Možda sanjati: u doba slika, zašto pisati romane? [Hronike stvaranja]

| July 7, 2016 | 0 Comments
Džonatan Frenzen

Džonatan Frenzen

Piše: Džonatan Frenzen

Možda sanjati: u doba slika, zašto pisati romane?1 (prvi dio)

Očajanje zbog američkog romana prvi put sam osetio u zimu 1991, kad sam se povukao u umetničku koloniju Jado severno od Njujorka, da napišem poslednje dve glave svog drugog romana. U gradu Njujorku stanovao sam u srcu Kvinsa, u samonametnutoj osami – po ceo dan za pisaćim stolom u belom sobičku, večernje šetnje ulicama gde su se hindi, ruski, korejski i kolumbijsko-španski mogli čuti u istoj meri. No, čak i tu, kroz blizanačke portale mog televizora i New York Times-a, na koji sam bio pretplaćen, do mene su stizale ružne vesti. Zemlja se ekstatično pripremala za rat, zdušno podstrekivana od strane predsednikovog speechwriter-a Vilijama Sefajra (za koga je Sadam Husein bio „Hitler naše generacije“) i samog predsednika Buša („U igri je vitalno pitanje principa“), koga je u tom trenutku podržavalo 89 posto građana. Po pravedničkoj mržnji čitave nacije prema čoveku koji nam je do juče bio blizak petropolitički saveznik, i po gotovo potpunom odsustvu skepse spram rata u javnosti, činilo mi se da su Sjedinjene Države neizlečivo izgubile dodir sa stvarnošću, kao Austrija 1916, kad se mehanizovano klanje u rovovima veličalo kao romantično „junaštvo“. Video sam zemlju koja sanja: o neiscrpnim zalihama nafte za svakodnevni odlazak kolima na posao, o ratnoj slavi u pokolju nad bezimenim Iračanima, o večnoj izuzetosti od pravila istorije. Ali i ja sam, na svoj način, sanjao, sanjao o bekstvu, tako da mi je, kada sam shvatio da Jado nije bogzna kakvo utočište – Times je i tamo dolazio svakog dana, a za stolom se govorilo samo o balističkim raketama Patriot i žutim trakama2 – na pamet palo da bi najbolje što bi jedan građanin u datoj situaciji mogao da preduzme bilo da stupi u manastir i da se moli za čovečanstvo.

U takvom sam stanju duha bio kada sam u skromnoj biblioteci kolonije pronašao klasični kratki roman Pole Foks, Očajni likovi (Desperate Characters). „Njoj sve može nekažnjeno da prođe!“ – za tu se nadu u Očajnim likovima hvata Sofi Bentvud, koja možda boluje od besnila. Sofi je školovana Bruklinka bez dece, nesrećno udata za advokata po imenu Oto. Nekada je prevodila francuske romane; sada je u takvoj depresiji da jedva smogne snage da povremeno pročita poneki. Uprkos Otovim upozorenjima, hranila je mlekom mačku lutalicu, a mačka joj je za njeno dobro vratila time što ju je ugrizla za ruku. Sofi odmah oseti da je „životno ranjena“ – ujeli su je „iz čista mira“, baš kao što u Kafkinom Procesu „iz čista mira“ hapse Jozefa K. – no, kad joj otok na ruci splasne, u glavi joj se zavrti od nade da će biti pošteđena vakcine protiv besnila.

Ipak, ono „sve“ što bi Sofi htela da joj prođe nekažnjeno ne odnosi se samo na njenu velikodušnu nesmotrenost s mačkom. Ona bi htela da čita romane ovenčane Gonkurovom nagradom i da jede omelettes aux fines herbes, dok u njenoj ulici beskućnici leže ničice u sopstvenoj povraćki i dok njena zemlja u Vijetnamu vodi jedan prljavi rat. Htela bi da je poštede od suočavanja s budućnošću koja je čeka posle života s Otom. Htela bi da i dalje sanja. Ali logika romana joj to neće dati. Umesto toga, biće prinuđena da povuče sledeću paralelu između ličnog i društvenog: Gospode, ako sam pobesnela, onda sam ista kao sve ovo napolju“, reče naglas, i oseti neverovatno olakšanje, kao da je, napokon, našla ono nešto što može da uravnoteži mirno, i prilično prazno, nizanje njenih dana provedenih u ovoj kući, i ona znamenja što na mahove obasjaju mrak na rubovima njenog postojanja.

