Najgore su, međutim, sitne misli [Tema: Niče]

| June 1, 2018 | 0 Comments

Na blaženom ostrvlju

Smokve padaju s drveća, sočne su i slatke; i, dok padaju, puca im rumena koža. Ja sam sever vetar za zrele smokve. Tako, kao smokve, padaju vam pred noge ovi nauci, dragi prijatelji, pijte im dakle sok, i sisajte im slatko meso! Svuda je unaokolo jesen i čisto nebo, i podne.

Pogledajte, koliko je obilje oko nas! A iz tog izobilja lepo je gledati napolje na daleka mora. Nekad izgovarahu reč Bog dok gledahu na daleka mora; a ja sam vas eto naučio da kažete: Natčovek. Bog je jedno domišljanje; a ja hoću da vaše domišljanje ne dopire dalje od vaše stvaralačke volje. Možete li stvoriti boga? – Ne govorite mi više ni o kakvim bogovima! A natčoveka biste pouzdano mogli stvoriti. Možda ne baš vi, draga braćo! Ali se možete pretvoriti u oce i praoce natčovekove: i to bi trebalo da vam je vaša najbolja tvorevina! – Bog je jedno domišljanje: a ja hoću da vaše domišljanje bude ograničeno mogućnošću mišljenja.

Možete li zamisliti boga? U tome treba da je vaša volja prema istini: da se sve pretvori u ono što čovek može zamisliti, može videti, može opipati! Do krajnjih granica treba da mislite svojim rođenim čulima! Što ste nazivali svetom, to tek vi treba da stvorite: to treba da postane vašim razumom, vašom slikom i prilikom, vašom voljom, vašom ljubavlju! I, zaista vam kažem, sve to treba samo vašega blaženstva radi, vi koji idete za saznanjem! Kako biste i mogli podnositi život bez ovakve nade, vi koji idete za saznanjem? Ne smete ostati ukorenjeni za svagda ni u neshvatljivome, ni u nerazumnome. Nego evo, otkriću vam sasvim svoje srce, prijatelji: kad bi bilo bogova, zar bih ja izdržao da ne budem bog! Dakle, nema bogova.

Izvukao sam doduše zaključak; ali sad vuče on mene. – Bog je jedno domišljanje: ali, ko bi okušao sve muke ovakvog domišljanja a da ne umre? Zar da se oduzme onome koji stvara vera njegova, i orlu let njegov po orlovskim visinama? Bog je misao koja čini sve što je pravo krivim i zavrti sve što stoji nepomično. Kako? Zar da zaista ne postoji više vreme, i zar da je sve što je prolazno laž? Ovakve misli bacaju u kovitlac i u nesvest ljudske kosti, i gone još i stomak na povraćanje: zaista vam kažem vrtoglavicom zovem ja, i bolešću, kad se tako domišlja. Zlim zovem ja to, i neprijateljskim za čoveka: sve te nauke o jednome i savršenome i nepokolebljivome i sitome i neprolaznome! Sve neprolazno – samo je slika! A pesnici odviše lažu. – Nego, najbolje slike treba da govore o vremenu, i o onom što će biti: treba da su slavopoji, i opravdanje svega što je prolazno! Stvaranje – to je veliko isceljenjem od patnji, i olakšica za življenje. A da bi bilo onoga koji stvara zato su potrebne patnje, i mnoge promene. Da, mnogo gorkog umiranja treba da ima u vašem življenju, vi koji stvarate! Budite dakle pokrovitelji i opravdači svega što je prolazno. Da bi onaj koji stvara i sam bio detetom koje treba iznova da se rodi, mora on ujedno hteti da bude i porodilja, i porođajne muke porodiljine. Zaista vam kažem, moj me je put vodio kroz sto duša, i preko sto kolevaka i porođajnih muka. Na mnogome sam već bio rastanku, i poznajem pune očaja poslednje časove. Ali, tako hoće moja stvaralačka volja, moj udes. Ili, da vam kažem još poštenije: baš taj i takav udes – hoće moja volja. Sve što oseća na meni, pati, i leži u kvrgama: ali mi volja moja uvek pritiče u pomoć kao oslobodilac i dobroglasnik. Htenje oslobađa: to je prava nauka o volji i o slobodi – njoj vas dakle uči Zaratustra. Ne-hteti-više, i Ne-ceniti-više, i Ne-stvarati više! ah, taj umor i takva presićenost neka su večno daleko od mene! I u saznavanju osećam jedino želju moje volje za oplođavanjem i za razvijanjem, i ako ima nevinosti u mome saznanju, ima je samo zbog toga što je u njemu volje za oplođavanjem. Ta volja namamila me je da napustim Boga i bogove; jer, šta bi imalo da se stvara kad bi bogova – već bilo! Nego, prema čoveku, jednako i sve iznova, goni me ona moja plodonosna volja za stvaranjem; kao što nešto goni čekić prema kamenu. Ah, ljudi, u kamenu počiva mi slika jedna, moja slika nad slikama! Ah, što baš mora da počiva u najtvrđem u najružnijem kamenu! Moj čekić besno sad udara da bi razbio kvrge. Od kamena se lome komadi: šta je meni do tog stalo? Hoću da je izradim do kraja: jer sen jedna dolazila je k meni – ono što je najtiše i najlakše od sviju stvari, došlo je jednom k meni! Lepota natčoveka došla je kao sen k meni. Ah, draga braćo! Šta je meni stalo još – do bogova! –

Tako je govorio Zaratustra.

