Direktni moral i loša savest
2
Reč svet se koristi u dva smisla. Prvi smisao je grčko kosmos, drugi je mesto gde živi čovek, ali mu to nije dom. S prirodom, odnosno s kosmosom, kao što se kaže, nema naročite nevolje, čak ni s vrućinom, s mrazom, s poplavom, sa zemljotresom. Ono s čime ima nevolje uvek je svet. Bilo je onih koji su, kad je posle bombardovanja izbila oluja i nebo grmelo, plakali od olakšanja. Prasak od grmljavine neba je tako umirujući u odnosu na bombe. Kako sam mogao da nagovorim sebe, pita Gabrijel Marsel, da prihvatim ovu suludu zbrku?
Ono što je u svemu najčudnije jeste da je svet takav kao da se po sebi razume, još nema ništa što bi se manje moglo prihvatiti. Ne okolina, ne dalji razvoj čovečanstva, ne priroda, ne društvo, ne zajednica, ne država, ne ljudi, ne doba, ne civilizacija. On je od svega opštiji i veći, gipkiji i tvrđi, ali je od svega više tuđ i više nepoznat, više neprijateljski i više užasan. Ovde niko nije u svom domu. To je ono što posebno treba naučiti, jer čovek o njemu izvorno ništa znao nije. On je novorođenog dočekao na pragu, ali da je bio znao, nikako ne bi došao ovamo. Svet je ono što treba upoznati, već sasvim rano, u kolevci, ono što čoveka muči u porodici, ono što ga skoli u školi. Čovek nosi sa sobom sliku života koja rađa nastanak životne radosti, i ova slika je u svakome istovetna. Među nama nema razlike. Praslika koja se nalazi u nama o našem istinskom životu jednaka je u svima nama. To je ono što čovek ozbiljno uzima i čuva, što hoće i neguje, i što voli, i od koje ne bi želeo da odustane. Čovek se rađa s poverenjem da će mu ovo biti dom i da će sa zadovoljstvom živeti život koji je doneo sa sobom. Umesto toga verovatno u prvih pet minuta života primećuje da ga ne može živeti. Kao da je celokupna sila života skoncentrisana na to da nagrize i potkopa život u njemu, da ga destruira i zadavi, potisne i slomi.
U doba velikih katastrofa nevolje s prirodom još nema, jer su one uvek elementarne. Ako proradi vulkan, ili naiđe talas poplave, tajfun, padne meteor, podzemni svet se neće pokrenuti. Ono zbog čega postoje nevolje s čovekom čak i u prostim stvarima jeste što nema takve malenkosti koja ne bi mogla pokrenuti podzemni svet. Pogled devojačkih očiju može izazvati takvo uzbuđenje koje može prizvati demone tame.
Prirodna nesreća mine, čovek se smiri. Probuđeni demon, pak, ostaje.
Jedino što čovek može da učini jeste da se prilagodi. Ali ako se prilagođava, nalazi se u opasnosti da izgubi svoje biće. „Ništa nije bliže samoubistvu od pokoravanja svetu, kako se ono u trenutku otelotvori”.
U kineskoj i japanskoj baštini poznavanje sveta je bilo posebno znanje. Običaj, dvor, ulica, kancelarija, moda, politika, karijera, ponašanje, ljubaznost, fraze. Svesno su znali da je sve to sasvim drugo, kao da je prirodno, kao kineski osmeh, u tolikoj meri da u prvom trenutku nehotično kod svakoga izaziva otpor. Nije teško naučiti običaj, nego baš taj običaj koji više nije običaj, već nešto drugo. Time ne samo da se ne pokriva ono ljudsko, nego je dovedena u zabludu i stvarna situacija, postoji u njoj nešto sto je nepodnošljivo uvredljivo što čoveka izbacuje iz njegovog ljudskog obličja.
Jedna stvar je živeti i druga biti u svetu. To dvoje još niko nije pobrkao.
Ko je načisto s tim šta je svet, on se čuva da s njim stupi u kontakt. Za Čuang Cea se priča da je odbio da bude ministar i nije prihvatio nikakvu službu. Mora se pribeći naročitom metodu da bi čoveka ostavili na miru. Treba izbegavati svaku upadljivost, treba ćutati, ne sme se izazovno oblačiti, ali čak ni lepo, ne sme se hraniti bolje nego što treba, udobno stanovati, sebe negovati. Samo tiho i daleko i jednostavno. Biti pustinjak, jogin, usamljen. Ipak.