Roman Očajni likovi, prvi put objavljen 1970, završava se jednim činom proročanskog nasilja. Slomivši se pod teretom propalog braka, Oto Bentvud dohvati mastionicu sa Sofinog sekretera i tresne je o zid njihove spavaće sobe. Nečitka fleka od mastila, mastila kojim su nekoć štampani Otovi zakonici i Sofini prevodi, simbolički je vesnik krvi koju će, jedno pokolenje kasnije, neke bukvalnije knjige i filmovi neštedimice prosipati. No, to razliveno crnilo na zidu ne sluti samo na zlo. Ono, takođe, obećava neverovatno olakšanje, izlaz iz mučne izolacije. Svojim smelim postavljanjem znaka jednakosti između jednog dotrajalog braka i jednog dotrajalog društvenog poretka, Foks je zadrla u samu srž nedoumice koja meni i dalje jednako ne da mira: naime, da li moja teskoba potiče od nekakve unutrašnje bolesti duše, ili mi je nametnuta spolja, od strane bolesnog društva? Da je još neko osim mene bio u istoj nedoumici i da je ugledao svetlo na njenom drugom kraju – da je knjiga poput Očajnih likova uopšte objavljena i sačuvana; da mi se desilo da nađem društvo i utehu i nadu u jednom romanu praktično nasumce dohvaćenom s police – sve mi se to javilo maltene kao blagodat. Teško da postoji zahvalnost čistija od one koju sam osetio prema toj neznanki što je dvadeset godina ranije držala dovoljno do sebe i do svoje umetnosti da proizvede jedno tako savršeno ostvarenje.

A opet, dok sam, kao čitalac, osećao da sam u Očajnim likovima našao spas, kao pisac sam tonuo sve dublje u očajanje u pogledu mogućnosti povezivanja ličnog i društvenog. Čitateljki koja se danas u nekoj biblioteci nameri na Očajne likove, svet Bentvudovih delovaće koliko poznato, toliko i tuđe. Istina, osećanje kulturne krize koje je svojevremeno registrovala Pola Foks, u proteklih četvrt veka samo se raširilo i pojačalo. Međutim, od onoga što se danas ukazuje kao žarište te krize – banalna vladavina televizije, elektronska razdrobljenost javnog govora – u romanu nema ni traga. Komunikacija, to za Bentvudove još uvek podrazumeva knjige, telefon i pisma. Znamenja tu nisu nešto što neprestano struji kroz modeme i konvertore signala, već nešto što se dâ nazreti samo maglovito, na marginama postojanja. Jedna mastionica, predmet danas nezamislivo arhaičan, godine 1970. još uvek je dolazila u obzir kao simbol.

One zime, kada su svaku kuću u našoj naciji opsedale avetinjske teleprikaze Pitera Arneta iz Bagdada i Toma Brokoa iz Saudijske Arabije – i kada su žitelji tih kuća izgledali ne kao individue, već više kao kolektivni algoritam za konverziju medijskog šovinizma u 89-procentnu podršku građana – te sam zime pao u iskušenje da pomislim da bi neki savremeni Oto Bentvud, kad bi se nešto našao na rubu pameti, išutirao ekran televizora u spavaćoj sobi. Ali sada vidim da bih pogrešio. Da je postojao devedesetih, Oto Bentvud se ne bi slomio, jer ga svet ne bi više ni tangirao. Kao bestidni elitista, kao otelovljenje štampane reči i kao iskonski usamljenik, on pripada vrsti koja je u eri elektronske demokratije ugrožena do te mere da je praktično beznačajna. Vekovima su mastilom u obliku štampane reči diskretne, subjektivne individue bile fiksirane unutar priča koje su nešto značile. Ono što su Sofi i Oto nazreli u profetskoj crnoj brljotini na zidu njihove spavaće sobe, bilo je rastakanje same ideje književnog lika. Nikakvo čudo što su bili očajni. Još su bile šezdesete, i oni nisu imali pojma šta ih je snašlo.

