Mesečeva biblioteka

| July 9, 2016 | 0 Comments

biblioteka

Piše: Srđan Sekulić

Lutao sam  po toj velelepnoj građevini koja je bila sva u lavirintima. Ljudi koji su tamo proveli čitav svoj životni vek radeći, i dan danas nisu poznavali neke kutove  zgrade. Pošto sam imao na raspolaganju dosta slobodnog vremena do sledećeg predavanja, odlučio sam da malo procunjam. Intuicija me je  vodila ka liftu u koji sam ušao i pritisnuo taster za peti, poslednji sprat. Lift je bio mesto u kojem je čovek mogao da se sagleda. Presliša sebe. Meni je to trebalo.

Gledao sam se u ogledalu. Čudan osećaj me je obuzimao. Dok se stara kutija tromo podizala ka odrednici, u mom odrazu, na staklu sa desne strane, sevnula je seda svetlost, kao  delić neke slagalice i naterala me da u nelagodnosti napustim lift.

“Opet ta praznina”, odzvanjalo mi je u glavi.

Peti sprat je izgledao sumorno.  Nije bilo žive duše. Nekoliko učionica-kancelarija, jedan WC koji je bio zaključan, i onda nekakav mali međusprat koji je bio u potpunom mraku. Dugo sam se premišljao da li da se vratim dole među ljude ali me je neka nepojmljiva sujeta naterala da proverim šta se tamo skriva i gde vodi taj međusprat. Nesigurnim korakom, pentrao sam se uz stepenice i pratio put koji me je vodio do jedne ogromne, zastakljene prostorije. Na samom  početku nisam mogao da razaznam čemu služi ta prostorija i šta se nalazi u njoj. Prišao sam par koraka bliže i tada se sve razjasnilo. Tamo se nalazila gomila knjiga. Shvatio sam da je to biblioteka, ali sam zaključio da niko ne radi u njoj, delovala je kao  napuštena antikvarnica.

“Možda se tu nalaze neke knjige i rukopisi koji bi mi zatrebali”, prošla je misao kroz moju glavu.

Knjigofilija je insistirala  da istražujem dalje. Bio sam zaljubljenik u retke knjige. Bio sam zaljubljenik u sve knjige, možda sam zbog toga u očima drugih i bio usamljeni  čudak. Ali ja nisam bio usamljen. Čitao sam. Knjige su bile moje društvo i moja zanimacija. Razgovarao sam sa knjigama, voleo ih, plakao. Razumele su one mene a i ja njih.

Sagledavanje i preslišavanje koje je verovatno izazvao onaj stari, hromi lift,  prekinula je muzika. To me je štrecnulo.

Zar je tamo bilo nekoga?

Sada se pojavio i blagi strah. Svaki put kada bih osetio spoj radoznalosti i straha, prsti bi mi postajali beživotno ledeni. Znak da nisu oduzeti bio je osećaj sličan bockanju iglica ispod noktiju. Iz biblioteke-antikvarnice je lagano, kao sablasni dim ispod vrata, klizila Betovenova “Mesečeva sonata”. Prijala je, opijala. Bio je to zov u svet knjiga. Prišao sam vratima, otvorio ih, muzika je postajala sve jasnija i sve lepša. Zadivljen, obreo sam se u gotovo blještavoj prostoriji punoj polica koje su sadržale naslove koje nikada pre nigde nisam  video. Imao sam osećaj da lebdim. Moje noge nisu dodirivale tlo.

“Ko je?” začuo se glas sa kraja ove predivne prostorije.

U tom trenutku shvatam da sam ipak koračao, pošto su mi se noge oduzele od straha. Prosuo sam se po parketu uz glasan jauk. Dok sam pokušavao da se saberem, (izgleda da sam prilikom pada okrznuo jednu policu), ogromna knjiga (kasnije sam, po otoku shvatio da je bila tvrdih korica) pala mi je na glavu. Zvijezde, mrak, hladan parket.

