Meni je dosadno pisati o onome što bi većina da čita [Tema: Crnjanski]

| May 15, 2015 | 0 Comments

Théophile-Alexandre_Steinlen_-_Project

V PARIZ (3)

Mladići su u XVIII veku ispitivali život, u XIX su ga kritikovali a u XX su ga prezreli i traže, mesto njega, nove i dublje prostore.

Zbog tog kulturnoistorijskog raspoloženja, koje me, sve više, obuzima, meni je dosadno pisati o onome što bi većina da čita.

Hteo sam da pišem o politici Treće Republike. Odustajem, jer ne znamo da se smejemo. Ona je posle juna tragična. Pre neki dan, videvši, pun smeha, kako nam Italija, naš protivnik, čini najveće usluge, a posle „plebiscita“ u Tirolu činiće ih još više, hteo sam da napišem beskrajnu zahvalnost Danunciju. A vi znate kako se kod nas dreči protiv njega, A da ne beše njega, kraj svih engleskih blokada, danas bismo imali, za vratom, jednu odmornu Italiju, bogatu, i još više uobraženu. Kako da pišem o politici Treće Republike, i o barometru franka, kad bih morao pisati pri tome, o našoj reparacionoj komisiji ovde? Odustajem.

Pisaću, vrlo kratko, o pozorištima. U njima vrvi svet, i gleda toalete. Na galerijama se ljubi. Uostalom, u tome ima tradicija. Visoko gore, sad smešne, još postoje one lože, sa rešetkama, iza kojih se, nekad, , činilo sve, i večeralo, gledajući komedije, koje nisu bile bludnije od života. Sad se to retko dešava. Inače, sve ovo ljubakanje po tramvajima, pod zemljom, i na ulici, dosta je ljupko. Nije to neobuzdanost. To je prosto ovdašnji, razvijen osećaj za reprezentacijom.

Ni umetnost nije više opasna. Ko ima talenta, piše lepo i pametno ljubavne drame. Ona, on, i muž. Ponegde umešano jedno lovačko odelo, ili ma šta što publika voli; iza zavese svira violina, a pri kraju, pod starost, sve se žene smire. Ni jedan pesnik ne jauče. To čine još samo Sloveni. Ovde ljudi davno znaju da to nema smisla.

Između činova, na zavesi, javljaju rezultat trka, i, ako se negde sudario voz, koliko je mrtvih. Posle, reklamu lepog boksera Karpantijea, koji je fabrikant posuđa. Posle se komad nastavlja. A posle, svi večeraju javno i poštuju sebe.

Uostalom, ovaj patos, to je zao uticaj Tolstoja na mene, koji je mrzeo kulturu, voleo seljake, išao bos, i jahao skupe konje.

Glumci su, razume se, sjajni. Ukus, scena, brzina radnje, savršeni su. Ali, to znate.

Nekad je smetala svežina, irealnost, veselost, duboka istina, koja se krije u svakoj neprirodnosti, kad su glumci bili žive marionete; danas, dakle, imate na pozornici konje, lavove, kulu oklopnjače, koja bombarduje, travu koja raste, i đubrište po kome šetaju kokoši. Dijalog nam je bio neprirodan. Sad imate, dakle, dijalog pariskog pozorišta, posle kojeg može doći samo još dadaizam, ili ludilo.

Ja ne kažem da on ne treba da se odomaći i kod nas. Naprotiv. To je progres.

Uostalom, oni se, na sve to, smeše i pokazuju, statistike pozorišnih poreza.

U državnim pozorištima, treba priznati, nije kao na bulevarima. Tamo se čuje aksan Akademije, Kornej, Rasin, Molijer.

Šekspira nema. On je još uvek „sauvage ivre“, kao u vreme Voltera. Ako mu ovogodišnja proslava ne pomogne!

