Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim [Tema: Hamvaš]

| November 26, 2014 | 0 Comments

Sunset Bio Reserve

Mađarski Hiperion

DVADESET TREĆE PISMO

Prekinuo sam. Sišao sam u baštu i okopao kukuruz. Usput sam pokupio opale jabuke, i nekolike pojeo. U zeleni se opet razmnožio bagrem, krčim ga. U jendeku raste hmeljka. Otkinuo sam struk i ispleo venac. Kako bi dobro pristajao na glavu neka žene koja gore u kući posluje, povremeno proviri da vidi šta radim,  kao što se i ja povremeno oglasim: šta je? Treba li šta? Ona bi rekla da ne treba. I bilo bi lepo, jer sam joj čuo glas. Nema. Niko, niko.

Uzimam pušku i odlazim u šumu. Sunce je već na zaklonu, fazani u ovo doba dolaze na izvor. Tiho koračam po zimzelenom bršljanu i suvom lišću. Šipak je već sasvim crven, trnjina plava. Čujem kako lagani vetar zanjiše drveće, i pada orah ili kesten. Berem struk bršljana i splićem venac. U međuvremenu prnu dva fazana. Neka lete. Hmeljka i bršljan – žena i muškarac, hmeljka koja vri i fermentuje, nabrekla, za hleb, svaki njen rod je poput narogušene kvočke, sasvim ženski venac, venac majke zemlje. A bršljan je ukrotitelj tigrova Dionis. Gore iznad izvora nalazi se litica, tu postavljam dva venca jedan pored drugoga. I u tom trenutku se smirujem. Bogovi su primili moju nesvesnu žrtvu i ugasili u meni uzburkanu strast. Opet sam mogao da sednem pred izvor i da pogledam dole na ravnici, bez gorčine, udaljene svetiljke. Najviše je ako mogu da ćutim. I ako se uz to još i smešim, postao sam kao grožđe.

Silazim, od nekoliko grozdova cedim mošt, i ispijam. Zatim sednem na stepenice ispred trema, i ne radim ništa. To mi je najomiljenije zanimanje. Čak i ne mislim. Nemam o čemu. Ono što sam mogao već sam jednom promislio. Čuju se noćni šumovi šume, ptice i zečevi se vrpoplje po svojim gnezdima i logama. Ponekad tihi pijuk ili prasak grančice. Možda se muva jež. Šišmiši prohuje kroz sumrak, šaraju poput tamnih iskri. Noćni leptiri. I cvrčci. Kakva tišina. Ranije sam preveo Sapfinu strofu od četiri stiha:

Mesec je skliznuo s neba,

Slede ga već i zvezde.

Protiču sati. Ponoć je.

A ja, oh – spavam sama.

DVADESET ČETVRTO PISMO

Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim. I kao što sam se ja ovde u svom životu ovenčanom hmeljkom i bršljanom mogao da ostvarim, možda je meni uspelo, možda jedan jedini put; nikada drugome nije uspelo, neće ni uspeti. Iz sebe sama živeo sam ženu, prijatelja, zajednicu, istinski narod, iz veselosti, iz jednostavnosti. Ja ih čuvam, da, bogove, ja sam ih doveo ovamo, i ja sam ih naselio na ovu zemlju. Bogove dovode mislioci i pesnici i proroci i kraljevi, sinovi Visina koji su i sami bogovi. Kavim je životom živeo narod vidi se po tome kakve je proroke imao, ko su bili u njegovim očima veliki, najveći.

Najveći? Kod nas je umesto bogova doneo menicu, banku, konjske trke i kasinu. Ali onome što sam ja načinio, neće biti produžetka. Isto onako neće kao što o tome niko ništa ne zna. A i kada bi znali, šta bi od toga razumeli? Ja sam osamljena luda, ovde među brdima, gorim na vatri svoje specifične megalomanije. Oholost je kako govorim? Onima koji su samo ljudi, sklon sam da najviše oprostim. Što mi je neko bliži, sve manje, sebi ništa.

Nisam mogao da izdržim bez Ti tamo dole, tamo u bezdomovinskoj slaganoj domovini, u narodu nakićenom u narod, u bezljubavi i bezprijateljstvu, i došao sam ovamo sa svojom bezdomnom Ti-žeđi, i sagradio sam novi svet. Ne mogu da živim u osami, zato sam morao da napustim svet gde je svako samo Ja.

Možda ćeš još razumeti.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ne nalaziš ti da je svet težak, svet smatra tebe teškim [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 3 min
0