Neistomišljenici su izdajnici

| October 5, 2016 | 0 Comments

cosic

 

Tragedija jednog naroda – Kako je Borislav Mihajlović Mihiz sluđivao Srbe (5)

Piše: Momčilo Đorgović

Tamo gde Mihiz nije bio papa, nije bilo ni crkve. Ono što se nije uklapalo u „srpski narod“, kako ga je on shvatao, bilo je ravno izdaji. NJegova idejna platforma iskivana u dugim noćima druženja sa montanjarskim momcima iz jugozapadne Srbije nije se smela osporiti, jer samo smo to „mi“

Kada su došle na vlast „demokrate“ i „narodnjaci“, monarhisti i obožavaoci starih srpskih običaja (za sve njih su Mihiz i mihizovci pravili idejne platforme i krčili put u javnoj i masovnoj svesti), neće biti ni uglednih nagrada ni para za kulturu.

Velika izdavačka preduzeća prestaće da postoje, pozorišta će biti na ivici egzistencije, a književnici su prisutni u javnosti samo ukoliko dele ideološko jednoumlje stranaka na vlasti i njihovih medijskih pogona. Inteligencija, pojam i društveni sloj, onako kako je formirana u carskoj i boljševičkoj Rusiji, te u komunističkoj Jugoslaviji, prestala je da postoji. Još 1996. Gojko Tešić konstatuje da su intelektualci postali „uličari“ i da „od srpske inteligencije, kako bi Sterija rekao: ostalo je jedno VELIKO NIŠTA“. Moguće je da će u budućnosti preživljavati surogati mihizovsko-ćosićevske grupe, ali one nikada neće imati taj odlučujući formativni uticaj na mase, niti takvu infrastrukturnu povezanost sa vlastima i njenim institucijama. Društvo je ozbiljno uzdrmano i podeljeno migracionom selekcijom.
Stvaraoci i dela koji im nisu bili po volji bili bi izopšteni iz srpske kulture, ili skrajnuti. Bili su vrlo drski i neistomišljenike su eliminisali sa tri oprobana sredstva – ćutanjem, marginalizovanjem ili rastrganjem (slučaj Kiš). Sprovođenje eliminacije, međutim, nije ih sprečavalo da budu potuljeno srdačni sa žrtvom. Mihiz je u delima Radomira Konstantinovića pronašao zaveru protiv srpskog naroda. Optužio ga je da je u svojim istraživanjima Biće i jezik bio selektivan sa predumišljajem da nađe ružno u srpskoj književnosti. Umesto da prizna da su Konstantinovićeva istraživanja obogaćivanje i razvoj srpske kulture, Mihiz ga stavlja na metu patriotskoj sumnji. Tamo gde Mihiz nije bio papa, nije bilo ni crkve. Ono što se nije uklapalo u „srpski narod“, kako ga je on shvatao, bilo je ravno izdaji. NJegova idejna platforma iskivana u dugim noćima druženja sa montanjarskim momcima iz jugozapadne Srbije nije se smela osporiti, jer samo smo to „mi“. Ako je tačno mišljenje Olivere Katarine da su Ratko Dražević i njegove ideje uticali na stvaranje srpske nacionalne opozicije, onda je jasno da se Mihiz opisom „udbovaca“ u Autobiografiji samo distancirao u subjektu, ali ne i u sadržaju i zajedničkom verovanju. Cela grupa je gajila samosvesnu apsolutnost, neko bi to nazvao narcizmom bez granica, ličnom i kolektivnom uobraženošću, i nije mogla podneti da sebe vidi kao deo palanačkog života. Mihiz je jahao na svesrpskoj svetskoj izuzetnosti od srednjeg veka, Ćosić na jugoslovenskoj izuzetnosti i nisu sumnjali da su pupak sveta, a da je svet neprijatelj (i naši prijatelji mogu biti neprijatelji) kad god nama loše ide.

