mi osje­ća­mo ono što ne osje­ća­ju obič­ni ko­ji sa­mo ti­nja­ju, a ne ži­ve, i di­vi­mo se ono­me od če­ga se zlob­ni­ci i jad­ni­ci pla­še, i na­da­mo se ono­me od če­ga pa­ko­sni­ke i ni­štav­ni­ke spo­pa­da užas!
I zna­mo da mo­že­mo, i si­gur­ni smo da ho­će­mo, i uvje­re­ni smo da mo­ra­mo! Jer ka­kav mi je to ži­vot bez ži­vo­ta i ka­ka­va je to smrt bez umi­ra­nja!
I ne oba­zi­re­mo se na nji­ho­ve ri­je­či, na nji­ho­va upo­zo­re­nja, na nji­ho­va pre­kli­nja­nja, jer zna­mo da su to nji­ho­ve la­ži, nji­ho­ve pre­va­re, nji­ho­va za­vist, jer bi i oni kao i mi že­lje­li da uži­va­ju u mu­ka­ma!
I kad ne­ma­mo po­sla ni kro­va nad gla­vom, sve nam je po­ta­man, iz­ro­di! I bo­lje je na­ma ne­go va­ma, kle­vet­ni­ci!
I ka­da ja­u­če­mo od ra­do­sti ja­u­če­mo, i ka­da pla­če­mo, to su su­ze ra­do­sni­ce, i ka­da ku­ka­mo, to je na­ša pje­smi­ca, na­ša ko­rač­ni­ca i him­ni­ca!
I ko­ja vas si­la tje­ra da re­me­ti­te na­šu idi­lu, ne­sna­đe­ni uza­lud­ni­ci!
I za­što nas po­zi­va­te da vam se pri­dru­ži­mo u bor­bi za prav­du i slo­bo­du ka­da mi iona­ko li­je­po dru­gu­je­mo i ka­da su nam i prav­da i slo­bo­da isto što i tri­ce i ku­či­ne, isto što i va­ši i gri­nje!
Eto va­ma i prav­da i slo­bo­da, a nas pu­sti­te da uži­va­mo u obes­pra­vlje­nom rop­stvu, a da zna­te ka­ko je to li­je­po i vi bi­ste bi­li dio na­še ve­ći­ne, a ne va­še vje­či­te ma­nji­ne!
Ta­ko vam je to, ne­sna­đe­na uza­lud­na obes­pra­vlje­na biv­ša bra­ćo! Ne­ko se ro­di da mu bu­de li­je­po, a ne­ko skon­ča ne zna­ju­ći ni za li­je­po ni za do­bro! Što bi re­kle na­še um­ne gla­ve – vi­ša si­la!
I naj­go­re je od sve­ga što vi, iz­be­zu­mlje­na uza­lud­na go­mi­li­ce, i ne vje­ru­je­te da nam je do­bro! Ko­li­ko ste plit­ko­um­ni i ne­zna­ve­ni, ko­li­ko ste za­ve­de­ni i za­ne­se­ni, ko­li­ko ste uza­lud­ni na ovom na­šem svi­je­tu, ne­sreć­na bra­ćo!
Pro­sto nam vas je po­ne­kad žao, ta­ko ne­sreć­ne i gor­ke! Ta­ko prav­do­lju­bi­ve i slo­bo­do­lju­bi­ve, ta­ko ma­lo­broj­ne i be­zna­čaj­ne! Pa re­če li vam onaj ko­ji o sva­ko­me sve zna ko­li­ko ste uza­lud­no ma­li i ko­li­ko ste uza­lud­no be­zna­čaj­ni! A On kad ka­že, to je i ri­ječ i pre­su­da, dok je nas i dok je Nje­ga! A mi smo vječ­ni­ci u nje­go­voj vječ­no­sti!
Za­to ru­ke k se­bi, pre­zre­na go­mi­li­ce, jer mi ne­će­mo da nam bu­de bo­lje, jer je to mi­mo na­šeg in­te­re­sa, mi­mo na­ših na­vi­ka, mi­mo na­šeg ži­vo­ta! Ni­ka­da vi ta­kvi – ni­ka­kvi ne­će­te shva­ti­ti na­šu sre­ću, naš pod­vig, na­šu is­traj­nost u ne­iz­dr­ži­vom uži­va­nju!
Dža­ba se upi­nje­te, dža­ba ko­je­vi­te­za­te, pu­ca­te u pra­zno ćo­ra­vim pu­calj­ka­ma i zna­te da vas je sve ma­nje, što je mu­ke sve vi­še, a to­li­ko vas je ma­lo da nam je pro­sto žao što vas ni­je ba­rem ma­lo vi­še!
Da vas je ma­kar ma­lo vi­še i na­še uži­va­nje bi bi­lo ve­će i na­še na­sla­đi­va­nje bi bi­lo još šer­bet­ni­je!
Ova­ko, mic-po mic, ne­ka­ko sa­mi za se­be uži­va­mo u sop­stve­nim mu­ka­ma, osi­ro­ma­še­ni do go­le ko­že, oče­ru­pa­ni do po­sled­nje pe­ru­ške, oglo­da­ni do go­lih ko­sti­ju, omu­ta­vlje­ni do pot­pu­nog mu­ka, oble­sa­vlje­ni do be­to­ni­ra­nog ble­sa­vlu­ka…a sve je ma­nje za­vi­dlji­va­ca i kle­vet­ni­ka ko­ji la­žu da smo si­rot­nja i sra­mo­ti­nja, a oni su bu­ka i bi­jes, iz­gu­blje­ne ov­či­ce i uza­lud­na bra­ća!
Još mo­že­mo, za­ro­nje­ni u vr­tlog na­šeg ze­malj­skog ra­ja, pri­ti­snu­ti oka­me­nje­nim na­šim ne­be­si­ma, da us­klik­ne­mo: Ži­vio naš ma­zo­hi­zam, na če­lu sa dru­gom Sa­di­zmom! Kao što smo od­vaj­ka­da kli­ca­li…kao što nam je od­vaj­ka­da da­to…
A vi, uza­lud­ni­ ma­lo­broj­ni­ci, marš na uli­cu slo­bo­de, jer i ni­je­ste za bu­le­var ro­bo­va­nja!

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Mazohisti

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0