O samilosnima

Prijatelji, ovaj je podsmeh dopro do ušiju vašeg prijatelja: »vidi Zaratustru! Zar ne ide među nama kao medu zverinjem?« Jer i sam je čovek za onoga koji teži za saznanjem: zverka sa rumenim obrazima. Otkuda mi to? Da li otud što se vrlo često morao stideti sebe? O prijatelji! Evo šta kaže onaj koji teži za saznanjem: Stid, stid, stid – to je povest čovekova! I stoga blagorodni naređuje sebi da ne posramljuje druge: naređuje sebi sram pred svim što pati.

Zaista vam kažem, ja ne volim milostive koji su blaženi sa svoje samilosti: oni ne znaju šta je sram. Ako baš moram biti samilostan neću da mi kažu da sam; a kad sam samilostan onda gledam da sam izdaleka. Najradije pokrijem i glavu i bežim bezobzirce dok me ne poznaju: kažem vam da i vi tako širite prijatelji moji! Neka mi udes moj dovodi u sretanje uvek one koji se ne pate takve kao što ste vi, i one s kojima smem da delim istu nadu i isti obed i isti med! Zaista vam kažem češće sam pomogao onima koji pate: ali mi se uvek činilo da bolje radim kad sebe učim kako se sam treba bolje radovati. Otkako je ljudi čovek se suviše malo radovao: eto to, i samo to, draga braćo, naš je prvi greh! Učimo bolje radovati se, pa ćemo se najbolje odlučiti da drugome zadajemo bola, ili da smišljamo šta zadaje bol. Stoga perem ruku koja je pomogla paćeniku, stoga brišem još i dušu svoju od toga. Jer, gledajući paćenika gde pati, stideo sam se njegova stida radi; a kad sam mu pomogao, ogrešio sam se teško o njegov ponos. Velike obaveze ne čine zahvalnim nego osvetljivim, a ako se malo dabročinstvo ne zaboravi, lako postane od njega crv što ne prestaje da podgriza, »Budite uzdržani u primanju! Odlikujte, time što ćete primiti! – to kažem onima koji sami nemaju ništa da podele. A ja, ja sam onaj što deli: rado delim, kao prijatelj prijateljima. Stranci, i siromašni, neka sami kidaju plod s moga drveta: tako je manja sramota. Prosjake pak trebalo bi sasvim ukloniti! Zaista vam kažem, jed je dati im što a jed je ne dati im ništa. I isto tako grešnike, i rđave savesti!

Verujte mi, prijatelji: griža savesti nauči čoveka da grize. Ponajgore su, međutim, sitne misli. Zaista vam kažem, bolje je još i zlo učiniti nego sitno misliti! Doduše, vi kažete: »želja za sitne pakosti uštedi nam mnogo veliko zlo delo« Ali u tome ne treba hteti štedeti. Zlo je delo kao čir: zasvrbi i zagolica, i probije, – govori pošteno. »Vidi, ja sam bolest« – tako govori zlo delo: to je njegovo poštenje. Ali sitna misao je kao gljiva: gmiže i zavlači se, i nije tobože nigde – dok odjednom nije celo telo natrulo, i svelo, od samih gljivica. Onome u koga je ušao đavo, reći ću ovo na uho: »najbolje će biti da pustiš svog đavola nek poraste! I za tebe ima još put ka veličini!« – Ah, draga braćo! O svakome znamo ponešto odviše! Mnogi nam postane providan, pa ipak još ni izdaleka ne možemo kroza nj. Teško je živeti s ljudima, zato što je tako teško ćutati. Mi nismo najnepravičniji prema onome koji nam je na dosadi, već prema onome koji nas se ništa ne tiče. Ako imaš prijatelja koji pati, budi odmorište patnji njegovoj.

Ali u isto doba i tvrđa postelja, vojnička postelja: tako ćeš mu najbolje biti od pomoći. Nanese li ti prijatelj nepravdu, reci: »praštam ti što si meni učinio; ali što si to sebi učinio, – to ti ne mogu oprostiti!« Tako govori svaka velika ljubav: ona savlađuje i opraštaj, i milosrđe. Treba svoje srce obuzdati; jer ako mu se pusti na volju, otići će nabrzo i glava s njim! Ah, gde su na svetu činjene veće ludosti nego među samilosnima? I šta je na svetu zadavalo više patnje nego ludosti samilosnih? Teško svima koji imaju ljubavi, ako nemaju još i visine koja nadvisuje njihovu samilost!« Ovako mi jednom govoraše đavo: »i bog ima svoj pakao: to je njegova ljubav prema ljudima«. A nedavno, čuh ga gde reče ovo: »Bog je mrtav; Bog je umro od svoje samilosti prema ljudima«. Čuvajte se dakle milosrđa: otuda će još ljudima doći crni oblak! Zaista vam kazem, ja umem da proreknem vreme. A zapamtite još i ovo: svaka je još velika ljubav iznad sve svoje samilosti: jer što joj je najdraže, ona bi tek da – stvori! »Prinosim sebe sama na žrtvu svojoj ljubavi, a svoga bližnjeg kao i sebe« – tako govore svi koji stvaraju. A tvrda su srca stvaraoci.

Tako je govorio Zaratustra.

Fridrih Niče

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Najgore su, međutim, sitne misli [Tema: Niče]

by admin time to read: 7 min
0