POVRŠAN I NEODRŽIV

Stil razmišljanja Konstantinovića nije se mogao dopasti Mihizu, bio je opasan i destruktivan za njegove idejne i jezičke konstrukcije. Konstantinović pušta da misao dvoji, što joj i jeste autentična priroda, da razlaže i propituje „istine“ ustanovljene pukim mnjenjem, predubeđenjem, podrazumevanjem. On se držao načela autentičnog razmišljanja da ono „što je poznato, nije još spoznato“. Prema tome, njegov stil nije mogao biti stil naivnog realizma. Palavestra je tvrdio da su Mihizovi zaključci „kratkotrajni, nepotkrepljeni i nesistematski, površni i neodrživi, zato što su bili rezultat inspiracije, ili na impresionističkoj osnovi, brzi i u žurbi“. Dobro barata frazama, ali nema nove ideje, utvrđivao je Palavestra i optužio Mihiza za pristrasnost i favorizovanje istomišljenika. Mihizov i Ćosićev govor bio je ideološki i agitpropovski, mesijanski i neupitan. Naklonjen apodiktičkoj i dogmatskoj tradiciji po kojoj naivni realizam utvrđuje „istinitu stvarnost“, a nasilje propagande, vlasti i poziv na pretke je verifikuju i utvrđuju njen monopol. Mihiz je težio epskom i političko-feljtonskom narativu. On je voleo, kao i autori i urednici koje je negovao – „pitkost“, da tekst bude pitak i običan, kao svakodnevna čaša vode. U tom narativu su bili i njegovi drugovi iz jugozapadne Srbije. Planinska dozivanja i melodija anahroničnog i zavičajnog jezika i mišljenja, kakvim ih, kroz dovikivanja i zapomaganja, maestralno prikazuje Bećković u Reče mi jedan čoek, u Ćeraćemo se još, jesu za Mihiza i sredstva našeg razumevanja sveta i izražajna sredstva „naše“ sudbine.
Teško da su igde, na Zapadu ili Istoku, monarhiji ili kapitalizmu, sa svojim profesijama i sa onim što su činili ? Mihiz, Ćosić, Bećković i ostali mogli imati tako bogat, dobro plaćen, zanimljiv, uticajan, bezbrižan i glorifikovan život. Mnogobrojne izdavačke kuće, društva književnika, slikarske kolonije i galerije, masovna proizvodnja filmova, mase obožavalaca i uopšte publika, slobodno vreme, putovanja, savetovanja, nagrade, kulturne rubrike, život u kulturi ? sve je to komunistička država podržavala, institucionalizovala i plaćala. Da li je takvo što bilo u monarhiji, kraljevini i kneževini Srbiji ili u Dušanovom carstvu? Objavljivali su svetu da su disidenti ukoliko ne dobiju kakvu nagradu na koju su se nameračili ili ukoliko im se u nekom od časopisa ne objavi tekst, ili rukopis stavi u fijoku. Viljem Fokner je morao dobro da dirinči od Holivuda do NJujorka, da plaća markentišnog agenta ne bi li preživeo i objavljivao. Žalio se kako niko u njegovom kraju ili susedstvu na Juguili u NJujorku niti zna ko je on, niti čita njegove romane. DŽems DŽojs je deset godina sa porodicom na ivici gladi bezuspešno pokušavao da objavi svoju prvu knjigu. A Mihiz i društvo su uvedeni u školske komunističke lektire kao pedagoške vrednosti za buduća pokoljenja. Institucionalizovani su po institutima, bibliotekama, redakcijama, izdavačkim kućama, Akademiji, pozorištima, u javnosti dobili oreole književnika, inteligencije, kreatora javnog mnjenja, stubova kulture i mentalnih temelja narodnog opstanka.
