Moji izumi (5) – Ideje su neprekidno navirale i jedino sam imao poteškoće da ih brzo ščepam [Tema: Tesla]

| September 29, 2015 | 0 Comments

Tesla_colorado_adjusted

Otkriće Teslinog kalema i transformatora

Neko vreme sam se potpuno predao uživanju zamišljajući mašine i izmišljajući nove forme. Bio sam duhovno srećan, tako srećan kao nikada u životu.

Ideje su neprekidno navirale i jedino sam imao poteškoće da ih brzo ščepam.

Delovi aparature koju sam zamislio bili su za mene potpuno stvarni i opipljivi u svakom detalju, do najmanje brazgotine i znaka habanja. Uživao sam da zamišljam kako motori stalno rade, jer su tako u mojoj mašti predstavljali još fascinantniji prizor. Kada se prirodna sklonost izrodi u pasioniranu želju, čovek napreduje ka svome cilju čizmama od sedam milja. Za vreme kraće od dva meseca razradio sam gotovo sve tipove motora i modifikacije sistema koji se danas vezuju za moje ime. Verovatno je to proviđenje bilo, što su potrebe egzistencije komandovale da se privremeno zaustavi ova iscrpljujuća aktivnost uma. Stigao sam u Budimpeštu podstaknut nepotpunim izveštajem o telefonskom preduzeću u koje sam došao I ironijom sudbine, morao sam da prihvatim plaćeno mesto crtača u Centralnom telegrafskom uredu pri ugarskoj vladi, sa platom koju — dozvolićete mi — neću otkriti. Na sreću, ubrzo se za mene zainteresovao viši inspektor i posle toga sam se zaposlio na projektima, proračunima i procenama vezanim za nove instalacije, sve dok nije počela da radi telefonska centrala o kojoj sam ja vodio brigu. Radeći tamo stekao sam znanje i praktično iskustvo koje mi je bilo najdragocenije, a samo zaposlenje mi je pružalo široke mogućnosti da koristim svoje izumiteljske sposobnosti. Popravio sam neke aparate u Centralnoj stanici, i usavršio telefonski ponavljač ili pojačalo koji nikada nisam patentirao niti objavio, ali bi mi i danas to služilo na čast. U znak priznanja za moju efikasnu pomoć, organizator poduhvata gospodin Puškaš (Puskas), posle završetka svoga posla u Budimpešti, ponudio mi je mesto u Parizu, koje sam rado prihvatio.

Nikada neću zaboraviti snažan utisak koji je taj čarobni grad ostavio na mene. Nekoliko dana po dolasku, tumarao sam ulicama, potpuno zbunjen novim prizorima. Bilo je mnogo privlačnih i neodoljivih stvari, ali avaj, platu sam potrošio čim sam je primio. Kada me je gospodin Puškaš upitao kako se snalazim u novoj sredini, opisao sam tačno situaciju rekavši: “Poslednjih dvadeset i devet dana u mesecu je najteže.“ Živeo sam vrlo naporno, što bi se danas moglo nazvati na “ruzveltovski način“ . Svakoga jutra, bez obzira na to kakvo je vreme bilo, odlazio bih od Bulevara st. Marsel, gde sam stanovao, do kupatila na Seni, zagnjurio bih se u vodu, isplivao dvadeset sedam krugova a onda hodao jedan sat da stignem do Ajvrija (Ivry), gde se nalazila fabrika kompanije. Tu bih oko pola osam doručkovao onako kako to čine drvoseče a onda bih, željno čekajući vreme ručka, krckao lešnike za direktora radova gospodina Čarlsa Bečelora (Charles Batchellor), koji je bio