Nekakva opsada je bila u toku: bila je u toku već duže vreme, samo što su ljudi pod opsadom bili poslednji koji bi to shvatili ozbiljno.
(iz Očajnih likova)

Kada sam 1981. završio koledž, još nisam bio obavešten o smrti društvenog romana. Nisam znao da je autopsiju, i to dvadeset godina ranije, obavio Filip Rot, i da je tom prilikom o „američkoj stvarnosti“ rekao sledeće: „Od nje pamet staje, od nje pripada muka, ona dovodi do besa, i na kraju te još nekako bude sramota što ti je mašta tako siromašna. Zbilja konstantno nadmašuje naše sposobnosti…“3 Bio sam zaljubljen u književnost i u jednu ženu koja me je delimično privukla time što je bila briljantna čitateljka. Našao sam neki posao preko vikenda koji nam je oboma omogućio da se potpuno posvetimo književnosti, pa smo skoro svako veče u čitanju provodili sate i sate, gutajući u jednom zalogaju opuse Dikensa i Prusta, Kristine Sted i Džejn Ostin, Kuvera i Delila.

Sada mi izgleda kao rđav znak to što sam, mada je primera za beskompromisnu knjigu kakvu sam hteo da napišem bilo u izobilju, u pogledu potencijalne čitalačke publike, mogao da se dosetim samo jednog primera: Kvake 22 Džozefa Helera. Upotrebivši besmisao modernog ratovanja kao metaforu za jedno opštije denaturisanje američke stvarnosti, Heler je pronašao način da nadmaši zbilju. Toliko se njegov roman infiltrirao u nacionalnu uobrazilju da moj Vebsterov deveti daje ni manje ni više nego pet nijansi značenja pod „kvaka 22“. Da nijedan zahtevniji roman posle Helerovog nije ostavio ni izbliza tako dubok trag u kulturi, to se lako može ispustiti iz vida, isto kao i činjenica da nijedno političko pitanje posle Vijetnamskog rata nije naelektrisalo otuđenu američku omladinu u istim razmerama. Na koledžu, glavu mi je bio zavrteo marksizam, te sam verovao da „monopolni kapitalizam“ (kako smo ga zvali) obiluje „negativnim momentima“ (kako smo ih zvali), i da bi romanopisac uz pomoć lukavstva mogao da navede Amerikance na pružanje otpora, samo ako svoje subverzivne bombe upakuje u dovoljno zavodljivu priču.

Kad sam započeo svoj prvi roman, imao sam dvadeset dve godine i sanjao sam o tome da promenim svet. Kad sam ga završio, bio sam šest godina stariji. Jedina slabašna svetskoistorijska nada što mi još beše preostala, bila je da ću gostovati na radiju KMOX, „glasu Sent Luisa“, na čijim sam dugim i umnim intervjuima s piscima odrastao, slušajući ih u kujni moje majke. U mom romanu, nazvanom Dvadeset sedmi grad, radilo se o nevinosti jednog grada na Srednjem zapadu – o dirljivoj prostodušnosti sentluiskih opštinskih ambicija u doba apatije i smutnje – tako da sam željno iščekivao četrdesetpetominutni razgovor s nekim od KMOX-ovih voditelja, koga sam zamišljao kako vešto iz mene izvlači teme koje sam u romanu ostavio latentnim. Ljutitim slušaocima koji bi se uključili sa zahtevom da im odgovorim zašto mrzim Sent Luis, objasnio bih, odrešitim glasom nekog ko je izgubio nevinost, da nije reč o mržnji, nego o tvrdoj ljubavi. U publici bi bila i moja porodica: majka, koja je priželjkivala da se dozovem pameti i okanem se pisanja, i otac, koji se nadao da će jednog dana otvoriti Times i zateći prikaz moje knjige.