Ne možeš živeti kao zvezde.
Gde se s jedne strane suočava glad za životom, s druge povređenost, s jedne strane karijera, s druge zavist, s jedne strane korupcija, s druge osveta, s jedne strane podlaštvo, s druge pobuna – tu nastaje svet.
Svet je napetost direktnog morala i loše savesti.
Svet je ono mesto gde se sve pokvari. Dobre namere se smrve, loše postanu još gore. Još nije bilo veličine koja se ne bi deformisala. Ozbiljnosti koja se ne bi pretvorila u nevažno. Veliki filozofi. Religije. Sveci.
Svet je mesto laži. Laž ovde nije moralno loša, nego je baza moralno lošeg. Nije greh, nego je nešto odakle nastaje greh. Što je naizgled slađa, ona je odbojnija. Kao chinoiserie, što je prijatnija, ona je podlija. U svetu je sve drugačije nego što jeste.
Konfučije i Sokrat su tvrdili da sva nevolja dolazi otuda što su reči izgubile svoje izvorno značenje. Drugo misle i drugo znače. Svet je ono mesto gde reči gube svoj izvorni smisao. Kad bi se uspostavio njihov smisao, svet bi nestao.
Laž nije greh, ne sukobljava se s moralnim zakonima, ali nije ni biološki defekt, i zbog toga se ne sukobljava s biološkim zakonima. Nalazi se između to dvoje, osobena i posebna teritorija kao što je i svet osobena i posebna teritorija između prirode i morala. Zbog toga ono što je lažno i pseudo i zabludno nije loše i nije bolest, nego falsifikat. To je ono zbog čega se može ponajviše patiti. Na specijalnoj teritoriji između greha i bolesti nema postavki i nema zakona. To je mesto egzistencije. To je mesto sveta. To je mesto između prirode i duha, mesto pokvarenosti i podlaštva na najosetljivijoj tački života.
Pravo o svemu tome ne zna ništa. Krivični zakon se obara na grabljive zveri, i ne primećuje bakterije. Iako ono što kvari čoveka nije razbojnik. Niče kaže, i za njim odmah mnogi misle, da ono što se naziva grehom u savremenom stanju društva, sve je više konačna mogućnost ispada, očajni i neotesani pokušaj da bi se neko izvukao iz ove jame pokvarenosti, i da, pretpostavimo, po cenu ubistva pribavi jednu vrstu nove prirodne nevinosti, jer je čak i greh podnošljiviji nego živeti ćutke u ovom kalu i praviti se kao da je sve u najboljem redu. Grešnici su, kaže Niče, u današnjem društvu čisti ljudi, bar su oni koji najviše žude za čistotom, ali u svakom slučaju prosti mučki ubica je neizmerno čistiji od, recimo, političkog ili ekonomskog karijeriste, da o književnosti i ne govorimo, ili od javnog funkcionera, pogotovo ako neko pomisli kako je ovakav ubica nezgrapan, koliko je pošteno i dirljivo ograničen u odnosu na onoga koji zbog svoje karijere mora da smrvi i samelje i polomi u paramparčad sve ljudsko u sebi samom, i nema ćelije koja nije izgažena i popljuvana, i ništa u njemu nije ostalo što se ne bi moglo kupiti, možda daleko ispod cene.