Edisonov prisni prijatelj i njegov pomoćnik. Tu sam upoznao nekolicinu Amerikanaca, koji su me zavoleli zbog moje veštine u igranju bilijara. Ovim ljudima sam objasnio svoj izum i jedan od njih, gospodin D. Kaningem (D. Cunningham), poslovođa mašinskog odeljenja, ponudio je da osnuje deoničarsko društvo. Predlog mi se činio krajnje smešnim. Nisam o tome znao ništa, osim da je to način na koji rade Amerikanci. Ništa nije ispalo od toga i ja sam sledećih nekoliko meseci morao da putujem iz mesta u mesto po Francuskoj i Nemačkoj i da ”lečim bolesti “ električnih centrala. Na povratku u Pariz, predao sam jednom od činovnika kompanije, gospodinu Ro (Rau), plan za usavršavanje dinama i pružena mi je prilika. Moj uspeh je bio potpun i oduševljeni direktori su mi činili privilegiju da usavršim automatske regulatore, koji su bili mnogo traženi. Ubrzo posle toga nastale su neke poteškoće u elektrani koja je podignuta na novoj železničkoj stanici u Strazburu. Instalacije su bile neispravne i baš u toku svečanog otvaranja, kojem je prisustvovao i stari car Viljem I (William I), veliki deo zida se srušio, zbog kratkog spoja. Nemačka vlada je odbila da preuzme postrojenje a francuska kompanija se suočila sa ozbiljnim gubitkom. Zahvaljujući mom znanju nemačkog jezika i stečenom iskustvu, poveren mi je težak zadatak da razmrsim situaciju i ja sam početkom 1883. otišao u Strazbur da obavim taj posao.

Neki događaji iz toga grada su ostavili neizbrisiv trag u mom sećanju. Čudnom igrom slučaja, izvestan broj ljudi koji će kasnije postati slavni, živeo je tamo u to vreme. Kasnije u životu, imao sam običaj da kažem: “Bakterija slave je postojala u tom starom gradu. Drugi su se inficirali ali ja sam se izvukao!“ Bio sam zaokupljen danonoćno praktičnim radom, korespondencijom i sastancima sa zvaničnicima ali čim sam bio u mogućnosti, otpočeo sam konstrukciju jednostavnog motora u mašinskoj radionici prekoputa železničke stanice, pošto sam sa sobom iz Pariza doneo nešto materijala u tu svrhu. Završetak eksperimenta je ipak odložen do leta iste godine, kada sam konačno imao zadovoljstvo da vidim rotaciju prouzrokovanu naizmeničnim strujama različite faze bez kliznog kontakta ili komutatora, kako sam to zamislio godinu dana ranije. Bilo je to posebno zadovoljstvo ali nije moglo da se poredi sa delirijumom radosti koje je došlo posle prvog otkrića.

Među mojim novim prijateljima bio je bivši gradonačelnik, gospodin Bozen (Bauzin) koga sam ja već donekle upoznao sa ovim i ostalim svojim izumima i čiju sam pomoć nastojao da pridobijem. On mi je zaista bio odan i moj projekat je ponudio nekolicini bogataša, ali na moje razočaranje, nije bilo odziva. On je želeo da mi pomogne na svaki način a približavanje prvog jula 1919. podseća me na oblik ”pomoći” koju sam dobio od tog šarmantnog gospodina, koja nije finansijska ali koju zbog toga ništa manje ne cenim. Godine 1870. kada su Nemci okupirali zemlju, gospodin Bozen je zakopao veliku zalihu ”St. Estèphe” iz 1801. i došao je do zaključka da ne poznaje nijednu osobu koja bi više zaslužila da popije to piće od mene. Ovo je, mogu da kažem, jedan od nezaboravnih događaja kojih se sećam. Moj prijatelj me je uporno požurivao da se što pre vratim u Pariz i tamo zatražim pomoć. Jedva sam čekao da to učinim, ali su se moj posao i pregovori otegli zbog raznoraznih malih prepreka na koje sam naišao, tako da mi je povremeno situacija izgledala beznadežnom.