Pisac Srpskog književnog zverinjaka, hronike književnog života Beograda i Srbije druge polovine dvadesetog veka, Radovan Popović citirao je ironičnu primedbu Duška Radovića posle boravka u NJujorku. Tamo se sreo sa Josifom Brodskim kome su se mnogi pisci iz Beograda žalili da su progonjeni u Jugoslaviji. Međutim, zaključuje sa zaprepašćenjem Radović, na tom spisku su bili sve sami državni pisci! Negovali su famu o svojoj „progonjenosti“ ne bi li prikrili javne i tajne oficijelne veze u koje su bili uključeni. Imali su uticaj na postavljanja urednika u kulturnim rubrikama i na uspeh ili neuspeh kakvog pisca. Inicijacija je bila nemoguća bez njihovog miropomazanja. Bez njihove podrške oni koji su želeli da postanu priznati pisci, mogli su, kako je jednom primetio Ćosić, da pišu i bacaju svoje tekstove u «ponor vremena». Pravili su i usmeravali glavne temeljne tokove u kulturi, malo šta se autentično razvijalo. Uticali su na dodeljivanje nagrada, raspodelu novca iz fondova, kreirali pozorišne repertoare. Sve im je bilo na izvolte, žene pogotovu, mnoge su karijere započinjale u njihovim krevetima.
Za ceo period pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, Radovan Popović tvrdi „to je bio jedan kupleraj“. Preotimali su jedni drugima žene, uskakali jedni drugima u bračne krevete, preko kreveta dobijali i davali stipendije, od ljubavnica pravili književnice i novinarke, imali su „svoje“ novine, časopise, emisije… Bilo je zabavno slušati ih sa kojom opsednošću i ozbiljnošću prepričavaju svoja osvajanja i otkrivaju i ocenjuju ljubavne veštine i kapacitete ljubavnica. Bili su kao Forsajti, kaže Popović – između sebe su se ogovarali, nameštali, a zbijali redove kada ih neko sa strane napadne. Zagovarali su visoke političke principe i bezuslovnu toleranciju, ali, samo za sebe. Mihizu i Vuku Draškoviću je spektakularni upad na javnu scenu omogućila upravnica Narodnog pozorišta Vida Ognjenović, kada im je 1991. otvorila vrata balkona sa kojeg su se obratili masama, kao Josip Broz 1945. po oslobođenju Jugoslavije. Od tada se Vida Ognjenović ne može odmoriti od ambasadorskih misija, izdavanja romana, izvođenja drama, pohvalnih kritika.
Osamdesetih se Pandorina kutija otvorila i Milosav Tešić, pesnik, žalio se da „nikad Srbija nije zaudarala na ovakav provincijalizam; naš politički život je poprilično primitivan, pun jezika mržnje, dušu dao za razne šarlatane. Politička scena je tako napravljena da su i budala i pametan čovek potpuno izjednačeni…“ Kada je sve počelo da propada Mihiz je prešao na šekspirovski diskurs: „Kockar koji voli da gubi? Nije li to najtačnija odrednica za srpskog intelektualca, ali ne poslušnika, nego onog koji odbija da služi? Takvom, protekle decenije nisu išle naruku.“
Bar je priznao da je živeo u kazinu i da se ponašao kao kockar. Samo ja smetnuo sa uma da ga je uvek pratila najača boja – rojal.