Bilo iznenađujuće ili ne, ali u svakom slučaju je činjenica da na ovoj egzistencijalnoj sredini, između morala i biosa, o postupcima kaljanja života znaju samo narodi koji raspolažu visokom i razvijenom baštinom, samo Kina i Indija, Grčka i Rim, u novije doba Francuska i Engleska. Ako kultura uopšte ima definiciju, jedna bi mogla biti da li jedan narod ima meru ne samo šta je moralno dobro i loše, šta je zdravo i bolesno, nego i šta je ono što čisti ili kalja zajednički život. I ono što karakteriše život kulturnih naroda da su svesno sposobni da se brane od kaljanja. Da je u Kini i Indiji postojala za to egzistencijalna osetljivost, opštepoznato je, ali i to da je grčka i rimska književnost bila prepuna upozorenja da čoveku neposredna opasnost ne preti od greha, nego od egzistencijalne korupcije. Francuski moralisti, engleski satiričari nalazili su se na stražarskom mestu odakle su mogli paziti na čistotu života i svakoga su već prilično rano naučili kako da se odbrani od korumpiranog čoveka. A nekulturnost svakog naroda i doba označavalo je upravo to što je čovek bio nezaštićen – ne od grehova protiv kojih su nastupali paragrafi krivičnog zakonika – nego od podlaštva korumpiranog čoveka, i nije postojala mera za grubost i neuljudnost, za indiskreciju i nametljivost i licemerje i za onaj nitkovluk koji se teško može odrediti nijansama, koji su čovekov život mnogo dublje dovodili u opasnost od grehova. Nedostatak kulture u prvom redu znači da čovek ostaje bez odbrane naspram obešenjaka i gadova. Zajednica nije naučena da ih izoluje. Ljudi ih se plaše i popuštaju im, i pokunje se i uzmaknu, gotovo da im se dive. Moralnih zlodela ovde nema više nego kod drugih naroda. Ali je zastrašujući nivo života. Jer je greh tako brutalna povreda moralnog poretka, protiv koga ume da se bori svaki narod. Protiv egzistencijalne korupcije koja kalja život nekulturni narod je bespomoćan. On je beznadežno izložen malim lupežima i vetrogonjama, podmuklim nametljivcima i bučnim razmetljivcima, intrigantskim staretinarima i drskim nepoštenjačinama. Bivstvo ponajpre liči na živu vodu, bar utoliko što ne prima nikakvu prljavštinu, i u najkraće mogućem vremenu rastvori svaki otrov i preradi ga i neutrališe. Svojstvo izvora i planinskih potoka i jezera jeste ako u njih i upadne đubre, voda im se može piti već nekoliko koraka dalje, i posle nekoliko trenutaka dejstvo otrova nestaje bez traga. Bivstvo može da izdrži svaki kal, i sve u njemu postaje čisto.
U Indiji reč sat znači bivstvo. Doslovno znači ono što jeste. Ali znači i dupke ispunjen sobom, ali i jednostavan i blistav, i znači i istina. Asat pak znači neistina i nepostojanje. Zato se kaže da onaj ko se uzdigne u krug bivstva, ne može više da počini ni greh ni grešku, ne može pomisliti i ne može reći nešto što je neumesno i što nije istina. U bivstvu je sve čisto i pravo i istina, i bivstvo sve što bi na njemu moglo naneti mrlje usisa kao vazduh paru, i on sam ostaje bez mrlja.
Život je beskrajna mogućnost osetljivosti i ukaljanosti. Bilo gde da neko počini bilo šta što izazove poremećaj, smesta se sve zatamni. Može se osetiti na hiljadu kilometara i na hiljadu godina. U bivstvu se svaka prljavština rastvara, život ne može da rastvori prljavštinu. Tama i težina ostaju ovde, ostaje ovde ono s čime se čovek sudara, što se svali na čoveka, što mu zatamni pogled. Nema ništa ranjivije od ovog isparljivog i neuhvatljivog i lakog nečega što život jeste, i nije drastična povreda ono što život tako teško podnese, nego je to duga tortura podlaštva.
Zato ništa nije opravdanije od straha za život. Ništa nije razumljivije od srdžbe proroka. Prorok ne prigovara imanju i slavi, vlasti i principima. Korupcija kvari onaj život koji svi zajednički žive, u kojem svi sudeluju, u kojem svako ima elementarne zahteve za čistotom, i za koji svi, koji su osetljivi na čistotu, treba da se boje. Strah za život preko određenog stepena može biti duševna bolest, sa simptomima goropadnog ludila, kao kod Jezekilja, Savonarole, Ničea.
Ali treba imati loše oko pa strah za život pobrkati sa ljubomornošću za život direktnog morala. Nije to slepilo koje bi najradije izbrisalo svet iz bivstva. To je naivna privrženost primordijalnoj prirodi života, idili. Direktni moral nije zabrinut zbog života, nego je uvređen i želi da izbije na površinu, ljubomoran je na dobra i slavu i moć. Nije to častoljublje. Ko strahuje za sam život (sakralnu radost, med, kao što kaže hindu kultura), on mrzi, ali mrzi bez srdžbe, ali ne zato što je skraćen, nego što je zatrovano zlatno doba.
Svet je ono što smo do sada ovde napravili, i ono što – svi znaci na to upućuju – dalje pravimo sa samouverenom suludošću, nasuprot tome što gotovo svi koji su imalo inteligentni vide već kako veoma malo treba pa da nam se sve sruči na glavu. Jer budući da su sve teme izgubile svoj značaj, ostala nam je jedna jedina zajednička stvar za dogovor, kriza. Izvan toga sve ostalo je suvišno i beznačajno.
