Napad ludila u muzeju Orsej [Tema: Van Gog]

| August 2, 2014 | 0 Comments

expo-van-gogh-artaud

Piše: Dušica Nikolčić

„Stvari idu loše, jer bolesnoj svesti je prvorazredni interes da ne izađe iz svoje bolesti“, kaže Arto. Tekst „Van Gog, samoubica kao žrtva jednog društva“ (Editions Gallimard, 1974) Antonen Arto (Antonin Artaud, 1896-1948) napisao je 1947. za Van Gogovu (1853 -1890) retrospektivnu izložbu u muzeju Oranžerije u Parizu, na molbu galeriste Pjera Loba.

To je bila polazna tačka za istoimenu izložbu („Van Gogh / Artaud. Le suicidé de la société“), koja je 11. marta 2014. otvorena u pariskom muzeju Orsej. Studija u formi poeme posvećene Van Gogu postavlja pitanja o razlozima njegovog samoubistva – šta znači biti lud i ko u jednom društvu normira šta je ludost i šta nije…

Lečen od rane mladosti od žestoke neuralgije, izložen teškim telesnim i duhovnim patnjama, proveo je devet godina u psihijatrijskim bolnicama (svedočanstvo o tome su „Pisma iz ludnice“, čačanski Gradac, 2013), podvrgavan je elektrošokovima i verovatno je prava osoba koja može razumeti Van Goga. Zadatak psihijatara je da ubijaju genije, tvrdi Arto, posebno izazvan komentarom jednog od njih koji je Van Goga nazvao „šizofrenim degenerikom, neuravnoteženom sterilnom ličnošću“. To je i pamflet protiv psihoanalitičkog tumačenja, odnosno njenog barda (sumnja se da je u pitanju Žak Lakan), u eseju označenog samo inicijalom doktor L, koga naziva notornim erotomanom. Slikarevog lekara, doktora Gasea, naziva „grotesknim kerberom“ i preko kritike njegovog metoda lečenja uputiće najoštrije osude društvu koje je zarobljeno sopstvenim zakonima.

Postoje egzekutori Van Goga kao što su ih imali i Bodler, Edgar Po, Lotreamon, Kjerkegor, Niče… Van Gog je u predmetima, licima i svetu što ga je okruživao video istinu, koja nama, većini, izmiče, bio je „slikar više od svih slikara“, kako to divno kaže Arto. Samo, Van Gog nije bio žrtva društva, već života i svoje apsurdne sudbine koja mu je izmučila duh. Njegovo delo stvoreno za tri godine (1887 – 1890) nije ništa drugo nego beskrajan autoportret sopstvenog lika i duše. Krik beznađa i usamljenosti. Zbog toga Arto misli da nije samoubica kao žrtva društva (suicidé de la société) već samoubica kao žrtva života (suicidé de la vie). U ovom kratkom eseju jedan očajan čovek (Van Gog je Artoov alter ego) govori o drugom očajnom čoveku, ogledaju se jedan u drugom, preplićući svoje sudbine, misli i poetike, suočeni sa nemogućnošću da žive u svetu koji smatra da im je mesto u ludnici.

SUSRET ŽIVOTA I SMRTI

Upoznajući Artoovo i Van Gogovo delo teško je ne tretirati pitanje stvaranja i ludila, ili evocirati zajedničke tačke koje su obojica imali: revolucionarnost u umetnosti, bes, neustrašivost, genijalnost, boravke u psihijatrijskoj bolnici… optužbe (dijagnoze) za ludilo, socijalnu „besklasnost“, status „ukletog“ umetnik… ali izložba ne produbljuje vezu između njihovog života na margini i preterane osetljivosti, psihičkog poremećaja i umetničkog stvaranja.

