Ne odbacuj od sebe heroja u svojoj duši! [Tema: Niče]

| June 8, 2017 | 0 Comments

 

O drvetu na bregu

Zaratustrino je oko zapazilo, da ga jedan mladić izbegava. Kada je jedne večeri išao sam po bregovima što okružuju varoš koja se zove »Šarena krava«: gle, u hodu nađe onog mladića gde sedi na slonjen na jedno drvo, i gleda umornim pogledom u dolinu. Zaratustra obuhvati rukama drvo kod kojeg je mladić sedeo, i reće: »Kad bih hteo ovo drvo da zatresem ovim rukama, ne bih mogao. A vetar koji ne vidimo kinji ga i povija kako mu je volja. Najgore nas povijaju i kinje nevidljive ruke.« Tada se podiže mladić zbunjen, i reče: »Čujem Zaratustru gde govori a baš sam mislio na njega.« Zaratustra odgovori: »Pa što si se poplašio? – Nego, čovek je kao i drvo. Što bi on više u vasionu i u svetlost, tim jače naginju njegove žile k zemlji, na niže, u pomrčinu, u dubinu, – u zlo.« »Da, u zlo! kliknu mladić. Kako je mogućno da si otkrio moju dušu?« Zaratustra se osmehnu i reče: »Mnoga se duša ne može nikad otkriti, dok je čovek prvo ne pronađe.« »Da, u zlo! poviče još jednom mladić. Ti si istinu rekao, Zaratustra. Ja nemam vise vere u sebe otkad težim u visinu, i niko nema više vere u mene, – otkuda je to? Ja se menjam odviše brzo: moje danas pobija moje juče. Ja često, penjući se, preskočim po koji stepen, – to mi ne prašta ni jedan stepen. Stignem li gore, uvek vidim da sam sâm. Nike ne razgovara sa mnom, drhćem od mraza usamljenosti. Šta tražim ja u visini? Moja preziranja i moje čežnje rastu naporedo; što se više penjem tim više prezirem onog koji se penje. Šta traži on u visini? Kako me je stid moga penjanja i moga spoticanja! Koliko me izaziva na podsmeh moje ubrzano dihanje! Kako mrzim onog što leti! Koliko sam umoran u visini!« Tu zaćuta mladić. A Zaratustra posmatraše drvo kod kojeg su stajali, i reče: »Ovo drvo stoji usamljeno ovde u bregovima; ono je izraslo visoko iznad ljudi i životinja. I kad bi htelo da govori, ne bi našlo nikog ko bi ga razumeo: tako je visoko izraslo. I ono eto čeka i čeka, – na što čeka? Boravi i suviše blizu legla oblačjeg: da li čeka možda na prvi grom?«

Kad je Zaratustra to rekao, povika mladić mašući živo rukama: »Da, Zaratustra, ti govoriš istinu. Meni se htelo da propadnem kad sam težio u visinu, a ti si grom na koji sam čekao! Eto, šta je još od mene ostalo od kad si nam se ti javio? Uništila me je zavist prema tebi!« – To reče mladić i plakaše gorko. A Zaratustra ga obgrli rukom i povede za sobom. Pa kad su išli tako skupa neko vreme, poče Zaratustra ovako govoriti: Srce mi se cepa. Više nego što kažu tvoje reči, kazuje mi tvoje oko svu tvoju opasnost. Ti još nisi slobodan, ti još tražiš slobodu. Odviše noćnikom, i prebudnim načinilo je tebe tvoje traženje. Ti bi u slobodnu visinu, tvoja je duša žedna zvezda. Ali i tvoji zli nagoni žedne za slobodom. Još si ti za me zatočenik koji smišlja kako će se dohvatiti slobode: o, mudra postaje duša takvih zatočenika, ali i lukava i pokvarena. I oslobođeni duhom mora još da se pročisti. Još je mnogo memle i tavnice zaostalo u njemu: razbistriti se još mora njegovo oko. Da, ja poznajem tvoju opasnost. Ali zaklinjem te mojom ljubavlju i nadom: ne odbacuj od sebe svoju ljubav i nadu! Još osećaš da si blagorodan, i još osećaju da si blagorodan i ostali, koji su kivni na te i koji te nemilo gledaju. Znaj, da je svima na putu onaj koji je blagorodan. I dobrima je na putu onaj koji je blagorodan sve kad ga i nazivaju dobrim, to je stoga da bi ga tako gurnuli u stranu. Blagorodni stvara novo i hoće novu vrlinu; a dobri hoće staro, i da ostane sve po starom. Ali nije to opasnost za blagorodnog da bi mogao postati dobrim, nego da bi mogao postati bezobzirnim, podrugljivcem, rušiteljem. Ah, ja sam poznavao blagorodne koji su izgubili svoju najlepšu nadu. I tada su govorili zlo o svima lepim nadama. Otada su živeli bezobzirno, u kratkim pustim ćefovima, i slabo su još isticali cilj svojim danima. »I sladostrašće je duh« – govorahu. I duhu se njihovu tad skrhaše krila: i eno ga gde gmiže po zemlji, i prlja zabadajući zube svuda. Nekad su mislili da će postati herojima: sad su sladostrasnici. Heroj je njima zazor i jeza. Ali, tako ti moje ljubavi i nade: ne odbacuj od sebe heroja u svojoj duši! Neka ti sveta bude tvoja najlepša nada! –