Grke igraju ne može biti gore. Istina, ne misle, kao Rajnhartovi Nemci, da je za grčkost dosta urlikanje, cirkus, i velika osvetljenja, ali nemaju ni stil jednog Moisija, Basermana, Vegenera. Igraju ih kao, nekad; Talma i Mune Sili. Na koturnima. To je najzad, manje važno. Ali je prosto smešno kako ne znaju za sudbine i brakove Atridâ, ni da je tragediji koren tragos. Još uvek grčka jasnost, čistota, mirnoća. Kao da ne čitaju Aristofana. Kao da nema iskopavanja, i najnovijih dokaza. Ideal, koji su stvorili njini didaktičari i švapski profesori, neoboriv je. Luvr ima lepu zbirku grčkih ćupa. Na tim kraterima, kao trag vina, još se rumeni sve pijanstvo bogova, žena, i golih mladića. Njin barok, Versalj; njin rokoko, Trijanon – znali su šta je antička umetnost. Tek naduveno slikarstvo revolucije zaboravlja. Sad imaju vrlo dobre prevode Heraklita, znaju Platona bolje nego iko, čitaju, u tim odlomcima, svu tamu, bol, i uznemirenost čovečanstva na jonskim obalama; pa ipak igraju Grke gimnazijski.

Uostalom, ima nečeg dirljivog i smešnog u tome kako bezbrižno mešaju sve što je tuđe, ali lepo, u svoje. Slušao sam, na Veliki petak, stare latinske horale. Pevali su ih sa razočaranošću čoveka koji ne samo zna, nego i voli, prolaznost i prošlost; latinske reči, stara imena svetaca i svetiteljki izgovarana su veselo francuski.

I kod nas, naši učeni ljudi, davno su ismejali lažan ideal Maratona i Termopila. Ovde, sva Sorbona, najfinije grekiste, još uvek brane grčku čistotu.

Što me je zaprepastilo, to beše, kako daju Korneja, Rasina, Molijera. Stvari koje su prošle tako je lako videti, ne slagati, a ulepšati.

Kad bi kod nas, mesto psovke na tzv. „mlade“, pustili ih da, ponešto, učine, uveren sam da bi se našao dramaturg i režiser koji bi dao Steriju tako da bi se pojavio ponovo, kao stara, zaboravljena, a naša veselost. Kostić, o kome svaki, bezbrižno, kaže da je lud i pust, malo stilizovan, dao bi na jednu lepu, romantičnu tugu i ponos jednog rodoljublja koje je, u snu, a sve se prvo u snu ostvaruje, sve ostvarilo. Da i ne govorimo šta bi se dalo učiniti sa dubrovačkim dramama i Gorskim vijencem.

I ovde, nigde pojma o onoj užasnoj usamljenosti Korneja, nigde njegov krik: „moi, moi“, nego je sve zlato, oklop i deklamacija, na kojoj se uče advokati.

Kad mi nisu dali grčkost, mislio sam da ću dobiti bar onu lepu pseudogrčkost Rasina. Grčkost Versalja, bahanaliju, koja je postala svetkovina, razvrat, koji je postao mudrost, urlik očaja i strasti, koji je postao mutan, bolan osmeh. Režiser zna svaki kaiš Fedrinih sandala, ali nikad nije čitao uspomene Sen Simona. Glumci su dizali desnu ruku uvis, a levom stiskali trbuh, i mislili, to je grčki pozdrav. Hipolit je nervozno gladio čelo, sasvim moderno, i mislio da je potpuno u Helasu, ako zagrize, koketno, u prsten na ruci, kao u salonu, digne oči i prošapuće: hélas!

Molijer se ovde daje, još uvek, za gimnaziste. Veselo i ljupko. Kao revije operetske: Tout feu, toute femme. Teško da je taj putujući glumac, posle onoliko neuspeha, čak i kod žena, bio ovako vedar. Don Žuan je jedna velika, crna, užasna senka.

Ipak, duboko i francusko, i lepo je, izvesne stvari nikad ne hteti videti. Ali je zlo da ga daju uvek istog. Niko, niko ne može ovde da obnovi scenu. Niko neće da uvidi da je trebalo ti podsmesi čovečanstvu, ta zaleđena gorčina, te iskrivljene maske, kroz stoleća, da se skamene. Ne vide da tu više nije važno kako stolice stoje na pozornici, iz kojih vrata izlazi novo lice, ni brz dijalog. Ne vide da bi posle nekih rečenica trebalo dugo, dugo ćutati. Da ga mogu igrati i pred jednim belim platnom, na pozornici od samih ogledala. Da su to večnosti. Da te reči, te maske, mogu da dignu do monstruma, do kolosa.