Na jednoj strani imamo Artoa, teoretičara teatra, glumca, pisca, esejistu, crtača i poetu, osnivača teatra „surovosti“, na drugoj Van Goga, apsolutnog majstora slikarstva koji svojom umetnošću ne interpretira ovaj svet, već same pokretačke snage, misli, psihičke patnje, snove, nedodirljive svetove… „Niko nikad nije pisao, slikao, vajao, pravio modele, konstruisao, izmišljao a da to nije bilo zbog bekstva od sopstvenog pakla“, piše Arto, i nastavlja „Ravno, čisto slikarstvo dovodi me u stanje ludila već dugo, od kada sam susreo Van Goga, koji ne slika linije i oblike već stvari iz nepomične prirode kao kod jakih konvulzija“. Dirljiv omaž i pokušaj jednog čoveka da izađe iz sebe, to je egzistencijalna granična situacija, i u neku ruku susret života i smrti. Arto umire nekoliko meseci posle izlaska knjige koja je postigla značajan uspeh i za koju je dobio nagradu Sent-Bev. Artoov tekst jedna je od najboljih i najpotresnijih analiza o Van Gogovom slikarstvu, i govori o umetnosti kao iskustvu u obnavljanju ličnosti posle velikih psihičkih lomova. O načinu na koji umetnost pomaže oporavak, promenu i ponovno rađanje (Arto ide čak do fantazma samorođenja).

Van Gogovo slikarstvo postavlja velika, fundamentalna pitanja, metafizička, koja nas se tiču i danas i oduvek. Postoji poistovećivanje ličnosti i stila stvaranja, kod Van Goga je to način na koji radi autoportrete (nakostrešena brada, ispitivački pogled), i to najviše zahvaljujući legendi koja ga prati. Ispečena ruka, odsečeno uho, tuča sa Gogenom, samoubistvo, sve to doprinosi pojednostavljenju slikarove ličnosti, samog dela i njegovoj okultnosti. Artoov tekst uči nas da slikara vidimo drugačije, oslobođeni ovih mitova i anegdota za koje smo manje-više svi čuli, ističe emocije i neumorno traganje za beskrajem, za apsolutom, predanosti i doslednosti. Otkriva slojevitost i polifoničnost Van Gogovog slikarstva, iz polja vizuelnog prelazi u polje zvučnog, „čuje i krila gavrana kako udarcima snažnog cimbala lupaju iznad zemlje“, oblik i boja postaju zvuk. Artoovi tekstovi su za recitovanje, vidimo njegov rukopis u ritmu transa i divan je jer se sluša upravo zato što su i muzika i note njegovi. Iz istog razloga je za noćnu posetu izložbe angažovan glumac koji šeta i čita odlomke „Van Gog, samoubica kao žrtva društva“.

DISCIPLINOVANJE VELIKE PATNJE

Za Artoa postoje samo patnja i rad. Pozivajući se na Ničea, koji ne prihvata otklanjanje patnje kao cilj i blagostanje smatra krajem, opominje da su gotovo sva velika dela nastala disciplinovanjem velike patnje. Veliko delo proizvod je „strašnih unutrašnjih vrenja i razdiranja“. Težeći u svom slikarstvu za „prvobitnim apokalipsama“, Van Gog na svom poslednjem platnu „Žitno polje sa gavranovima“, veličanstvenom predskazanju zla, nagoveštava apokalipsu došavši do sopstvenog kraja, do žrtve, do samoubistva. „Žitno polje sa gavranovima“ nije na ovoj izložbi jer za Van Gogov muzej u Amsterdamu predstavlja isto što i „Mona Liza“ za Luvr. Ima izuzetnu vrednost za razumevanje umetnika jer je poslednje platno na kome je Van Gog radio. Ono je ipak neizostavni deo putovanja kroz delo umetnika i prikazano je u zasebnoj sali, na jednom džinovskom ekranu visoke definicije, praćeno delovima Artoovog teksta. Posetilac ima utisak da lagano uranja u polje pšenice. „Čempresi u zvezdanoj noći“ su Vinsentova bolest i njegova podeljenost, svedočanstvo u iskustvu preživljenom u azilu Sen-Remi. U centru su crni čempresi koji trepere i izgaraju od zebnje. To je jedan vrtlog koji deli nebo na dva: na jednoj strani zvezda (skoro sjajna kao sunce), na drugoj mesec. Tu, na kraju puta, koji je takođe podeljen, prolaze ljudi (staza vodi nekuda, skreće udesno), nekoliko meseci kasnije (na svom poslednjem platnu sa temom čempresa) puta nema, on ne vodi nigde.