Sve dok, godine 1988, nije objavljen Dvadeset sedmi grad, nisam ni bio svestan koliko sam još uvek nevin. Iznenadilo me je opsesivno interesovanje medija za moju mladost. Iznenadio me je i novac. Blagodareći optimizmu mog izdavača, koji je zamišljao da bi jedna u suštini mračna, nekonformistička razonoda mogla nekim čudom da se proda u mali milion primeraka, zaradio sam dovoljno da finansiram pisanje svoje sledeće knjige. Ali najveće iznenađenje – i pravi pokazatelj koliko sam malo i sam polagao na sopstvene opomene iz Dvadeset sedmog grada – predstavljao je neuspeh mog kulturno angažovanog romana da angažuje pažnju kulture. Išao sam na provokaciju; a dobio sam šezdeset recenzija u vakuumu.

Moj nastup na KMOX-u dovoljno govori. Najavljivač, stari rutiner zajapuren od alkohola i s retkim vlasima začešljanim preko ćele na srceparajuć način, očigledno nije bio dogurao dalje od drugog poglavlja. Milovao je, pod mikrofonom, stranice romana kao da je zaplet moguće upiti preko kože. Pitao me je isto što i svi ostali: Kakav je to osećaj dobiti tako dobre recenzije? Osećaj je sjajan, rekao sam. Da li je roman autobiografski? Nije, rekao sam. A kakav je osećaj kad kao klinac iz kraja navratiš u rodni grad u sklopu jedne fensi književne turneje? Osećaj je nekako bezvezan. Ali to nisam rekao. Već sam bio shvatio da novac, medijska vika, vožnja limuzinom na snimanje za Vogue, nisu samo uzgredne povlastice. One su glavna nagrada, uteha za to što si, kulturno posmatrano, postao zanemarljiv.

Za koliko je tačno značaj romana za današnji američki mejnstrim opao u odnosu na vreme kada se pojavila Kvaka 22, đavo bi ga znao. U svakom slučaju, u Americi trenutno nema mnogo miljea gde je, u smislu društvene valute, vrednije pročitati poslednji roman Džojs Kerol Outs ili Ričarda Forda, nego pogledati najnoviji Travoltin film ili umeti da se snađeš na internetu. Jedino mejnstrim američko domaćinstvo koje dobro poznajem je ono u kojem sam odrastao, i mogu vam reći da je moj otac, koji nije bio neki čitalac, ipak znao ponešto o Džejmsu Boldvinu i Džonu Čiveru, i to zato što ih je nedeljnik Time bio stavio na naslovnu stranu, a Time je, za mog oca, bio apsolutni kulturni autoritet. U protekloj deceniji, časopis u čijim se crvenim marginama nekada dvaput našlo uokvireno lice Džejmsa Džojsa, posvetio je naslovne strane Skotu Tarou i Stivenu Kingu. To su pisci vredni poštovanja, ali jasno je da za naslovnice duguju zahvalnost veličini svojih ugovora. Dolar je danas mera kulturnog autoriteta, a organ kao što je Times, koji je ne tako davno pretendovao da oblikuje ukus nacije, danas uglavnom služi kao ogledalo istog.

Situacija nije ništa drukčija ni u ostalim nacionalnim publikacijama. The New Yorker je umetničku prozu proterao na zadnje strane i sve je ređe objavljuje; The New York Times Book Review danas prikazuje ne više od dva književna naslova nedeljno (pre pedeset godina beletristika i non-fiction recenzirane su u razmeri 1:1); a časopisi poput The Saturday Review, koji su šezdesetih još rešetali romane na kamare, potpuno su nestali. „Kod nas je iz godine u godinu sve manje prostora za knjigu“, priča mi jedan poznanik, urednik u Newsweek-u, „Da bi se shvatilo zašto je to tako, treba samo pogledati čemu je taj prostor sada posvećen: pričama vezanim za tehnologiju, bilo šta, samo da je ’sajber’; pričama vezanim za novac na bilo koji način; i pričama vezanim za sva područja omladinske kulture. Štampani mediji su ti koji prednjače u nastojanjima da se književnost gurne u zapećak.“