Dubok  glas me doziva, vraća mi se snaga u rukama i nogama. Pokušavam da otvorim oči. Trepavice kao da su slepljene. Neko me prska hladnom vodom. Smeje se, sve ovo mu je zanimljivo. U sledećem trenutku uspevam da vidim mog spasioca. Bledo lice, zelene oči sa crvenkastim beonjačama, popucani kapilari. Imao je plavu, kratku kosu. Govori mi da sam u nesvesti već dva sata. Hvata me panika. Ne volim da kasnim na predavanja. Nikada nisam kasnio, bio sam savestan student. Polako se pridižem i počinjemo po mene mučan, nezaobilazan razgovor. Shvatam da ima veoma prijatan glas koji bih  mogao da slušam satima, ali ja sam žurio. Priča kako radi u ovoj biblioteci već 26 godina. Kako mu je to ceo život. Nema prijatelje ali voli društvo i drago mu je što ima priliku da me upozna. Zagledao sam mu se u lice i tada  kao da me je nešto preseklo. On je bio mlad. Mojih godina. Samo mu je desna obrva bila seda i oko nje sam zapazio bore. Imao je čudan zadah iz usta. Oblio me je  znoj. Bio sam uplašen bez razloga. Čak štaviše, bio je prijatan. Kao i svako smrtno biće, počeo je da jadikuje.

Govori mi kako  nije spavao skoro  godinu dana, da ima problema sa nesanicom i kako stalno pije lekove. Kaže da je zbog toga i zaposlen u ovoj biblioteci koja poseduje neke veoma retke knjige, čak neke unikatne. Niko od njega ne bi bolje čuvao sve te knjige: retko spava – gotovo nikada, nema prijatelje a gaji veliku ljubav prema knjigama. Sve što smo više razgovarali, ja sam shvatao da je ovaj čovek, ovaj mladić poseban. Toliko toga je znao. Crpio je mudrost iz svih tih knjiga koje su mu bile na raspolaganju. Recitovao je poeziju na stranim jezicima, znao napamet “Fausta”  na nemačkom.

“Boje me se. Studenti,  a i profesori. Ovde bi mogli da pročitaju toliko tajni koje bi im otvorile mnoga vrata i razjasnile mnoge nedoumice, ali oni ne dolaze”, govorio je.

Postali smo prijatelji. Prijalo je društvo obijici. Bili smo slični na neki način, imali ista interesovanja. Teme za razgovor  bile su neiscrpne, vreme je prolazilo a ja nisam ni shvatao da sam danima na ovom čudnom mestu i da prestajem da spavam. Nisam osećao potrebu za hranom, vodom i snom.

Tada sam ga zapitao  o Bogu i religiji…. u tom trenutku njegovo lice se promenilo. Konture njegovog lica  su počele da se uvijaju i krive, preobražavaju.  Video sam sebe. Kao da sam gledao u ogledalu svoje lice koje je na neki način bilo čudno i iskrivljeno. I onda je njegova seda obrva sevnula. Izgubio sam svest.

Glas u akustičnom prostoru nije prestajao da zvoni. Iz dubine mog uma odzvanjalo je ime “Mefistofeles, Mefistofeles”. Uz veliku muku, otvorio sam oči. Bio sam u amfiteatru, na predavanju. Profesorica je pričala o “Faustu”.  Razočaran, želeo sam opet da  zaspim i budem u prisustvu tog čoveka, mladića sa sedom obrvom. Želeo sam odgovor na moje pitanje o Bogu i religiji. Tužno sam gledao kroz prozor prema ulici. Sve je bilo tako normalno. Lišće je opadalo, devojke su prolazile. Jedan obični jesenji dan. A onda se tačno tamo kuda su prošle one devojke pojavio On, u crnom kaputu, plave kose.

Mefistofeles.

 

O autoru: Srđan Sekulić je rođen u Prištini 23.11.1993. godine. Crnogorac po nacionalnosti. Studira i živi u Novom Sadu.

Tags: ,

Category: Art

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Art

Mesečeva biblioteka

by admin time to read: 5 min
0