Munja iz oblaka sveobuhvatne istine [Tema: Zen]

| November 19, 2014 | 0 Comments

zen

Piše: Eugen Herigel

Vežbali smo na navedeni način i otkrili, tek što smo se navikli na plesanje ceremonije bez luka i strele da smo se već posle nekoliko koraka osećali neobično usredsređeni, i to utoliko više što smo odlučnije mislili na to da lako izvođenim telesnim opuštanjem olakšamo čin koncentracije. Ako bismo tada u nastavi ponovo uzimali luk i strelu u ruke, ta domaća vežbanja naknadno su delovala toliko izdašno da smo i tu bez muke klizili u stanje “prisebnosti”. Osećali smo se tako sigurno zbrinuti, da smo dan ispita i prisustva gledalaca ravnodušno očekivali. Položili smo ispit tako da majstoru nije bilo potrebno da zbunjenim smeškom gledaoce moli za obzir, i uručene su nam diplome, koje su na licu mesta bile ispisane, sa podatkom o stupnju majstorstva na kojem se svako od nas dvoje nalazio.

Majstor je ispit zaključio time što je u izvanredno sjajnoj nošnji dao dva majstorska hica. Posle nekoliko dana mojoj ženi je još pored toga, na jednom javnom ispitu, priznata majstorska titula u umetnosti ikebane.

Od tada je nastava dobila novo lice. Zadovoljavajući se sa svega nekaliko hitaca za vežbu, majstor je prešao na to da “Veliko učenje” gađanje iz luka objašnjava u povezanosti i da ga ujedno prilagođuje stupnjevima koje smo postigli. Mada se kretao u najtajanstvenijim slikama i nejasnim poređenjima, dovoljni su bili čak škrti nagoveštaji da shvatimo o čemu je reč. Najopširnije se zadržavao kod suštine .. neumetničke umetnosti”, kojoj gađanje iz luka mora voditi ako se želi usavršiti. “Onaj ko može” rekao je, “da gađa rogom zeca i dlakom kornjače, i može dakle da pogodi središte bez luka (roga) i strele (dlake), tek je taj majstor u najvišem smislu reči, majstor neumetničke umetnosti, u stvari on je sam neumetnička umetnost i tako majstor i nemajstor u jednom. Ovim obrtom gađanje iz luka, kao nepokretno kretanje, kao ples bez plesa – prelazi u zen”. Kada sam majstora jednom upitao kako ćemo mi docnije, posle povratka u zavičaj, bez njega moći napredovati, odgovorio je: “Na vaše pitanje već je odgovoreno time što sam vas podstakao da se podvrgnete ispitu. Vi ste došli do jednog stupnja, na kojem učitelj i učenik nisu više dvojica, nego jedan. Vi se dakle uvek možete odvojiti od mene. Čak ako bi nas tada razdvajala debela mora, biću uvek prisutan kada vežbate, kao što ste to naučili. Ne treba da Vas molim za to da se ni pod kakvim uslovom ne odreknete pravilnog vežbanja, da ne propustite ni jedan dan, koga ne ćete, čak bez luka i strele, obavljati ceremoniju ili barem pravilno disati. Nije potrebno da Vas molim za to, jer znam da Vi duhovno gađanje iz luka više ne ćete moći ostaviti. Nikada mi ne pišite o tome, ali šaljite mi s vremena na vreme snimke, po kojima ću moći videti kako zatežete luk. Tada ću znati sve što moram da znam. Samo na jednu stvar moram vas pripremiti. Vi ste se oboje tokom ovih godina promenili. To umetnost gađanja iz luka donosi za sobom: borba strelaca sa samim sobom koja dopire do poslednjih dubina. Vi do sada verovatno jedva da ste to primetili, ali to ćete neizbežno osetiti, kada u zavičaju ponovo sretnete vaše prijatelje i poznanike: to se više ne slaže kao ranije. Vi mnogo šta vidite drugačije i merite drugim merilima. I ja sam tako prolazio, i to predstoji svakome, koga je dotakao duh ove umetnosti”. Na rastanku, koji nije bio nikakav rastanak, predao mi je majrstor svoj najbolji luk. “Ako gađate ovim lukom osetićete da je majstorstvo majstora prisutno. Ne dajte ga ni jednom radoznalom čoveku u ruke! I ako mu odolite ne sačuvajte ga kao uspomenu! Uništite ga, da ne preostane ništa osim gomilice pepela!”