Što je čovek višeg nivoa, izdaja je teža. Maleni, političari, novinari. Šta mogu da izdaju? Pa jedino ideju. Ali viši i još više. Kao što Helderlin kaže: Vergisst sich und sein Gott. Priroda morala nije da bude direktan. Nisam zato ovde da sudim bilo kome, nego da neposredno zajedno s njima živim. Sud sebi treba da izričem. Direktni moral treba odbaciti.
Ali šta da radim s onim koji krišom stavlja ruku na dobra, nameće se i poput prostaka seda na prvo mesto? Ili je možda to ljudski, veoma, veoma ljudski, pokliznuti se i prodati i pogrešiti i prevariti se i nagoditi se i loviti prljave male poslove i laskati i dodvoravati se i ukaljati se, zatim se mučiti i raspravljati s lošom savešću i tužakati se i lagati i biti ciničan i sa svim tim zbijati šale i svemu okrenuti leđa i pobeći od svega, pobeći i poreći? I nečovečan je onaj koji monomanijakalno čuva i onako već sumnjivu čistotu, i od nje za sebe gradi uzvišenost i krunu? Nije li neophodan viši stepen jednostavne čistote srca, da čovek gotovo sa životinjskom nepokvarenošću, bezobrazno, koga god može ukloni od plena? Nije li potrebna za ovo nepoštenje pokornost koja je do sada bila nezamisliva?
Ne može li se ona okorela korupcija smatrati potresno dečjom, i ako je ovo pokoravanje svetu zaista izdaja sakralne intimnosti čovekovog života, i nevernost svakoj igda netaknutoj uzvišenosti, nije li neophodna harizmatska nevinost da bi sve to čovek počinio?
S obzirom na to da svako želi da živi, čak iznad svega i po svaku cenu želi da živi, i pravo na život i život, kao vrednost po sebi i najviše dobro jeste ona misao kojom su čak i takvi ljudi kao Gete i Niče razjarili celo razdoblje, vreme bi bilo postaviti pitanje – šta to zapravo znači živeti? Ono što čovek vidi, prilično je mutno, jedva da je nešto više od bezglavog guranja, s čime primordijalna priroda nema nikakve veze, jer ništa nije više od sulude pohlepe, sve pogledati i liznuti, cirkus i izložbu, operu i festival, i pozorište i fudbalsku utakmicu i defile, ali naročito modnu reviju i film, i u ovoj mnogostranosti kao da je reč o suprotnosti životu, ne živeti, odnosno više o tome da se uz pomoć ove raspršenosti savršenije zaboravi život. Da se više ne misli na njega. Zbog toga Hajdeger kaže da čovek danas u bivstvu zaborava (léthé) više i ne živi, nego žedni u stanju osobene žudnje za životom, nema ni mogućnosti da živi, i sve u čemu učestvuje tužni je surogat pravog. Kažemo da nas život narkotizuje. Život kao opijenost, duvan, morfijum, rakija, kafa. Dotle su dospeli jadni Faust i bedni Dionis. Nestala je normalnost života i hitro se treba pobrinuti za pseudodoživljaje kako čovek ne bi dobio duševnu bolest zbog gladi za životom.
Kakve li bi se napetosti mogle uravnotežiti ako bi, pretpostavimo, neko zaista mogao da živi?
Kakvi bi mu se snovi ostvarili? U kakvom je odnosu čovek prema životnom idealu poštarice koja bi samo jednom, jedan jedini put želela da nastupi u večernjoj haljini, ma i sa lažnom dijademom na glavi, ali uz zvuk truba, u nedostatku prestone dvorane može to biti i čaj u baru, kao Šekspirove kraljice? U kakvom je odnosu, na primer, s diktatorskim životnim idealom, kada on održava paradu, jer i nije to tako daleko od poštarice, samo su kulise sivlje i perspektiva surovija? Kakvi su zahtevi? Kakav ukus? Kakvo častoljublje? Kakav ideal besmrtnosti? Šta je ono što mu je manje od samog života?
Ne živeti. Opljačkati život.
Samo se ne buniti. Samo nikakva plahovitost, nikakva simpatija i nikakva antipatija. Samo pogledati naokolo, ne s popravljačkom namerom, Bože sačuvaj! Tražiti smirene, mudre, jednostavne reči kako bi se umirili, čak se ne koristiti ni ironijom, ni saosećanjem, niti ljubavlju, kao što čovek posmatra eksperimentalne pacove kada im vatra kuge plaminja u crvenim očima.