Većinom ga daju zajedno sa Labišem.

Treća, uznemirena, vrsta pozorišta su tzv. „umetnička“. Tu se sve skupilo. Uticaji ser Gordona Krega, Antoana, Rajnharta. „Pozorište za narod“, u ogromnom Trokaderu, vrlo jevtino, daje bezbroj drama i opera. Dobijate najbolje koncerte Betovena, Vagnera, Baha, Cezara Franka, Debisija, Ravela, i najgore operske predstave. Oh, Francuzi se, ako im prebacite što, vrlo brzo požure da vas zadive.

Rusi su na sve strane. Njine balete obožavaju. U najlepšem pozorištu Pariza, u „Teatru Jelisejskih polja“, nižu se „svetski događaji“, sa cenama na stotine franaka i najnovijim toaletama. Dekor i kostime, koji staju hiljade, crta Pikaso. Rusi se baš ne trude da očuvaju simpatije, nego često, drsko, daju obične stvari. Samo, katkad, Masin zadivi svojom koreografijom najnovijih: Stravinskog, de Fale, Satija. Tada, na primer, kod Stravinskova Proleća, dolazi do buke; frakovi se uzbune, dekoltovana grla viču, čuju se i zvižduci; najzad, mladići grlatiji i šakatiji, pobeđuju, i sve se sliva u ogroman pljusak i klicanje; gomila igrača ljulja se, pijana od prolećnog zanosa, pred dekorom, koji je „kosmički“, i sve se smiri u teškoj, ogromnoj temi bola, koja nadleće kakofoniju. Odmah zatim, Tristan i Izolda. Prvo kraljevska opera iz Torina, za njom kraljevska opera iz Haga. Talijani su pevali talijanski, i tenor je sladio, Holanđani su pevali vagnerijanski i larmali. Vagner je sad ovde jako u modi.

Što me je zasmejalo, i setilo borbe oko Vuka, kad se za jednu jotu, kao danas za „kosmizam“, nazivalo protivnika lupežom, izdajicom, bogato oženjenim, i slično, to je da Francuzi mirno pevaju već sto godina, ono muklo ê, koje ne izgovaraju. Najtrezveniji narod Evrope, pariska Opera, fini muzičari, svako veče, kao neki groteksni kontrapunkt, hiljadu puta slušaju, na kraju reči, to, kao iz lonca, debelo öeö.

Već i recitativi, jasni i suzni, u liturgijama Palestrine, i odgovori Tomasa da Vitorije, bili su smešni izgovarani rogobatno latinski, ali slušajući Ramoa, Lilija, ili Orfeja Monteverdijeva, sa onom zvonkom, melanholijom kojom se završava renesansa, mene je to glupo i tupo, kao iz bureta öe, dovodilo do očajanja. Oh, na kraju je sve navika, a dno je svake navike jedno užasno ludilo.

Manja pozorišta „des Arts“, čudna su i smešna. Mnogo je vode proteklo Senom i Parižani su mnogo štošta videli, pa im je teško dati senzacije. Kraj malih komedija, koje igraju, sjajno, imate vađenje očiju; markiz de Sad seče perverzno ženu na pozornici (vidi se krv), a abnormalne dame drže u ormanu leš mrtve devojčice. Posle toga, sentimentalne scene. Sve to nije bez jedne beskrajne „ispečenosti“ u zanatu. Rusi imaju svoje pozorište, gde daju stilizovane bajke, prozne pesme Turgenjeva, ukrajinske horove, male scene i groteske. Ali, na kraju krajeva, sve je pod diktaturom mase, koja hoće, zasad, samo da se smeje, smeje,  smeje. U dokumentima sa njinih bojišta, u politici, nalazite svu lepotu pobedničkog ironičnog latinizma. U laboratorijama ima jedna vrsta novih Francuza, koju, otmenu i tragičnu, ne znaju u Evropi.

Na ulici, u javnosti, u pozorištima, zasad, vlada ono prostačko, što oni nemoćno nazivaju „goloa“.

Miloš Crnjanski

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Meni je dosadno pisati o onome što bi većina da čita [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 7 min
0