Biće ipak da se sada, bojim se, kod nekog probudila sumnja kako je gađanje iz luka, otkako u borbi muškaraca ne igra više nikakvu ulogu, prešlo u neku preteranu duhovnost i time se nezdravo sublimiralo. Pa ipak ne mogu nikome koji tako oseća zameriti. Utoliko presudnije treba još jednom naglasiti da zen nije tek nedavno počeo temeljno uticati na japanske umetnosti a time i na umetnost gađanja iz luka, nego da su tu prošli mnogi vekovi. U stvari stoji tako da neki majstor gađanja iz luka iz davno prohujalih dana, koji zna koliko je često imao da izdržava probu o suštini svoje umetnosti nije mogao reći ništa drugo što ne bi rekao današnji majstor u kome živi “Veliko učenje”. Tokom vekova duh ove umetnosti ostao je isti, toliko se malo promenio kao i sam zen.

Da bih međutim dočekao svaku ipak moguću i kao što iz svog vlastitog iskustva znam razumljivu sumnju, želim baciti uporedni pogled na jednu drugu umetnost, čiji se značaj za borbu čak ni pod današnjim prilikama ne može osporavati: na umetnost mačevanja. Nije mi to blisko samo zato što se majstor Awa razumeo i to da mač “duhovno” vodi, i zato povremeno ukazivao na zađučujuće slaganje iskustava majstora luka i mača, nego još više iz razloga što postoji književni dokument najvišeg ranga iz vremena u kojem se viteštvo nalazilo u punom procvatu, pa su majstori mača morali dakle biti u stanju da svoje majstorstvo najkategoričnije potvrđuju u borbi na život i smrt. To je Nepokretljiva mudrost, traktat Takuana*, jednog velikog zenovskog majstora, u kome se opširno govori o povezanosti zena sa umetnošću mačevanja i tako ujedno o praksi borbe mačem. Ne znam da li je to jedini dokument, koji tako obuhvatno i izvorno izlaže “Veliko učenje” majstorstva mačevanja; još manje znam da li s obzirom na umetnost gađanja iz luka postoje slična svedočanstva. Ali jedno je sigurno: velika je sreća što je Takuanov izveštaj sačuvan, i velika je zasluga D. T. Suzukija, što je ovaj jednom poznatom majstoru mačevanja upućen spis preveo bez suštinskog skraćivanja i tako učinio pristupačnim najširim krugovima. U vlastitom rasporedu i sažimanju pokušaću istaći, koliko mogu transparentno i jezgrovito, šta se već pre više vekova podrazumevalo pod majstorstvom mačevanja i šta se prema zajednički prihvaćenom shvatanju velikih majstora od tada ima razumeti. Među majstorima mačevanja na temelju poučnih iskustava, koja su stekli sami ili preko svojih učenika, smatra se dokazanim da početnik, ma koliko bio snažan i oran za borbu, ma koliko i po prirodi mogao biti hrabar i neustrašiv, početkom nastave osim svoje prostodušnosti gubi i svoje samopouzdanje.

