Među španskim seljacima [Tema: Crnjanski]

| May 31, 2018 | 0 Comments

U maju mesecu godine 1933. vlada senjora Azanje pozvala je 26 novinara sa raznih strana sveta, da im pokaže kako je u Španiji. Za Vreme, putovao sam ja. U Burgosu je bilo bombi i mrtvih, u Sevilji su pucali po ulicama, ali naš je zadatak bio da vidimo samo magnolije, jasmine i andaluske vrtove.

Videli smo, istina, i velike latifundije i seljaka kako zapinje, u Heresu smo gledali seljake kao sluge, u ergelama bogatih posednika koji imaju fabrike vina, ali sve to samo u prolazu. Duže su nam pokazivali samo špansku gotiku, barok, i borbe s bikovima.

Predeo iz atlasa

Naročito je vanredan doživljaj bila španska obala od Kadiza do Algezirasa. Na drugoj strani vidi se Afrika, ali jedna fantastična, pusta, planinska Afrika iznad mora. U tom predelu ima jedno malo mesto koje se zove Elče. Elče je poznato po tome što ima afričku šumu visokih palmi. Radi te šume mnogo je posećuju stranci.

Predeo oko Elčea izgleda kao da je prenet iz planinskog lanca Atlasa. Afrički su u Elčeu i bunari. Na železničkoj stanici, među palmama, putnik ima utisak da je negde u Maroku. Marokanski izgledaju i kuće seljaka u okolini, ali i žene. Porađaju se bez babica.

Nas je Elče zanimalo naročito. Oko njega vođene su onda borbe između komunista i seljaka. Opština je bila u rukama komunista i anarhista, koji su bili počeli da dele veliki posed, ali su udarali i na španskog kulaka pa i na sirotinju koja nije htela da im se pridruži. Privatna svojina, tih dana, bila je u praksi ukinuta. Što se mene tiče, mene su mnogo više privlačili španski seljaci i njihova sudbina.

Plugovi stari 100 godina

U Salamanki, Unamuno me je bio upozorio naročito na špansko selo. Govorio mi je o duši španskog seljaka, o njegovoj radinosti i čestitosti. Na putu do Elčea ja sam već bio stekao najlepše mišljenje o tom španskom staležu. Bio je ćutljiv, nije psovao, i u njemu nije bilo nigde pijanih.

Gledao sam te seljake kako jaše pastuve vinarske firme Pedro Domek u Heresu. Video sam ih kako gone bikove koji se gaje za borbu na velikim posedima, u okolini Sevilje. Video sam ih kako oru zemlju na visini od 1000 metara u Aragonu, sa plugovima starim sto godina. Uvek su bili lepi, i peške, i na konju, i na mazgama sa arapskim sedlom i crvenim kićankama. Jedna suha, visoka, ponosita, opaljena rasa.

Zadivljeno sam posmatrao sa koliko znoja španski seljak dobija od one tvrde, mrke zemlje raž i ovas. Kako i u kamenjaru seje žito. Gledao sam ga kako se muči u baruštinama kraj obale mora. Video sam ga i tamo gde je bogat i veseo, kao u okolini Valencije, gde je sličan seljaku u Vestfalu, ili u Hanackoj.

Svud je taj seljak bio iskreno gostoljubiv, ponosit, uzdržljiv. Kao krtica rio je cele godine zemlju. Bio je ćutljiv i tamo gde je bedan golać, gde hoda u ritama, gde stanuje u rupama i jazbinama, kao u okolini Almerije. Isto je tako ćutljiv bio i tamo gde se odeva u somot i svilu, kao u okolini Salamanke.

Seljački kriminal u Španiji ima za uzrok katkad sujeverje, a mnogo ređe pljačku i lopovluk. U Aragonu se tuku noževima oko žena.

Najbolji stalež

Stranci najmanje čuju o španskim seljacima kad je reč o političkim strankama u Španiji. Međutim, taj stalež je najbolji među svim španskim staležima, iako je najzaostaliji.