IZMIŠLJANJE ISTORIJE

Mihiz je smatrao da tačka obrta duhovne obnove srpskog naroda jeste novo vrednovanje Prvog svetskog rata. Radovan Popović u Srpskom književnom zverinjaku citira pismo profesora Raška Dimitrijevića u kojem navodi da mu je Dobrica Ćosić ispričao kako je u sarajevskom Svijetu izišla izjava pesnika Slobodana Markovića Markonija da Dobrica nije pisao svoja dela – da mu je Korene napisao Davičo, a Vreme smrti Mihiz… U takvim stvarima ćutanje je najbolji odgovor, smatrao je Ćosić. On je često zahvaljivao Daviču i Mihizu na pomoći i podršci u književnom radu.
Neverovatnu energiju Dobrica Ćosić usmerava u pisanje trotomnog dela Vreme smrti, iz štampe će poput feljtona izlaziti od 1972. do 1975. godine. Zatvara se u svoju vikendicu u Grockoj, po dvadeset dana radi, u tišini, pod budnom pažnjom i požrtvovanom odanošću supruge Božice, gotovo da je izgubila glas, ćutala je a kada je govorila šaputala je da ga ne bi ometala. NJoj je delo i posvećeno. Onda po deset dana u gradu, jurnjava po kafanama, pražnjenje, pa ponovo na rad. Sa prijateljima i zemljacima koji su ga pohodili izvodio je ritual – kuvanje pasulja u „bakračetu“ na otvorenoj vatri iznad Dunava. Dobrica Ćosić je imao pedeset godina.
Vreme smrti izdaje vodeći beogradski i jugoslovenski izdavač Prosveta i postiže ogroman uspeh. Verovatno je to najčitaniji roman u srpskom narodu. Kritičar Petar DŽadžić i profesor Zoran Gavrilović ga hvalom dižu u nebo, u vrh srpskog i svetskog književnog stvaralaštva. Oglašavao se u Politici preko cele strane kao savremena kritička vizija epohe Prvog svetskog rata i srpskog društva. Još se isticalo da je: Drugi roman u ciklusu Koreni; Čovek u tragičnom sudaru sa istorijom; Raspinjanje ljudi i naroda u egzistencijalnim dilemama epohe; Trenuci opredeljenja za opstanak i slobodu po svaku cenu i – agonični dani kada je Srbija, vodeći istovremeno borbu protiv balkanskih kombinacija saveznika, celu sebe žrtvovala svojim ciljevima, višim moranjima i zabludama.
Vreme smrti je apsolutni hit u Jugoslaviji, verovatno nije bilo srpske porodice koja nije kupila tomove, ali ima mnogo veći značaj od bestselera – postalo je duhovno ognjište u srpskim kućama širom Jugoslavije, u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Srbiji, na Kosovu, u Vojvodini… Usred takvog uspeha Srpska akademija nauka i umetnosti prima Ćosića u članstvo. Mihiz postavlja na pozorišne daske Kolubarsku bitku i Valjevsku bolnicu, adaptirana poglavlja iz Vremena smrti. Masovna posećenost. Radovan Popović podseća na to da je 1984, Predrag Matvejević pisao Dobrici Ćosiću i predlagao mu da kao autor traži da se predstava skine sa repertoara, jer: „Kad sam, na predstavi Kolubarske bitke, čuo i vidio kako na vojvodin poklič ’Pomoz Bog, junaci!’, gotovo cijela sala gromoglasno odvraća: ’Bog ti pomogao’, osjetio sam se slično kao 1970-1971. u Zagrebu, kada su pri pomenu imena Zrinskoga i dr. pojedinci (i grupe) padali u nacionalni trans.“
Ćosićev refren u Vremenu smrti jeste da su Srbi uvek žrtve, ne samo svojih neprijatelja nego i onih koji bi trebalo da im budu prijatelji. On oglašava defetističku ali i komfornu tezu: sudbina Srba ne zavisi od njih samih. Oni su takvi kakvi jesu, slični Mihizovim kalfama, misle kako misle, rade što rade i u borbi za opstanak nemaju nameru da se menjaju, njih bi svet trebalo da uzme onakve kakvi jesu, a ako neće i ako od njih traži da se prilagođavaju onda su im oni ili neprijatelji ili neiskreni prijatelji, u svakom slučaju ugrožavaju „našu slobodu“. Ali ćemo mi ginuti za nju – u svakoj sledećoj generaciji dok nas jednog dana ne bude bilo. Iz tih rečenica gotovo da izbija slast što je „naša“ sudbina takva, da ginemo. U ispovesti hrvatskom novinaru Darku Hudelistu Ćosić je priznao da je opsesivno razmišljao o samoubistvu, i da je imao spreman revolver ukoliko se konačno odluči. Ali, nijednom nije pokušao, živeo je 93 godine.
Sudeći po dijalozima u romanu, Ćosićevi junaci pojma nemaju u kom svetu žive. Uostalom, oni izranjaju iz sredine koja je potpuno nepismena i neobaveštena o svetu. Saveznike, koji su jedva znali gde je Srbija, optuživaće za neverstvo, štaviše da su oni krivi što smo „mi“ poraženi. Projektujući stavove komunističke istorije Drugog svetskog rata o vezivanju nemačkih divizija na Balkanu i pomoći SSSR-u, tvrdiće da smo „mi“ kod Valjeva „dali naše živote za Pariz i Francuze; a na Kolubari smo za Engleze branili Dardanele; a na Milovcu smo lili krv za Ruse i Ukrajinu; a kod Bačinaca smo nastradali od ruku naše hrvatske braće, dajući naše živote za njihovu slobodu…“ Ne , ne, reći će Ćosićev Nikola Pašić francuskom ambasadoru Bopeu, nismo mi odbili bečki ultimatum da bismo sebe branili, već se Srbija žrtvovala za evropske demokratije i Rusiju, kao što se žrtvovala za hrišćanstvo i Evropu u četrnaestom veku da bi zaustavila tursku invaziju. „Mi“ radimo isključivo za „visoke principe“, a saveznici „nas“ izdaju iz sebičnog koristoljublja. I geografske udaljenosti samo potvrđuju našu nesebičnost i požrtvovanost, pogotovu kada se i Evropa i Azija smeste u granice kraljevine Srbije pa ih „mi“ branimo. A što da ne, može i cela planeta da stane u Srbiju.