On sada upoznaje sve tehničke mogućnosti ugrožavanja života u borbi mačevima, i mada je uskoro u stanju da krajnje pojača svoju pažnju, da protivnika oštro posmatra, da njegove udarce odbija po svim pravilima umetnosti (kunstegerecht) i da čini uspele prepade, on je ipak u tome gori nego ranije, kada je još nasumce udarao oko sebe, na što su ga pobuđivali trenutak i borbena strast prilikom igre u vežbi, upola u šali i upola ozbiljno. On mora sada sebi priznati i pomiriti se s tim da će podleći svakom jačem, okretnijem i izvežbanijem, da će biti nemilosrdno izložen njegovim sigurnim udarcima. On ne vidi nikakav drugi put pred sobom osim puta neumornog vežbanja, a i njegov učitelj privremeno ne zna ni za kakav drugi savet. Tako učenik sve polaže na to da prevaziđe druge, pa čak i samoga sebe. On stiče jednu izvanrednu ubedljivu (bestechende) tehniku, koja mu vraća deo izgubljenog samopouzdanja, i oseća kako se sve više i više približava cilju kome teži. Učitelj međutim misli drugačije o tome – s pravom, uverava Takuan: jer sva umešnost učenika vodi samo tome da se njegovo srce otrgne (hinwegrafft) kroz mač”.

Pri tome se početna nastava uopšte ne može davati drugačije; ona je početniku potpuno primerena. Ipak ona ne vodi cilju, kao što učitelj veoma dobro zna. Neizbežno je da učenik uprkos svojoj revnosti i možda urođenoj sposobnosti za mač ne postaje majstor mačevanja.

Ali do čega stoji da on, koji je već odavno naučio da se promišljeno odupire borbenoj strasti i da čuva hladnokrvnost; da on, koji svoju telesnu snagu obazrivo deli, koji se oseća očeličenim za dvoboj dugoga daha i u širem krugu teško da još nalazi ravnopravne protivnike, ipak, meren o poslednjim merilima, omašuje i stagnira?

To prema Takuanu stoji do toga što učenik ne može propustiti da pažljivo ne posmatra protivnika i kako on pokreće mač; do toga što razmišlja kako mu najdelotvornije može doskočiti i što vreba na trenutak u kojem će protivnik pokazati slabu stranu. To stoji do toga, što on, da to kažemo kratko, čitavu svoju umetnost i nauku podvrgava savetu. Ponašajući se tako, on prema Takuanu gubi “prisutnost srca”: on presudnim udarcem dolazi uvek prekasno i zato ne može protivnikov mač “okrenuti protiv njega samog”. Što više ide za tim da kretanje mača učini zavisnim od svoga premišljanja, od svesnog korišćenja svoje umešnosti, od borbenog iskustva i taktike, utoliko više on koči slobodnu pokretljivost u “delovanju srca”. Kako se tome rnože doskočiti? Kako umešnost postaje “duhovna”, kako iz suverenog vladanja tehnikom dolazi do majstorskog kretanja mačem? Samo tako, glasi odgovor, što se učenik lišava namera i onoga Ja (ishlos). On mora biti doveden do toga da se ne odvoji samo od protivnika, nego i od samoga sebe. Kroz stadijum, u kojem se još uvek nalazi, on mora proći, konačno ga ostaviti za sobom – čak po cenu da doživi potpun neuspeh. Ne zvuči li to isto tako besmisleno, kao kad se kod gađanja iz luka zahteva da se pogodi ne nišaneći, da se dakle cilj i namera da se to pogodi potpuno ispusti iz vida? Pomislimo međutim da se majstorstvo mačevania, čiju suštinu Takuan opisuje, upravo u borbi hiljadu puta potvrdilo.

Stvar je učitelja ne da nastoji da se pronađe i opravda sam put, nego svakako ono. Kako toga puta ka zadnjem cilju prilagođeno svojstvenosti učenika. On će se najpre postarati da ga postavi tako da instinktivno izbegava udarce, čak onda kada se nehotično protiv njega nanose. D. T. Suzuki je u jednoj ljupkoj anegdoti prikazao nadasve originalnu metodu jednog učitelja u podvrgavanju ovom ne baš lakom zadatku. Učenik mora dakle u neku ruku steći neko novo čulo ili, tačnije rečeno, neku novu budnost svih svojih čula, koja ga osposobljava za izbegavanje pretećih udaraca, kao da ih je predosetio. Ako ovlada tom veštinom uklanjanja, tada mu više neće biti potrebno da nepodeljenom pažnjom drži u vidu pokrete svog protivnika ili čak više protivnika ujedno. Naprotiv u trenutku kada vidi i predoseća šta se priprema, on se već instinktivno uklonio učinku toga zbivanja, a da se između opažanja i uklanjanja nije nalazila “ni vlas”4. Dakle o tome je reč: o tom neposredovanom munjevitom reagovanju, koje svesnom posmatranju uopšte više nije potrebno. I tako se učenik, bar u ovom pogledu učinio nezavisnim od svake svesne namere.