Nedavno je Entoni Lejn, u nekoliko ogleda u The New Yorker-u, pokazao da, dok su savremeni hit romani isprazni, predvidljivi i loše napisani, hit romani otpre pedeset godina nisu bili ništa manje isprazni, predvidljivi i loše napisani. Lejnovi ogledi efikasno razaraju predstavu o nekakvom zlatnom predtelevizijskom dobu kad su nosevi američkih masa bili zabijeni u književna remek-dela. Iz njih se jasno vidi da se popularni ukus u ovoj zemlji u poslednjih pedeset godina nije naročito pogoršao. Ono što se jeste promenilo, to je ekonomija književnog izdavaštva. Bestseler br. 1 iz 1955, Mardžori Morningstar Hermana Vouka, u knjižarama se prodao u tiražu od 191 000 primeraka; godine 1994, u zemlji čije se stanovništvo u međuvremenu nije ni udvostručilo, Grišamova Gasna komora prodala se u 3,2 miliona primeraka. Američko izdavaštvo danas je podružnica Holivuda,4 a roman-blokbaster je konfekcijska roba, portabl surogat za televizor. Non-fiction ima još bolju prođu, budući da živimo u Doba informacije i da su knjige još uvek najpraktičniji izvor istih. Prema tome, ako su Amerikanci 1995. pazarili rekordnih 2,19 milijardi knjiga, to nam o mestu književne mašte u američkom životu ne govori ništa više nego što nam dugovečnost mjuzikla Mačke na repertoaru govori o zdravstvenom stanju pravog pozorišta.

Zaista, bezmalo je bizarno da razni nadobudni komentatori kao znak dobrog zdravlja književnosti navode to što su Barnes & Noble-ovi diskonti preuzeli kontrolu nad maloprodajnim tržištem knjiga. Iza dopadljive fasade obilja, u tim superprodavnicama kriju se neupućeno osoblje i sistem trebovanja robe karakterističan za velike tržne lance, gde se o asortimanu knjiga za svaku od prodavnica odlučuje iz centrale na Srednjem zapadu. Lično sam bio u prilici da u potrazi za Najgorim putovanjem na svetu, memoarima Epslija Čeri-Gararda o ekspediciji na Južni pol, obigram četiri Barnes & Noble-ova behemota na Menhetnu; govorili su mi da knjigu „najverovatnije“ nemaju na lageru, i slali me da pogledam na odeljcima Nauka i priroda i Svetska istorija. („A da nije možda pod Afrika“, reče mi jedan prodavac.) Na kraju sam je pronašao kod Brentana na Petoj aveniji, gde je, uprkos relativno malom izboru knjiga, postojao odeljak posvećen Pustolovinama i ekspedicijama. Nije prošlo ni mesec dana, a Brentano je morao da stavi katanac na vrata.

Institucija ozbiljnog pisanja i čitanja nalik je na starovremski srednjoamerički grad koji su rasporili i opustošili superauto-putevi. Oko osiromašenog užeg centra ozbiljne književnosti prostiru se bogata klonska predgrađa masovne zabave: tehnotrileri i pravni trileri, romani o seksu i vampirima, o ubistvima i misticizmu. U poslednjih pedeset godina dosta se belih muškaraca odlilo u predgrađa i priobalne gradove, gde je koncentrisana televizijska, novinska i filmska moć. Iza njih su ostale uglavnom etničke i kulturne enklave. Vitalnost savremene proze u dobroj meri počiva na crnim, hispano, azijskim, indijanskim, gej i ženskim zajednicama, koje su se uselile u građevine što ih je za sobom ostavio odlazeći beli strejt muškarac. Osim njih, u osiromašenom užem centru književnosti borave i usamljeni umetnici privučeni raznolikošću i izazovima kakve samo velegrad može da ponudi, i ono malo kulturnih spomenika što još odolevaju zubu vremena (opera Toni Morison, orkestar Džona Apdajka, muzej Idit Vorton), i koje ljudi iz predgrađa i dalje učtivo obilaze u neradne dane.

Godine 1993, i sâm sam uveliko bio u depresiji. Počeo sam da izvodim beskorisne računice: pomnožio bih, recimo, broj knjiga koje sam pročitao prošle godine s brojem godina koje su mi realno preostale. Dobijeni trocifreni rezultat ukazivao mi se ne toliko kao memento mori, koliko kao mera nespojivosti sporog rada koji čitanje iziskuje i hiperkinetičnosti modernog života. Odjednom, kao da su i oni moji prijatelji koji su nekada čitali prestali čak i da se izvinjavaju zbog toga što to više ne čine. Na pitanje šta čita, jedna moja mlada poznanica koja je završila književnost, odgovorila je: „Ti misliš na linearno čitanje! Ono, kao, kad pročitaš knjigu od početka do kraja?” Narednog dana seo sam da pišem ogled pod naslovom „Moja zastarelost”.