Bio sam na jednom seljačkom pogrebu u predgrađu Avile. Posmatrao sam seljake kako trguju, čak na portugalskoj granici, u Rodrigu. Gledao sam ih kako pevaju, tamo gde imaju svoje zadruge u horu, u okolini Salamanke. Igrao sam u seljačkim svatovima u Kandeledi. Pio sam sa seljacima iz meha, u jednoj krčmi u Ubedi. Svud sam osećao da je taj čovek najnamučeniji u Španiji, ponosit i dobar, i najveseliji. Nijedna španska politička stranka ne bi trebalo da se hvali da je mnogo učinila za taj stalež. Seosko stanovništvo, u ono doba, najmanje je pravilo nerede. Pucalo se po varošima. Po selima seljaci su ćutali u svojim kućama od naboja koji se u jesen pretvara u blato. Seljaci onda još nisu bili revolucionarni.

Haos

Mada su marksisti bili počeli da zalaze u sela, nisu imali mnogo uspeha. Seljak ih još nije razumeo, jer su pisali i govorili jednim do zla boga naduvenim španskim stilom. Anarhistički sindikati, međutim, otimali su maha. Većina seljaka posmatrala je događaje i bila je bez političkog uticaja. Protiv Napoleonovih Francuza taj seljak se nekada dobro tukao. Tukao se strašno i u ratovima karlista. Tukao bi se i sada, kad bi krenuo. Međutim, poslednjih godina mnogo je manje učestvovao u politici od radnika.

Španija je bila klasična zemlja mnogih partija, izbora, sabotaže izbora, atentata. U političkoj areni vrzli su se oficiri, sveštena lica, ljudi od pera, škole i titula. Republiku su napravili slobodni zidari, fakultetlije. Revoluciju avijatičara čuveni Ramon Franko, brat generala Franka. Režim Azanje bio je režim školovanog staleža. Alfonsu XIII osvetili su se naročito književnici i novinari, jer za njih kralj nije bio učinio ništa, a naročito ih nije trpela kraljica. Radnici su bili anarhične mase bez metoda i reda.

Seljaci će doći na red tek u jednoj budućoj Španiji. Ta možda već dolazi, a možda je već onda bila počela.

Žene i glasanje

Već onda sela su bila povezana drumovima od asfalta. Puna bioskopa i radija. Španski seljak je počeo onih godina jako da se menja. Dinamit je grmeo u rudarskim krajevima. Sela su još bila bez škola, napuštena, si- romašna, nepismena, sa mnogo dece i arnautski prljavim ženama. U Aragonu to je izgledalo starinski, dekora- tivno. U okolini Kordobe kao najgori proletarijat veli- kih varoši. U Andaluziji delio je seljaka i milionara samo jedan plot, i tamo je omraza već stolećima trajala. Stanje je bilo stalna revolucija, iako drukčija nego pggo je strana štampa pisala.

Seoske mase glasale su još, pri opštinskim izborima, kao ošamućene agitatorima raznih partija. Prvo na levo zatim na desno, zatim opet u levo. Za vreme našeg boravka ljudi oko Azanje došli su na misao da demokratiju učvrste sa ženama. Međutim, za demokratiju baš je otuda došla katastrofa. Već tada Španija je bila podeljena u dva tabora. Da su bili skoro istih snaga, to je Špance dovodilo do besnila.

Ja sam imao uverenje da će pobediti onaj ko bude zadobio sela. Pitanje je bilo za koga će glasati milioni seljaka kod glasačkih kutija. Tako sam bar u ono vreme mislio. I mene je onda još hvatala ta humanistička i idiotska politička iluzija liberalizma.

Banket u selu Elče

Naročito je bilo zanimljivo, posle ovoga, za nas jedno mesto kao što je bilo Elče. Baš zato što je okolina bila u rukama nekoliko latifundista, a opština u rukama komunista. Socijaliste su bile otišle u levo i uzeli Elče revolverima.

Kao i druge, prema naređenju iz Madrida, i tu nam je opština priredila svečan ručak. Dočekao nas je i pozdravio predsednik opštine, alkalde, socijalista. Ručak je dat pod čuvenim palmama, na imanju najbogatijeg posednika, senjora Huana Ortes Miraljesa.

