Ne mogu dovoljno da budem sam – masa je uvijek tu [Tema: Bukovski]

| January 25, 2014 | 0 Comments

Razgovarao: Majkl Perkins

(nastavak)

 Zanima me kao pišeš poeziju…Imaš li neku opštu ideju, pa je razrađuješ stih po stih, ili možda sliku?

BUK: Ovo zvuči kao pitanje koje bi neko postavio Robertu Kriliju a ne Bukovskom, ali probaću da odgovorim. Koristim sve. Ali način na koji proizvodim stihove nije u mojoj glavi. Hoću da kažem da ne razmišljam svesno. Samo se slobodno krećem. Krenem ulicom da kupim cigare. Obično ništa ne vidim. Čujem zvukove. Neko kaže nešto besmiselno, nešto uobičajeno. Ništa ne pokrećem niti pokušavam da pokrenem. Nikada ne mislim: ja sam pesnik, ja snimam. Ako postoji neko osećanje u meni, to je samo sećaj (sad moram da mislim o tome pošto si me pitao), to je sada osećaj da mi je prazan stomak ili da na temenu imam manje kose nego što bi trebalo. Ono što pokušavam da objasnim je da sam skoro uvek telo bez uma – i naći ćeš prokleto mnogo kritičara koji se slažu s tim. Ne znam kada najbolje pišem ili kako to radim. Mnogo puta mi se to desi kada izgubim novac na hipodromu. Uđem u sobu i vidim mašinu. Sednem. Svetlost lampe na papiru dobro izgleda. Pomislim kako sam srećan što imam struju. A onda prsti počnu da lupaju po mašini. Zvuk mašine i električna svetlost. Reči dolaze same, bez razmišljanja, bez pritiska. Ne znam kako to funkcioniše. Ponekad nastupi pauza, i pomislim da sam završio pesmu, a onda ponovo počnem. Ponekad je to jedna pesma, ponekad šest, a ponekad deset. Ali najčešće napišem četiri do šest pesama. Pretpostavljam da iz onoga što govorim zaključuješ da pišem lako i bez velikih napora, i to je na određeni način tačno, mada sam ti rekao da hodam naokolo prazan, ali nije uvek tako. Ponekad ugledam neko lice i vidim šta ono jeste – a ono može biti moje ili neko drugo – i ono može da učini da se osećam loše celu noć dok ne zaspim. Ili kada neko nešto kaže, ili nešto kaže meni, to može da me razboli, smori, ceo dan i noć, sve dok ne prespavam. Drugim rečima, lako je i teško je. Ne mogu istinito da ti govorim o tome kako pišem, gde pišem, kada pišem…Zato što se to menja iz dana u dan, zajedno sa mnom.

Čini se da si usamljenik, da prezireš masu, i da prezireš skoro sve ostalo?

BUK: Slušaj, jednostavno ne mogu dovoljno da budem sam. Masa je uvek tu – u mesari, u fabrici, na hipodromu, na ulicama. Ja sam protiv nepravde prema svakom čoveku pojedinačno, ali se nekako svi ti ljudi skupe u masu, smrde i viču besmislice, i ponekad pomislim da je atomska bomba najveći čovekov pronalazak. Ako ne mogu da se izdvojim iz mase, nikada neću moći da uvidim ko su oni ili ko sam ja. Sklon sma Džefersovom stavu o tome. Ako živiš četrdeset pet godina, znaš da o tome možeš da pišeš hiljadu godina. Na tome su Dilan i Ginzberzi i Bitlsi pali – oni provode suviše vremena pričajući o životu, i nemaju vremena da žive. Dilen Tomas je primer šta američka masa može da uradi umetniku. Ali ne, oni svi moraju da se dogovore i skupljaju u grupe…kao kad sam jednom radio tu blizu i parkirao kola na ulici i posmatrao čoveka koga zovu Svinja. A Svinja je nosio neki smešni platneni ogrtač i ispuštao neke svinjske zvuke, a onda bi tresnuo nekog skrivenim sečivom po glavi, ne isekao, već samo lupio, a ostali bi se razbežali. Gledao sam Svinju kako pali cigaretu i posmatra ih kako beže. Iz toga se može nešto naučiti.

Ali zar ne radiš istu stvar za koju optužuješ ostale umetnike?

BUK: Na šta misliš?

Mislim na to kako ih kritikuješ, a i ti iznosiš stavove o umetnosti, pisanju, životu, baš kao i oni.

BUK: Tražio si mi intervju. Siguran sam da me neće učiniti popularnim ako ga objaviš. Ali dokle god mogu da kucam na mašini, sutra ili sledećeg sata, dokle god mogu da progutam pivo a da pritom ne progutam previše krvi, sve će biti u redu.

Imaš li neku izjavu za kraj, o veliki gospodru?

BUK: Da, prijatelju. Poezija je skoro mrtva, mrtva je već duže vreme. Imamo klanove, usamljena srca, ego-tripere, ali ne i vođe, i to je malo zastrašujuće. Znaš, Kamings je mrtav, Vilijam Karlos Vilijams je mrtav, Frost je mrtav, i tako dalje…I mada nikada nisam mnogo verovao u njih, oni su ipak tamo bili pre nego što sam ja stigao, pre nego što smo mi stigli, a njih moraš da uzmeš kao deo obroka, u svakom slučaju moraš mnogo toga da progutaš. A sada kada je Paund ispario u Evropu, prepušteni smo sami sebi. To nije mnogo lepa slika. I ne pojavljuje se nikakav genije. To je kao da si na karnevalu a pada mrak. Ginzberg više ne može da piše. Lauel je suviše predvidiljiv, i jednostavno dosadan. Šapiro govori o tome šta mu je potrebno, a to ne proizvodi. Olson i Krili su samo nastavljači dosadnih i komplikovanih pesnika. Čak bi i Paundov Kantos teško mogao da spreči čoveka da ne izvrši samoubistvo, a kakvog dobra od umetnosti ako ne pomaže čoveku da preživi? Šta je…

Slušaj Bukovski, mislim da si dovoljno srao. Nego, misliš li da tvoje pesme pomažu ljudima da žive dalje?

BUK: Pomažu meni da živim dalje.

Pardon, ali ne izgledaš mi baš najbolje.

BUK: Rekao sam ti, tek što sam izvadio šest zuba. Nego, imaš li auto?

Da.

BUK: Moj neće da upali. Odbaci me do prodavnice pića.

Naravno.

Bukovski je ispljunuo ogromnu količinu krvi na svoj iznajmljeni tepih i krenuli smo.

 

Treći i poslednji dio intervjua objavljenog 1967. u časopisu NewYork, br. 17

 

 

 

 

 

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ne mogu dovoljno da budem sam – masa je uvijek tu [Tema: Bukovski]

by admin time to read: 4 min
0