Svet umetnosti i „vrednosno neutralna” ideologija tržišne privrede nikad nisu živeli u naročitoj ljubavi. Nakon Hladnog rata, rečena ideologija bacila se na konsolidaciju svojih dobitaka: valjalo je proširiti tržišta, osigurati profit, demoralisati retke preostale kritičare. Godine 1993, znake te konsolidacije video sam na svakom koraku. Video sam je u napucanim terencima i minivanovima koji su istisnuli automobile s pozicije omiljenog prigradskog vozila – u svim onim „rendžerima”, „lend kruzerima” i „vojadžerima” što i jesu pravi plen jednog rata vođenog zato da bi se benzin u Americi i dalje mogao prodavati u bescenje, rata koji se odvrteo kao hiljadučasovni telešop za visoku tehnologiju, potrošačkog rata rasparčavanog putem komercijalne televizije. Video sam kako leđni duvači lišća istiskuju grabulje. Video sam kako TV mreža CNN i njena armija sponzora prave taoce od putnika u aerodromskim čekaonicama i kupaca u redovima pred kasama u supermarketima. Video sam kako PC 486 istiskuje PC 386, da bi i njega smenio Pentium, tako da, uprkos sve većem obimu proizvodnje, cena osnovnog laptopa nije pala ispod 1000 dolara. Video sam kako Pen Stejt gubi Blockbuster Bowl.

Potrošačka ekonomija voli proizvod koji se prodaje po višoj ceni i koji se brzo haba ili je podložan redovnom usavršavanju, ali tako da svako novo poboljšanje donosi samo marginalni porast upotrebljivosti. Za takvu ekonomiju, vesti koje ne zastarevaju nisu samo manjkav proizvod; one su antitetičan proizvod. Jedno klasično književno delo nije skupo, nema rok trajanja i, što je najgore, ne da se poboljšati. Utoliko je razumljivo da, kako se slobodno tržište (po uzoru na koje su novinari formulisali sopstvenu „neutralnost“) sve više doživljava kao jedina plauzibilna paradigma u javnoj sferi, čak ni tako savesne novine kao što je New York Times nemaju druge nego da se u izveštavanju o knjigama orijentišu prema „objektivnim“ standardima – u prevodu, prema tiražu. Što reče izvršni urednik Orange County Register-a, u razgovoru s reporterom Times-a 1994. godine: „Dokle ćemo više da se zavaravamo kad je o prirodi novina reč? Dokle ćemo da se zavaravamo da je urednik išta više od prodavca?”

Da je ikome na vlasti ili u poslovnim krugovima stalo do budućnosti knjige, znao sam, ne bismo prisustvovali onako pomamnoj kampanji u Vašingtonu i na Vol stritu da se prikupi pola milijarde dolara za Infobahn čiji su zagovornici na rečima žalili zbog štete koju će to naneti čitanju („Moraćete da se naviknete da čitate s ekrana“), ali nisu mogli da sakriju da su u tom pogledu sasvim ravnodušni. Znao sam i zašto su ravnodušni: kad uzmete knjigu u šake, da li će iz toga nešto izaći, to zavisi samo od vašeg uloženog truda. Kad uzmete knjigu, moć i odgovornost potpuno su vaši.