Samo da bismo imali sliku o nemačkoj savršenosti i ”efikasnosti”, mogu ovde da navedem jedno prilično smešno iskustvo. Sijalicu od 16 sveća trebalo je staviti u hodnik i pošto sam odabrao mesto, naložio sam monteru da položi žice. Pošto je radio neko vreme zaključio je da treba da se konsultuje sa inženjerom, pa je tako i učinjeno. Inženjer je imao nekoliko primedaba ali je posle svega zahtevao da se sijalica stavi dva inča dalje od mesta koje sam ja odredio i tek posle toga je rad nastavljen. Onda se inženjer zabrinuo i rekao da treba obavestiti inspektora Averdeka (Averdeck). Pozvali smo tu važnu osobu, sa njom razgovarali, ispitivali, raspravljali i odlučili da sijalica treba da se pomeri dva inča, odnosno da se vrati na mesto koje sam ja odredio. Nije prošlo dugo i Averdek se javio rekao mi da on oseća neku zebnju i da mora o ovome da obavesti višeg inspektora Hironimusa (Hieronimus) i da ja treba da sačekam njegovu odluku. Prošlo je nekoliko dana pre nego što je viši inspektor uspeo da se oslobodi ostalih neodložnih obaveza i konačno dođe; sledila je rasprava od dva sata i onda je on odlučio da sijalicu treba pomeriti dva inča dalje. Moje nade da je ovo konačna odluka raspršile su se kada se viši inspektor vratio i rekao mi: “Vladin službenik (Regierungsrath) Funke (Funke) je vrlo isključiv i ja se ne usuđujem da dam nalog da se sijalica postavi na određeno mesto bez njegove izričite saglasnosti.“ Shodno tome dogovorena je poseta ovoga uglednog čoveka. Počeli smo da čistimo i poliramo rano ujutru. Svi smo se uredili, ja sam navukao rukavice i kada je Funke došao sa svojom pratnjom, bio je ceremonijalno dočekan. Nakon dva sata savetovanja, odjednom je uzviknuo: ”Morao bih da idem“, i pokazavši mi mesto na plafonu, naredio mi je gde da stavim sijalicu.

Bilo je to upravo mesto koje sam je prvobitno odredio.

Pošto se iz dana u dan ništa nije menjalo, rešio sam da tome stanem na kraj i konačno sam uspeo u tome. U proleće 1884. sve razlike su usklađene, postrojenje je formalno prihvaćeno i ja sam se vratio u Pariz sa prijatnim predosećajem. Jedan od činovnika mi je obećao krupnu nadoknadu u slučaju da uspem, isto kao i u slučaju usavršavanja njihovih dinama, pa sam se nadao da ću dobiti priličnu sumu novca.

Radilo se o tri činovnika koje ću označiti sa A, B i C iz praktičnih razloga. Kada sam pozvao A, rekao mi je da odlučuje B. Ovaj gospodin je smatrao da samo C može da odluči, a ovaj poslednji je bio sasvim siguran da je A jedini ovlašćen da deluje. Nakon nekoliko prebacivanja od jednog do drugog u ovom circulus viciousus shvatio sam da je moja nagrada zidanje kule u oblacima. I moj poslednji neuspešni pokušaj da sakupim novac za rad na konstruisanju, bio je još jedno razočarenje, a kada me je gospodin Bečelor (Batchellor) pritisnuo da idem u Ameriku sa namerom da usavršavam Edisonove mašine, odlučio sam se da okušam sreću u zemlji zlatnih obećanja. Ali šansu umalo da propustim. Sakupio sam svoju skromnu imovinu, obezbedio mesto u vozu i našao se na stanici, upravo kada je voz polazio. Tog trenutka sam otkrio da su mi nestale karte i novac. Šta sada da radim, postavljalo se pitanje. Herkules je imao mnogo vremena za razmišljanje ali ja sam morao da odlučim dok sam trčao pored voza sa oprečnim osećanjima koja su prolazila kroz glavu kao  oscilacije u kolu kondenzatora. Doneo sam odluku u pravi čas, pomognut spretnošću, prolazeći kroz poznata iskustva kako trivijalna tako i neprijatna, uspeo sam da se ukrcam za Njujork i sa ostatkom svojih stvari, nekoliko pesama i članaka koje sam napisao i sa zavežljajem proračuna koji su se odnosili na rešenja nerešivog integrala i na moju leteću mašinu. Tokom puta najveći deo vremena sam provodio na krmi broda, vrebajući mogućnost da nekoga spasem iz vodene grobnice, ne pomišljajući ni najmanje na opasnost. Kasnije kada sam poprimio nešto od praktičnog američkog duha, tresao sam se od same pomisli i divio se svojoj ranijoj ludosti.

Želeo bih da mogu da opišem svoje prve utiske iz ove zemlje. Čitao sam u arapskim pričama kako dobri duhovi odvode ljude u nekakvu zemlju snova da tamo dožive čarobne pustolovine. Moj slučaj je bio upravo obrnut. Iz sveta snova mene su duhovi odveli u svet stvarnosti. Ono što sam za sobom ostavio bilo je prekrasno, nadahnuto umetnošću i fascinantno u svakom pogledu; a ono što sam ovde ugledao bilo je mehanizovano, grubo i odbojno. Neki krupan policajac mahao je palicom koja mi se učinila velikom kao cepanica. Učtivo sam mu se obratio, moleći ga da mi pokaže put. ”Šest blokova naniže, a onda levo”, odgovorio je, gledajući me ubilački.