A time je već mnogo postignuto.

Daleko je međutim teži i za ishod upravo presudan dalji zadatak osujećivanja učenika da razmišlja i gleda kako će najbolje doskočiti protivniku. Ne treba čak stalno misliti na to kako uopšte sa nekim protivnikom ima posla i da se pri tom radi o životu i smrti.

Učenik razume – to uopšte ne može biti drugačije – ova uputstva najpre tako kao da će biti dovoljno ako se odrekne posmatranja i premišljanja o tome šta se nalazi u vezi sa držanjem protivnika. On vrlo ozbiljno prima zanemarivanje koje se zahteva i kontroliše se na svakom koraku.

Ali pri tom mu prima zanemarivanje koje se zahteva i kontroliše se na svakom koraku. Ali pri tom mu izmiče da on, usredsređujući se na samoga sebe, samoga sebe može videti samo kao učesnika u borbi, koji treba da se čuva toga da posmatra protivnika. Ma koliko uvek dobro mislio, on ga zato ipak još potajno ima u vidu. On se samo prividno od njega odvojio i utoliko čvršće on se sa njim povezuje. Staje mnogo fine umetnosti vođenja duša da se učenik ubedi u to kako tim prenošenjem pažnje u osnovi ništa nije dobio. On mora nalučiti da se isto tako odlučno kao i na svoga protivnika ne obazire ni na samoga sebe i tako u jednom radikalnom smislu postane nenameran. Za to je potrebno mnogo strpljivog, mnogo uzaludnog vežbanja, isto tako kao i kod gađanja iz luka. Ali ako sve ove vežbe jednom dovedu do cilja, onda je u postignutoj nenamernosti nestao poslednji trag nenamernosti – samotruđenja (Sichbemiihens).

U stanju ove odvojenosti (Losgelostheit) i nenamernosti uspostavlja se samo po sebi. jedno držanje, iznenađuje slično držanju na prethodnom stupnju postignute spretnosti instinktivnog uklanjanja. Kao što se tamo između opažanja nekog namernog udarca i uklanjanja i nastupanja. U trenutku uklanjanja, borac već zamahuje mačem, i, još pre nego što bi čovek to očekivao, njegov smrtonosni udarac već je pao sigurno i neodoljivo. To je kao da mač samoga sebe pokreće, i kao što se kod odapinjanja iz luka mora reći da “Ono” nišani i pogađa, tako je i ovde na mesto Ja stupilo “Ono”, služeći se sposobnostima i spretnostima, koje je Ja u svesnom naprezanju usvojilo. I takođe ovde je “Ono” samo jedno ime za nešto što se ne može ni razumeti ni velikim naporom postići, i što sada postaje očigledno samo onome koji je to iskusio.

Savršenstvo veštine mačevanja prema Takuanu sastoji se u tome da više srce ne uznemiruje nikako pomisao na Ja i na Ti, na protivnika i na njegov mač, na vlastiti mač i kako ga treba kretati, šta više na život i smrt. “Sve je dakle praznina: ti sam, zamahnuti mač i ruke koje pokreću mač. Pa čak pomisao na prazninu nije više tu”. “Iz takve apsolutne praznine”, konstatuje Takuan, “proističe čudesno razvijanje delanja”.