Ironija je bila u tome što sam, sve uzdižući čitanje u nebesa, bio u takvoj depresiji da posle večere nisam imao snage ni za šta drugo do da se skljokam ispred televizora. Čak i bez kablovske, uvek se moglo naći nešto primamljivo: Filadelfija Filis i San Dijego Padres, Filadelfija Igls i Sinsinati Bengals, MAS*H, Kafić uzdravlje, Odeljenje za ubistva. Televizija emituje zadovoljstvo u utešnim zalogajčićima – četvrtine utakmica, dvanaestominutni činovi serija – baš onako kako mi je otac, kad sam bio jako mali, seckao prženice na komadiće. Naravno, što sam više gledao TV, to sam više prezirao sebe. Ako si romanopisac, kako možeš da očekuješ da će neko drugi čitati tvoje knjige, kad se i tebi ne čita? Smatrao sam da sam dužan da čitam, kao što sam smatrao da sam dužan da napišem treći roman. I to ne bilo koji treći roman. Oduvek sam patio od predrasude da će radnja romana dobiti na bogatstvu ukoliko se likovi postave u dinamično društveno okruženje, i da snaga tog književnog roda leži u tome što je u stanju da premosti rastojanje između privatnog iskustva i javnog konteksta. Ima li kritičnijeg konteksta, danas, od toga što se u prostoru između privatnog i javnog isprečila televizija?

Međutim, treća knjiga me je totalno paralisala. Dok sam pisao svoj drugi roman, Trusove (Strong Motion), dugu i zamršenu priču o jednoj porodici sa Srednjeg zapada u svetu moralnog previranja, bio sam rešio da ću tom prilikom, umesto da, kao u Dvadeset sedmom gradu, svoje bombe odašiljem upakovane u kovertu ironije i nedorečenosti, krenuti u juriš, bacajući retoričke Molotovljeve koktele. Ali rezultat nije bio ništa bolji: četvorke i petice od kritičara, koje su me podsetile na to kako sam, kao mlađi, žudeo za pohvalama učitelja, iako mi nisu donosile nikakvu satisfakciju; pristojna prodaja; i zaglušujuća tišina beznačajnosti. Kad su Trusovi izašli iz štampe, odvojio sam narednu godinu za prikupljanje građe. Činilo mi se da bi, kad se vratim pisanju, problem moglo da predstavlja to što nisam prikupio dovoljno. Međutim, naišao sam na potpuno suprotan problem: preopterećenost. Mrcvario sam priču, razvlačeći je da u nju naguram sve više i više onih stvari-u-svetu koje se nameću u procesu pisanja. Prozračno, elegantno i suptilno delo kakvo sam hteo da napišem, bilo se celo izobličilo od tema koje sam neprestano dodavao. Već sam bio obradio i upotrebio mnoštvo žargona: rečnik savremene farmakologije, i televizije, i rase, i zatvorskog života, i još desetinu drugih. Kako da satirizujem berzu i internetsku euforiju, a da mi istovremeno ostane prostora za podrobnu razradu karaktera i lokaliteta? Panika se gnezdi i raste u jazu između sve dužeg vremena potrebnog za dovršenje nekog projekta i sve kraćih vremenskih razmaka u kojima se dešavaju kulturne promene: kako konstruisati plovni objekat kadar da pluta po istoriji bar onoliko dugo koliko je trajala njegova gradnja? Romanopisac ima sve više stvari da kaže, a čitaoci sve manje vremena za čitanje: kako naći energije da se angažuješ u kulturi koju potresa kriza, kad se ta kriza sastoji u nemogućnosti kulturnog angažmana? To su bili crni dani. Počeo sam da pomišljam da nešto nije u redu sa celom idejom o romanu kao obliku „kulturnog angažmana”.

Nastaviće se

1 Jonathan Franzen, “Perchance to Dream: In the Age of Images, a Reason to Write Novels”, Harper’s Magazine, april 1996, 35–54.

2 Običaj nošenja ili isticanja žutih traka u znak podrške trupama proširio se u Sjedinjenim Državama u vreme Zalivskog rata. (Prim. prev.)

3 Navod iz Rotovog članka „Pisati američku prozu” (“Writing American Fiction”), objavljenog u časopisu Commentary od 3. januara 1961. (Prim. prev.)

4 Neke romanopisce danas redovno zivkaju skauti iz filmske industrije da se raspitaju kako napreduje nova knjiga; neretko, po završetku rukopisa, jedan primerak odlazi na Menhetn, a drugi u Los Anđeles.

(Sa engleskog preveo Saša Sojkić)

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Možda sanjati: u doba slika, zašto pisati romane? [Hronike stvaranja]

by admin time to read: 18 min
0