“Zar je ovo Amerika?“, upitao sam se bolno iznenađen. “ Ova zemlja zaostaje čitav vek za Evropom u civilizaciji. ” Kada sam 1889. otputovao u inostranstvo iz Amerike – pet godina posle mog dolaska, uverio sam se da je Amerika više od sto godina ispred Evrope i do danas se ništa nije dogodilo, što bi izmenilo moje mišljenje. Susret s Edisonom bio je značajan događaj u mom životu. Zadivio me je taj izuzetan čovek koji je tako mnogo postigao, bez pravovremenog obrazovanja i naučnog iskustva. Ja sam učio desetine jezika, proučavao književnost i umetnost, a najbolje godine svoga života proveo sam po bibliotekama, čitajući sve što bi mi došlo do ruke, od Njutnovih (Newton) Principa do romana Pola de Koka (Raul de Kosk) i osetio sam da sam uludo protraćio najveći deo svoga života. Međutim, ubrzo sam shvatio da je to bilo najbolje što sam mogao da uradim. U periodu od nekoliko nedelja, zadobio sam Edisonovo poverenje. Evo kako se to dogodilo.

Na parobrodu “ Oregon”, najbržem putničkom parobrodu u to vreme, pokvarila su se oba pogona za osvetljenje i plovidba je odložena. Kako je konstrukcija iznad glavne palube postavljena posle instaliranja ovih mašina, bilo je nemoguće da se one uklone iz brodskog trupa. Ova ozbiljna neprilika mnogo je brinula Edisona.

Predveče sam poneo neophodne instrumente i otišao na brod, na kome sam ostao cele noći. Dinamo-mašine, koje su bile u lošem stanju, pretrpele su više kratkih spojeva i imale više prekida, ali sam ja uz pomoć posade uspeo da ih osposobim. U pet časova ujutru, idući Petom avenijom na putu za radionicu, sreo sam Edisona u društvu Bečelora i još nekoliko ljudi koji su se vraćali kućama na počinak. “Gle našeg Parižanina kako noću šeta naokolo, primeti on. Kada sam mu rekao da dolazim sa parobroda ”Oregon” i da sam na njemu opravio obe mašine za osvetljenje, on me je pogledao i produžio bez ijedne reči. Ali pošto se malo udaljio, do mene je dopirala njegova opaska: ”Bečelore, ovo je đavolski dobar čovek.“ Otada sam imao punu slobodu u vođenju poslova. Skoro godinu dana moje redovno radno vreme bilo je od 10.30 pre podne do 5 časova narednog jutra, bez ijednog dana pauze. Edison mi je jednom rekao: “Među svojim asistentima imao sam mnogo pravih radnika, ali vi ste ih sve nadmašili.“ U tom periodu sam izradio nacrt za dvadeset četiri različita tipa standardnih mašina s kratkim jezgrom i standardnih konstrukcija za zamenu starih tipova mašina. Direktor odeljenja mi je obećao pedeset hiljada dolara kada završim ovaj posao, ali se pokazalo da je to bila neslana šala. Ta činjenica me je bolno pogodila i podneo sam ostavku.

Odmah zatim obratili su mi se neki poslovni ljudi s predlogom da se pod mojim imenom osnuje kompanija za izradu lučnih lampi, što sam ja prihvatio. Najzad se pružila prilika da radim na svome motoru. Ali, kada sam o tome započeo razgovor sa svojim novim kolegama, oni su mi rekli: ”Ne, nama je potrebna lučna lampa. Ne zanima nas ta vaša naizmenična struja ” Sistem lučne rasvete usavršio sam 1886. godine i on je prihvaćen kao sistem javnog i fabričkog osvetlenja, a ja sam bio slobodan, bez ikakvih drugih nagrada, osim lepo ispisane potvrde o vlasništvu deonice, hipotetičke vrednosti. Zatim je nastupio period borbe u novoj sredini kojoj nisam bio vičan, ali je na kraju usledio uspeh i aprila 1887. godine osnovano je “Teslino električno društvo “ sa laboratorijom i odgovarajućim instrumentima. Motori koje sam napravio bili su upravo onakvi kakve sam prethodno zamislio.