AVANGARDNI STEVAN SREMAC

Tako i Vukadin Krkljić u priči Stevana Sremca uspeva da uradi ono što još nikome nije pošlo za rukom u celom svetu. U cirkusu, uz muziku „polka galop“, on savladava „neukrotivo čudovište“ magarca Bucefalosa, uzdajući se u svoju pamet, a još više u svoje dugačke noge koje je vezao „na mašliju“ ispod Bucefalosovog trbuha. Ono što su Berlin, Beč, London uzalud pokušavali, uspeo je Vukadin. Četiri puta je obišao na magarcu celu arenu, dobio je nagradu od dvadeset dukata. On je junak o kome novine javljaju:
„Celom svetu je poznato kakav je Srbin na bojnom polju i da se na tom polju može slobodno meriti sa ma kojim narodom. Ali dok su drugi sretni narodi napredovali u kulturi, mi smo morali biti na mrtvoj straži za tu kulturu. Stoga smo doskora na drugim poljima kulturne utakmice zaostali i o nama se nije čulo. Tako je bilo do juče. Ali 14. jula – baš na sam dan razorenja Bastilje! – jedan sin ove zemlje, Vukadin Krkljić, pokazao je i da se na tom polju možemo takmičiti sa sretnijim narodima, sa sinovima Gordoga Albijona i zemlje gde rastu limuni i narandže. Toga večera je jedan sin ove zemlje ukrotio Bucefalosa, onoga Bucefalosa kojega cela Jevropa nazva ’neukrotimim čudovištem’! I taj Vukadin, nažalost, još je i danas samo jedan bedni praktikant sa platom još od trideset devete godine! Toliki se ministri izređaše i niko se ne seti ovog bednika, čiji su dedovi potocima lili krv za ovu neblagodarnu zemlju. Ali, još se da sve popraviti. Ako mu se učinjena nepravda što pre popravi i ukazno zvanje da, daćemo dokaza da i zaslužujemo velike ljude jer ih umemo i ceniti; jer narod koji ne ceni svoje velike ljude ne zaslužuje ni da ih ima! – G. Ministar ima reč!“
Ovu satiru Sremac je napisao 1896. godine, ali je teško prizvati se pameti iz levantinskog narcizma malovaroške civilizacije (termin i pojam Gerharda Gezemana), pa sedamdeset godina kasnije, u „modernoj“ Srbiji, Ćosić pada u tragičnu patetiku, i umišljenu srpsku posebnost kojoj se Sremac ruga, on pretvara u svetskoistorijsku žrtvu i kudi „saveznike“ koji nisu svesni njene veličine.
Nastaviće se

Svedoci epohe


Beogradski Službeni glasnik upravo je, u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova „uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca“.
Gojko Tešić ističe da je knjiga „mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri“.
U nekoliko nastavaka Danas će preneti završno poglavlje knjige o Borislavu Mihajloviću Mihizu – Ulazak u tunel oslobađanja – Greške plaćene depresijom.

http://www.danas.rs/kultura.11.html?news_id=324903&title=Neistomi%C5%A1ljenici%20su%20izdajnici

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Neistomišljenici su izdajnici

by admin time to read: 13 min
0