Sto je bio postavljen u hladu palmi koje su bile označene naročitim tablama.

Jedna je bila posvećena tadašnjem predsedniku republike Zamori. Jedna Rotari klubu. Najveća, jedna palma sa 6 stabala, bila je prava atrakcija za Engleze. Nosila je tablu sa naggpisom ,,palmera imperial“. Sve nam je to pokazao alkalde komunista.

Posle posete u anarhističkom domu radnika, moje kolege bile su naročito zadovoljne. Bili su zadovoljni da je u Španiji revolucija. To je značilo niz interesantnih reportaža.

Vlasnik tog velikog imanja, senjor Miraljes, očigledno se osećao vrlo nelagodno. Bio je jako neveseo. Španski bogataš, navikao da časti, gospodar svih okolnih zemalja, morao je sada pri svome rođenom stolu da drži usta. Njegove rakove, njegova čuvena vina, njegovu čuvenu prasetinu, nudio je, masnim prstima, predsednik opštine u Elčeu. Jedan glavati čovek koji je stalno podvikivao „ojga“ (znači otprilike „čuj, bre“). Sa mnogo pokvarenih zuba. On je razbalaćen sipao vino novinarima i svojeručno bacao u naše tanjire ribu i meso. Bio je razdragan, kao svaki Španac kad ima goste.

U ono vreme, taj predsednik opštine, nesumnjivo je imao za sobom parlamentarnu situaciju. Ja sam ga samo gledao, Englezi su ga ispitivali. Ti engleski novinari bili su najinteresantniji među nama. Oni su bili cvrcnuti celog puta, i probudili su se svega jedanput. U Elčeu i kad se ukazala stena Gibraltara.

Neko je razdraganom komunističkom predsedniku opštine spomenuo da se crnci u Africi vrlo vešto penju na palme. Tada smo doživeli nešto što mi se čini da treba zapisati o španskim seljacima. Alkalde u Elčeu, očigledno, hteo je da pokaže da i socijalisti u Španiji imaju nekoga ko može da šeta po palmama. Na njegovu viku dotrčalo je nekoliko seljaka koji su radili pod palmama.

Plod na palmama bere se na taj način da se čovek uspuža do vrha. Držeći se oko pasa jednim prevezom od konoplja. Kao što radnici rade na telegrafskim stubovima, u stavu gorila, tako je i taj seljak u Elčeu morao da se puža po palmama, ali bez cipela i klinova. Alkalde mu je podviknuo promuklo i on je odmah počeo da konkuriše crncima. Pri silasku, iz visine od 35 metara, trebalo je da se dogodi samo jedna sitnica, pa da vrat skrha. Međutim, po tvrđenju Alkaldea u Elčeu to je sasvim laka stvar, i to seljaci rade dnevno za nekoliko pezeta.

Čovek koji se peo na vrh palme stojao je ponosit kod našeg stola dok ga je svetska štampa fotografisala. Imao je široke grudi i jake vilice. Konop je bio bacio oko vrata. Međutim, kad ga niko nije ponudio da sedne, i kad niko nije obraćao pažnju na njega, očigledno bio je u nedoumici šta da radi. Ćutao je neko vreme kraj našeg stola, pa je zatim počeo zbunjeno da se smeši. Svaki je Španac ponosit i osetljiv, bio fašist ili komunist, u tom su svi jednaki. Može se zamisliti kako je i tome čoveku bilo. Polako krv mu je sve više strujala u glavu. Bio je pocrveneo od stida.

Setio sam se svih svojih predaka, seljaka, među gospodom, vladikama i oficirima, i prišao sam mu sa čašom u ruci, ponudivši ga da sedne kraj mene. Znao sam samo toliko da mu kažem na španskom, trudeći se da budem ljubazan „čoveče težače“, hombre del campo. On je počeo nešto naširoko da priča. Pošto je uzeo zalogaj ribe i hleba, umirio se i jeo je mirno, onom ćutljivom lepotom kojom to seljaci rade. Posle sam mu gurnuo u šaku jednu narandžu. On nije znao šta će s njom da radi.

Miloš Crnjanski

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Među španskim seljacima [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 8 min
0