Teško je razumeti delo Van Goga bez uvida u njegov život. Sin kalvinističkog propovednika, nosi težak teret geneologije. Rođen je tačno godinu dana nakon svog mrtvorođenog brata čije ime nosi. Bio je propovednik, radnik, trgovac umetninama pre nego što će postati slikar. Slikarstvo će kod njega zameniti religiju. Nije pogrešio što se smatrao mesijom jer je anticipirao pravilo koje to postaje tek sa savremenom umetnošću, a to je pravilo prekoračenja, pravilo ekscesa. Proživeo je sve intimno, sa svojim ličnim konfliktima, fokusirajući slikarstvo kao što gledamo sunce, pokrenuo je lavinu i to platio svojom kožom. Cena je bila visoka: gubitak samopouzdanja, vere u budućnost, gubitak dve osobe do kojih je držao – Gogen (očinska figura), sa kojim neće stvoriti veliku slikarsku koloniju o kojoj je sanjao, i brat Teo, koji zasniva svoju porodicu i dobija sina, a on ne želi da bude na teretu, ni „usta više koja treba hraniti“.

POZORIŠNE I SLIKARSKE SUROVOSTI

Da li je pad bio neminovan? Slikao je odraz svoje duše. Potresan. Borbu strasti. Divlji, unutrašnji plamen. Njegove slike najdublja su ljudska ispovest. „I umreti možda nije tako teško kao živeti“, pisao je kao propovednik. Svoje strasne propovedi izražava bojama. Teme nalazi u najprizemnijim stvarima života, a umetnost i treba da diše u istom ritmu kao život. U pismu svojoj sestri kaže: „Život je, uprkos svemu, kao bajka. Znaš, bezbožni su oni koji ne veruju u ovakvo sunce i ovakav predeo“.

Arto kaže: „Nema utvara u Van Gogovim slikama, nema priviđenja, nema halucinacija. To je žarka istina sunca u dva sata posle podne“. Teško je reći šta je to tako naročito za slikarstvo Van Goga. Slike se, kao ni muzika, ne prevode na reči, jer je sve što zaista nešto kazuje – jednostavno. Samo je umetnik Artoove lucidnosti i dara mogao da oseti, prepozna i verbalizuje Van Gogove poteze četkicom. Ova knjiga je značajna u prvom redu zbog opisa Van Gogovog slikarstva. Takođe je i protest protiv psihijatrije koja sudi i presuđuje onima što prevazilaze poznate granice ljudskog. Optuživati ih za ludilo zato što su videli i čuli više od drugih i zbog toga bili više nesrećni pravilo je koje važi u svakom vremenu.

Malo je slikara bilo medijatizovano kao Van Gog. Mnogo nerečenog rekao je slikama. Potkazivanje utopije, brutalna igra boja, vibracije emocija, alhemija koja pre njega nije bila moguća. Pisma su dokazi o njegovoj iskrenosti, neposrednosti i čistoći umetničke duše (najistaknutija je prepiska sa njegovim bratom Teom). Kao što je Arto živeo svoje pozorišne i Van Gog je živeo svoje slikarske surovosti.

Postavka sa 46 ulja na platnu

„Van Gogh / Artaud. Le suicidé de la société“ prva je velika izložba organizovana u Parizu ove godine i nju čini 46 ulja na platnu i devet crteža. U vlasništvu muzeja Orsej je njih 12. Uobičajeno je da se Van Gogove izložbe priređuju sa oko tridesetak radova, pa je ovo i izvanredna prilika za sve koji posećuju Pariz, sve do 6. jula ove godine. Komesarka izložbe Izabel Kan godinama je tražila remek-dela koja je Arto video u Oranžeriji 1947. i konstruisala je ovu izložbu od svih referenci i sećanja koji su ostali zabeleženi. Arto je predstavljen sa nekoliko crteža (uglavnom autoportreti), serijom fotografija i odlomcima iz dvadesetak filmova gde je igrao.

http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/napad_ludila_u_muzeju_orsej.14.html?news_id=279873

 

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Napad ludila u muzeju Orsej [Tema: Van Gog]

by admin time to read: 7 min
0