Ono što nazivamo svetom čista je avet i nonsens za ono biće koje boravi na zemlji samo kao turist.
Spolja se ništa ne može videti od sveta. Možda je to kolektivna karma čovečanstva, odnosno posledica svega onoga što se nagomilalo u sudbini čovečanstva tokom mnogih stotina hiljada godina, i to prokleto nasleđe sada treba nositi. To je nasleđe koje je pribirano od početka začela. U svetu je logika nevažeća, ali je nevažeći i moral, čak su nevažeći i zakoni organskog života. Svet ima jednu jedinu logiku: jednom sam počinio nešto i moram da podnesem sve njegove posledice. Kao što Tora kaže, sedmostruko. Ili kao što nauka kaže: nasleđe. Ili kao što Buda uči: svaki naš čin i misao i pokret i reč neizbežne su posledice u ranijem životu počinjenog čina i misli i reči.
Ono što se u svetu zbiva, govoreći jezikom alhemije, jeste kolosalna putrefactio, što znači kvarenje, raspadanje, vrenje, nadimanje, rastrojavanje, truljenje, crnjenje i rastakanje. Putrefakcija nije besmislena propast. To je ono stanje kada materija prirode, prima materia, razlaže svoj sklop i oblik, i rastače se kako bi se realizovala u novom i drugom sazdanju. Ono što dospe u svet smesta počinje da vri i da buja. Mi to u pogledu na nas nazivamo rastom i razvojem. Čovek u svom izvornom obliku novorođenčeta nabuja dvadeset puta, zatim nastaje novo vrenje, seks, kako bi se rastrojila nova bića, u međuvremenu unosi u sebe razne materije prirode da bi u njemu prevrele i na koncu ovo biće prestaje da postoji u ljudskom obliku, što se naziva smrt. Svet je alhemijska radionica, gde se priroda preobražava u nešto drugo, delom u predmet, delom – kao što vele alhemičari – u zlato, ako čovek načini naročite napore u interesu ovoga preobražaja. U svakom slučaju budalaština je smatrati svet konačnim mestom, i ako neko nije svestan šta treba da čini u interesu preobražaja, on će se bez traga izmešati i potonuti u đubrištu, i odreći će se svog apsolutnog bivstva.
Svet je izgubio svoje obeležje doma, i čovek ovde može da boravi bez ozbiljnih zajedničkih veza samo kao posmatrač, i ono što se ovde zbiva može smatrati tek kao etnološku egzotičnost, što može biti čudno i zanimljivo u određenom pogledu, ali je zapravo potpuno beznačajno.
Paradoks nauke. Pošto je politika stala na stranu sveta i priključila čoveka moći koja melje, i pošto je i religija postala moć anti-ljudskog sveta, izgledalo je da je nauka jedina koja će odbraniti čoveka od sveta. Posle nekoliko poslednjih stotina godina za to više nema nade. Nauka je isto tako egzistencijalno korumpirana kao politika i religija, i čovekov sin više nema mesta gde bi privio svoju glavu.
Svet se osilio.
Dva razdoblja evropske istorije: u prvom razdoblju vladao je direktni moral, i čovek je živeo u onoj osveti koju je u njemu probudilo trpljenje sveta. Svet je raskalašna bludnica koja čoveka zavede, opljačka, ismeje ga i napusti. Stari vek i srednji vek; u drugom razdoblju vladala je loša savest, jer se čovek pokorio i prilagodio i postao je svetovan, i otkrio je umetnost i nauku. Novi vek.
Počinje treće razdoblje. Više nema ništa drugo do svet. Permanentni insult i tortura.
Prošlo stoleće je stoleće luda. Helderlin, Šuman, Gogolj, Bodler, Mopasan, Van Gog, Niče.
Danas više nismo u stanju da poludimo.
Umesto toga mi smo bez doma. Ruski i srpski i nemački i rumunski i francuski i španski emigranti i disidenti.
Najnoviji oblik bezdomnosti jeste kada čovek u sopstvenoj domovini više nema doma. Unutrašnja emigracija. Ko se ne pokori, on može da pređe u direktni moral i može postati pobunjenik i da ključa u svojoj osveti. Nema drugog puta: direktni moral ili loša savest. Ko nigde nije, on je bez domovine.
Bela Hamvaš
Nastaviće se