Nisam ni pokušavao da usavršim konstrukciju, već sam samo reprodukovao slike onakve kakve su mi se javljale u mašti i rad motora je uvek bio onakav kakav sam I očekivao.

Početkom 1888. godine sklopio cam sa kompanijom Vestinghaus (Westinghouse Somrany) ugovor za proizvodnju svojih motora na veliko. Ali, trebalo je savladati još mnoge poteškoće. Moj sistem se zasnivao na korišćenju struja niskih frekvencija, a stručnjaci u Vestinghausu prihvatili su 133 periode uz napomenu da se ovim obezbeđuju prednosti u transformaciji. Oni nisu hteli da napuste standardne oblike svojih mašina, pa sam svoje napore morao da usredsredim na prilagođenje svoga motora ovim uslovima. Sledeće što se tražilo, bila je proizvodnja monofaznog motora koji može da radi na ovoj frekvenciji, a to nije bilo nimalo lako.

Krajem 1889. godine, kako moje usluge u Pitsburgu više nisu bile neophodne, vratio sam se u Njujork i ponovo pristupio eksperimentalnom radu u jednoj laboratoriji u ulici Grand gde sam odmah počeo da konstruišem visokofrekventne mašine. Problemi konstruisanja u ovom neistraženom polju su bili novi i sasvim specifični i nailazio sam na mnogo teškoća. Odbacio sam induktorski tip jer sam se bojao da on neće dati sinusne talase koji su tako važni za rezonantna dejstva. Da toga nije bilo, uštedeo bih sebi veliki trud. Druga obeshrabrujuća odlika visokofrekventnog alternatora bila je, izgleda, promenljivost brzine koja je pretila da ozbiljno ograniči njegovu upotrebu. Već za vreme svojih demonstracija pred članovima Američkog instituta za elektroinženjere primetio sam da se nekoliko puta gubilo prilagođenje, pa je trebalo prepodešavati aparate jer još nisam bio pronašao način koji sam mnogo kasnije otkrio, da ostvarim mašinu stalne brzine koja pod raznim opterećenjima menja brzinu za samo deo jednog obrta.

Bilo je poželjno iz mnogih drugih razloga izumeti jednostavniju napravu za proizvodnju električnih oscilacija. Godine 1856. lord Kelvin (Lord Kelvin) izložio je svoju teoriju o pražnjenju kondenzatora, ali ovo značajno otkriće uopšte nije bilo primenjeno u praksi. Uvideo sam mogućnost; i pristupio sam poslu da usavršim indukcionu aparaturu na ovom principu. Napredovao sam tako brzo da sam na svome predavanju održanom 1891. godine, prikazivao kalem koji stvara varnice dužine pet inča. Tom prilikom otvoreno sam saopštio prisutnim inženjerima da je nedostatak novog metoda transformacije to što nastaju gubici na mestu varničenja.

Naknadno istraživanje je pokazalo da efikasnost ostaje ista, bez obzira na medijum koji se koristi, bilo da je to vazduh, vodonik, živina para, ulje ili elektronski snop. Ovaj zakon u mnogo čemu podseća na zakon o pretvaranju mehaničke energije.

Nebitno je da li ćemo izvestan teret spustiti vertikalno naniže, ili ćemo ga na niži nivo sneti nekom zaobilaznom putanjom, količina rada ostaje ista. Srećom, ovaj nedostatak nije presudan, pošto se pravilnim odmeravanjem rezonantnih kola može postići efikasnost od 85 procenata. Od momenta objavljivanja ovog izuma, on je ušao u opštu upotrebu i izazvao revoluciju u mnogim oblastima. Njega, međutim, očekuje još bolja budućnost. Kad sam 1900. godine ostvario snažna pražnjenja od 100 stopa i kada se struja rasprostrla oko Zemlje, setio sam se one prve majušne varnice koju sam ugledao u svojoj laboratoriji u ulici Grand i doživeo uzbuđenje slično onome koje sam osetio kad sam otkrio obrtno magnetno polje.

Nikola Tesla

Nastaviće se

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Moji izumi (5) – Ideje su neprekidno navirale i jedino sam imao poteškoće da ih brzo ščepam [Tema: Tesla]

by admin time to read: 13 min
0