Tako je govorio Zaratustra.

O propovednicima smrti

Ima propovednika smrti: i zemlja je puna onih kojima treba propovedati odvraćanje od života.

Puna je zemlja izlišnih, pokvaren je život mnogima. Treba ih »večnim životom« odmamiti iz ovog života! »Žutima« zovu propovednike smrti, ili »crnima«. Ali ja ću vam ih pokazati još i u drugim bojama. Tu su Strahoviti, koji u sebi još nose divlju zver, i nemaju drugog izbora, do puste ćefove ili razdiranje sama sebe. A i njihovi ćefovi u stvari su još razdiranje sama sebe. Oni nisu još postali ni ljudima, ti Strahoviti: neka propovedaju odvraćanje od života pa neka i sami odu otkud su došli! Tu su sušićavi dušom tek što su se rodili već počinju da umiru, i čeznu za naukom o umiranju i o odricanju. Oni bi rado bili mrtvi, i ištu da im odobrimo volju njihovu! Čuvajmo se da ne razbudimo te mrtvace, i da ne povredimo te žive kovčege! Izađe li njima nasusret bolesnik, ili starac, ili mrtvac, oni odmah kažu: »jasno je, život nema smisla! « A u stvari, jasno je samo da nema smisla to što oni kažu i što oni vide, jer oni vide samo jedno lice života. Zavijeni u tešku turobnost, i željno prateći sitne slučajeve koji donose smrt: tako sede oni i čekaju, i stiskaju zube i vilice. Ili: uzimaju šećerleme a sami se smeju svojoj detinjastoći: vise o svojoj slamci životu a smeju se što se vešaju i o slamku. Njihova mudrost glasi: »lud je ko ostane da živi, zato i jesmo mi pravi ludaci! I to baš i jeste najluđe na životu!« – »Život je samo patnja – kažu drugi, i ne lažu: pa učinite da vi prestanete! Učinite da prestane život koji je samo patnja! Evo kako treba da glasi nauk vaše vrline: ubi sebe sama! Ukradi potajno iz života sebe sama! – »Sladostrasnost je greh, – kažu jedni koji propovedaju smrt – hajdmo u stranu i nemojmo začinjati decu!« »Rađati je mučno, – kažu drugi – našto još rađati’? Što se rodi i tako je nesrećno.« I ovo su propovednici smrti. »Samilost je potrebna – kažu treći. Uzmite što imam! Uzmite što sam! Utoliko će me manje držati život.« Da su oni uistinu milosrdni, oni bi zagorčavali život svojim bližnjima. Biti zao – to bi bila njihova prava dobrota. Ali oni bi da se otresu života: šta je njima stalo do tog što će druge svojim lancima i svojim darovima još čvršće privezati! – Pa i vi za koje je život plah posao i nemir: zar niste i vi presiti života? Zar niste već sasvim zreli za propovedanje smrti? Svi vi koji volite plahi posao, i sve što je brzo, novo, još neokušano – vi se ne slažete među sobom, vaša je vrednoća bekstvo, i želja da zaboravite na sebe same. Kad biste imali više vere u život vi biste se manje predali trenutku. Ali vi nemate u sebi dosta sadržine za čekanje – pa ni za samo lenjovanje! Svuda se čuje glas onih što propovedaju smrt: i zemlja je puna takvih kojima treba propovedati smrt. Ili: »večni život«: to je za mene jedno isto, – samo da ih što pre ponestane!

 

Tako je govorio Zaratustra.

 

Fridrih Niče

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ne odbacuj od sebe heroja u svojoj duši! [Tema: Niče]

by admin time to read: 6 min
0