To što važi za gađanje iz luka i za kretanje mača, u tom pogledu odnosi se i na svaku drugu umetnost. Tako se ispoljava da dotaknemo još jedan primer, majstorstvo slikanja tušem upravo u tome što ruka koja bezuslovno vlada tehnikom u samom trenutku kada se duh počinje oblikovati, izvodi i čini vidljivim ono što duhu lebdi pred očima, a da se između toga ne nalazi ni jedna vlas. Slikanje postaje neko automatsko pisanje. A i tu uputstvo slikaru može upravo glasiti: posmatraj deset godina bambus, postani sam bambus, zaboravi tada sve i slikaj. Majstor u mačevanju je opet prostodušan kao i početnik. Bezbrižnost, koju je na početku nastave izgubio, na kraju je ponovo stekao kao nerazoriv karakter. Ali za razliku od početnika on je uzdržljiv, ležeran i skroman i nedostaje mu svaki smisao za to da se pravi važan. Između oba stadijuma početništva i majstorstva nalaze se upravo duge događajima ispunjene godine neumornog vežbanja.

Pod uticajem zena umešnost je postala duhovna, ali sam učenik koji se vežbao, preobrazio se postajući u unutrašnjim svladavanjima samoga sebe od stupnja do stupnja sve slobodniji.

Mač, koji je postao njegova “duša”, ne nalazi mu se više labavo u koricama. On ga izvlači samo tada kada je to neizbežno. I pri tome se može dogoditi da izbegava borbu protiv nekog nedostojnog protivnika, protiv nekog prostaka, koji se hvali svojim paketima mišića, sa smeškom primajući na sebe prebacivanje da je kukavica; no da sa druge strane visoko ceneći svoga protivnika izdrži borbu, koja će ovome doneti samo časnu smrt. Ovde izlaze na videlo moralna shvatanja, koja su odredila etos samuraja, neuporediv “viteški put”, nazvan bušido. Jer za majstora mačevanja više od svega drugog, više od slave, pobede, pa čak i života jeste “mač istine”, koji je on iskusio i koji mu sudi.

Kao i početnik i majstor mačevanja je neustrašiv, ali za razliku od početnika postaje iz dana u dan nepristupačniji za ono zastrašujuće. U godinama neprekidnog meditiranja iskusio je da su život i smrt u osnovi jedno te isto i da pripadaju istoj sudbinskoj ravni. Tako on više ne zna šta je strepnja za život a šta je strah od smrti. On živi – a to je za zen nadasve karakteristično – rado u svetu, ali uvek spreman na to da iz njega ode, a da ga pomisao na smrt ne zbunjuje. Nije slučajno što je moralno shvatanje samuraja kao najčišći simbol izabralo nežan trešnjin cvet. Kao što se listić trešnjinog cveta pod zrakom jutarnjeg sunca odvaja i vedro blistajući blago pada na zemlju, tako i samuraj mora biti kadar da se odvoji od života, bez reči i duhovno nepokretan.

Biti slobodan od straha pred smrću ne znači da se u svim časovima mira pogrešno misli da se ne drhti pred smrću, i da se gradi na tome što će se izdržati proba. Onaj ko vlada životom i smrću, naprotiv slobodan je od svakoga straha toliko da čak više ne može naknadno doživeti (nacherleben) kako se oseća strah. Onaj ko iz iskustva ne zna za moć ozbiljne i trajne meditacije, ne može oceniti za kakva je ona prevladavanja sposobna. Savršeni majstor ipak korak po korak odaje svoju neustrašivost, ne kroz reči, ali svakako svojim ponašanjem: primećujemo je po njemu i duboko smo njome dirnuti. Nepokolebljiva neustrašivost zato je kao takva već majstorstvo, koje, kao što drugačije ne može ni biti, samo malobrojnim stvarno polazi za rukom. Da i to ilustrujemo jednim svedočanstvom, navodim doslovno jedno mesto iz Hagakure, koje je nastalo sredinom sedamnaestog veka. Jagju Tadžimi No Kami (Yagyu Tajima-no-kami) bio je veliki učitelj mačevanja i upućivao je tadašnjeg Šoguna (Shogun) Tokugawu Jymitsu u ovoj umetnosti. Jedan od Šogunovih telohranitelja došao je jednog dana Tadžima-No Kamiju i zamolio ga za nastavu u mačevanju. Majstor je rekao: “Koliko vidim, izgleda da ste sami majstor u mačevanju. Molim Vas, saopštite mi kojoj školi pripadate, pre nego što stupimo u odnos učitelja i učenika”. Telohranitelj je rekao: “Na moju sramotu moram priznati da tu umetnost nikada nisam naučio«. To je isti majstor koji je Takuanu uputio spis o “nepokretljivoj mudrosti”. ‘Želite li da mise rugate? Ja sam učitelj samog dostojnog Šoguna i znam, moje me oči ne mogu prevariti’.

