Mišinu rekoše:
– Hej, Mišine, ustaj!
Mišin reče:
– Neću – i nastavi da leži na podu.
Tad Mišinu priđe Kalugin i reče:
– Ako ti, Mišine, ne ustaneš, ja ću te naterati na to.
– Nećeš – reče Mišin, nastavljajući da leži na podu.
Mišinu priđe Seliznjeva i reče:
– Vi se, Mišine, večito valjate na podu u hodniku i smetate nam da se tamo-amo krećemo.
– Smetao sam i smetaću – reče Mišin.
– E pa, znate – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče:
–Ma šta se tu toliko raspravljamo! Zovite miliciju.
Zvali su miliciju i pozvali milicionera.
Kroz pola sata došao je milicioner sa domarom.
– Šta se ovde dešava? – upita milicioner.
–Pogledajte – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče:
– Evo. Ovaj građanin sve vreme leži ovde na podu i smeta nam da prolazimo hodnikom. Mi smo ga i tako i ovako…
Ali tu Kaluginu upade Seliznjeva u reč i reče:
– Molili smo ga da ode, ali on ne odlazi!
– Da – reče Koršunov.
Milicioner priđe Mišinu.
– Vi, građanine, zašto ležite ovde? – upita milicioner.
– Odmaram se – reče Mišin.
– Ovde, građanine, ne treba da se odmarate – reče milicioner. – Gde vi, građanine, živite?
– Ovde? – reče Mišin.
– Gde je vaša soba? – upita milicioner
– Prijavljen je u našem stanu, ali sobe nema – reče Kalugin.
– Sačekajte, građanine – reče miliciner – sada ja razgovaram s njim. Građanine, gde vi spavate?
– Ovde? – reče Mišin.
– Molim vas – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče:
– On čak kreveta nema i valja se javno na golom podu.
– Već dugo vremena oni se žale na njega – reče domar.
– Potpuno je nemoguće prolaziti hodnikom – reče Seliznjeva – ne mogu večito da prekoračujem muškarca. A on namerno protegne noge, pa ruke ispruži, pa na leđima leži i promatra. Ja dolazim umorna s posla, potreban mi je odmor.
– Da dodam – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče:
– On i noću ovde leži. O njega se u mraku svi spotiču. Zbog njega sam pocepao svoje ćebe.
Seliznjeva reče:
– Iz džepa mu večito ispadaju nekakvi ekseri. Nemoguće je hodnikom ići bos, ideš i gledaš da ne ozlediš nogu.
– Pre neki dan nameravali su da ga zapale petrolejem – reče domar.
– Polili smo ga petrolejem – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče:
–Polili smo ga petrolejem samo da bi ga zaplašili, ali nismo nameravali da ga zapalimo.
– Ma ja ne bih dopustila da u mom prisustvu spale živog čoveka – reče Seliznjeva.
– A zašto ovaj građanin leži u hodniku? – neočekivano upita milicioner.
– Eto ti ga na! – reče Koršunov, ali mu Kalugin upade u reč i reče:
– Zato, što on nema drugog stambenog prostora: evo, u ovoj sobi živim ja, u ovoj evo ona, u ovoj evo on, a Mišin živi ovde u hodniku.
– To ne valja – reče milicioner. – Trebalo bi da svi budu u svom stambenom prostoru.
– Ali on nema drugog stambenog prostora, osim hodnika – reče Kalugin.
– Upravo tako – reče Koršunov.
– Eto, on je večito tu i leži – reče Seliznjeva.
– To ne valja – reče milicioner i otide zajedno sa domarom.
Koršunov priskoči Mišinu.
– Šta je? – povika- Kako vam se ovo dopalo?
– Pričekajte – reče Kalugin i, prišavši Mišinu, reče: – Je si li čuo, šta je govorio milicioner? Diži se s poda!
– Neću – reče Mišin, nastavljajući da leži na podu.
– On će sad namerno i dalje da leži ovde – reče Seliznjeva.
– Jasno – rekao je razdraženo Kalugin.
A Koršunov reče:
– U to ne sumnjam. Parfaitment!
Danil Harms
- novembra 1940.