‘Žao mi je ako se suviše približavam vašoj časti, ali ja doista nemam nikakva znanja’. To odlučno poricanje učinilo je da se majstor mačevanja zamisli, i on je konačno rekao: ,Ako Vi to kažete, mora tako biti. Ali sasvim sigurno ste u nekoj struci majstor, iako ne vidim tačno u čemu’. ,Da’ ako na tome nastojite, želim Vam saopštiti sledeće. Postoji jedna stvar, u kojoj se mogu smatrati savršenim majstorom. Dok sam još bio dečak, došao sam na pomisao da se kao samuraj ni u kakvim prilikama ne smem plašiti smrti, i od tada sam se – ima već nekoliko godina – stalno nosio sa pitanjem o smrti i konačno me je to pitanje prestalo brinuti. Da li je to možda ono na što ste smerali?’
,Baš to; povikao je Tadžima-No-Kami, ‘to je ono na što mislim. Raduje me što me moj sud nije obmanuo. Jer poslednja tajna umetnosti mačevanja nalazi se i u tome da se čovek oslobodi straha od smrti. S obzirom na ovaj cilj ja sam poučavao mnoge stotine mojih učenika, no do sada nijedan od njih nije postigao najviši stupanj umetnosti mačevanja. Vama samom nije više potrebna nikakva tehnička vežba, Vi ste već majstor”.
Sala za vežbanje u kojoj se uči umetnost mačevanja odvajkada nosi ime:
Mesto prosvetljenja
Svaki majstor neke umetnosti, određene zenom, jeste kao munja iz oblaka sveobuhvatne istine. U slobodnoj pokretljivosti njegovog duha ona je prisutna, i u tome “Ono” on je sreće kao svoju izvornu i bezimenu suštinu. On tu suštinu sreće stalno i stalno kao krajnju mogućnost onoga šta on može biti, i istina za njega i preko njega skroz za druge – dobija hiljadu oblika i likova. No uprkos nečuvenoj stezi, kojoj se on poslušno i skrušeno podvrgavao, on još nikako nije došao do toga da tako neumitno bude prožet i užaren zenom, da ga ona nosi u svakom proizvoljnom ispoljavanju njegovoga života, da njegov život dakle zna samo još za dobre časove: jer mu najviša sloboda još nije postala najdublja nužnost.

Ako ga to neodoljivo goni tome kraju, on mora ponovo krenuti na put – na put neumetničke umetnosti. On se mora odvažiti na praskok (Ur-Sprung)* kako bi iz istine živeo kao neko koji se sa njom potpuno poistovetio. On ponovo mora postati učenik, početnik, savladati, prolazeći kroz nove preobražaje, poslednji, najstrmiji deo puta, kojim je krenuo. Ako ostvari taj smeli poduhvat, onda se završava njegova sudbina u tome što susreće čistu (ungebrochen) istinu, istinu iznad svih istina, bezoblično poreklo svih porekla (Ursprung): ono Ništa, koje je ipak sve, koje on guta i koje se iz njega rađa.

Kraj

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Munja iz oblaka sveobuhvatne istine [Tema: Zen]

by admin time to read: 15 min
0