Nema veće radosti od mučenja naroda [Tema: Hamvaš]

| March 20, 2016 | 0 Comments

trial3

Disertacija o državnoj administraciji (1)

1

Mnogi su državu nazivali Levijatanom. Levijatan je, zna se, čudovište koje proždire hiljade ljudi.

L’état c’est le crime, kaže Kami, država je zločin. Ovakve formulacije nanele su mnoge nevolje. Mnogi su se strasno počeli baviti izmišljanjem teorija protiv države, i ukidanjem nevolja koje se pripisuju državi. Čak i dobronamerni su masovno nasedali na revolucije i na zavere, na atentate i na anarhizam.

Uz ono naročito odlučno slepilo koje je uvek bilo karakteristično za one koji su pravili neke ludorije, počinjali da razaraju državni poredak, ali i oni koji nisu dovoljno pazili na sebe bili su masovno istrebljivani. Izbila je beskrajna i veoma krvava kavga oko pitanja koja je država loša i koja je još lošija. Novi razlog za ubistva. U međuvremenu je metež postajao sve veći. Pobune nisu poštedele ni jednu državu sveta. Danas smo otprilike tamo da konzervativci, ali i revolucionari, aristokrate, ali i demokrate, monarhisti, ali i republikanci ne zijaju jedni u druge baš pametnim izrazom na licu, i pitali bi jedni druge nešto, kad bi samo znali šta. Naročito su ganuti revolucionari. Razočarani revolucionar je moderan fenomen. Poduhvatio se velikog spremanja, i nered je postao još veći nego što je igda bio.

Nikakva republika nije se pokazala bolja od Levijatana. V. K. Torndajk tvrdi da je naziv loš.

Levijatan nije država. Suluda politička kavga koja traje više stotina godina potpuno je besmislena, i ako se ova bitka ovako produži, možemo računati samo na težu situaciju. Levijatan nije ni političko pitanje. U svakoj državi funkcioniše organizacija za koju je baš karakteristično da je apolitična zbog toga što je ona spremno sredstvo svakog političkog pravca. Može biti pod političkim uticajem, ali to nije njena suština. Politika, bilo kakva da je, uvek je prepuna očajnih sanjarija i rafiniranih nezgrapnosti. A ovu određenu organizaciju, pak, karakteriše jedna jedina stvar, systematic violence, odnosno sistematsko nasilje. G. Torndajk je naslov za svoje delo uzeo iz Hamleta, gde je reč o brljavljenju kancelarije. Autor Levijatana vidi u kancelariji.

Prošlo je trideset godina od objavljivanja studije. Za to vreme je ovo pitanje dobilo ogromnu literaturu, osnovana je nauka o činovništvu, predmetom se bavi međunarodno naučno društvo, koje izdaje časopis, i povremeno organizuje kongrese.

Poslednjih sedmica je inicijator ove nauke, V. K Torndajk objavio ogromno delo kao rekapitulaciju.

Istraživače je, kaže autor u uvodu, uspeo da ubedi da će počiniti zabludu onaj ko se bude bavio pitanjima vlade, i pobrka državu s administracijom. Država je corpus, odnosno telo, fizički rasprostrta stvarnost koja ima svoju teritoriju, istoriju, ustav, jezik, naciju. Kancelarija je, pak, bezlični skup čija je organizacija nezavisna od države. Moguće je zamisliti da kancelarija organizovana u nekoj državi bude premeštena u drugu državu. Za to je bilo dosta primera u istoriji. Vizantijsku birokratiju je preuzelo mnogo srednjovekovnih država, pored ostalih i Rusija, i posle pada Vizantije ona je još uspešnije funkcionisala u Stambolu pod Turcima. Oblik države ne preobražava birokratiju. Državna uprava je nepromenjena i u monarhiji i u republici. I za to ima dovoljno primera. Osvajačka država osvojenim narodom upravlja njegovom sopstvenom vlašću. I usred revolucionarnih promena ona je sasvim ista, administracija služi kralju isto kao i jakobincima.

Državni korpus drži vojsku protiv spoljnje sile. Do sada je izgledalo da državna uprava nije ništa drugo do civilna vojska okrenuta prema unutra. Pogrešno, treba to raspršiti. Stvarno i na mnogo mesta, tamo gde je administracija vanredno ojačala, ne zavisi administracija od države, nego država od administracije. Ovde se takođe pokreće proces administracizacije koji se može razlikovati od politike

(governmentalization). To je stvorilo kinesku, vizantijsku, peruansku, japansku i rusku carsku birokratiju. Birokratija je autonomna organizacija unutar države, ona unutra sprovodi vlast prema sopstvenoj samovolji.

2

U sledećem delu g. Torndajk se bavi analizom administrativnog akta. Osnova njegovog polazišta je delo Lorenca Tajga. Lorenc Tajg je, kao što znamo, prikupio pesme egipatskih, haldejskih, kineskih, peruanskih, asirskih, vavilonskih grčkih, rimskih, srednjovekovnih, vizantijskih, engleskih, nemačkih, ruskih, japanskih činovnika, i napisao uz zbirku obiman predgovor. Mnogi ovu knjigu smatraju standardnim delom činovničke nauke. Poznato je i to da je autor nekoliko pesama podrobno analizirao, pored ostalog, i egipatsku “Odu specifikaciji”, pretkolumbovsku peruansku pesmu “Saslušanje kod gospodara”, talijansku “Izvod iz matične knjige”, rimsku “Popis stanovništva” i modernu nemačku pesmu “Grafikon”. Po L. Tajgu, glavna karakterna crta činovničke poezije u svim razdobljima istorije i bez izuzetka kod svih naroda jeste sentimentalnost i bestijalnost.

U poeziji činovnika je stalni motiv da se činovnik, posle stroge primene zakona i važećih naredbi i pravnih propisa u toku dana, vraća kući i daje pun mah svojim osećanjima. Što se toga tiče u zbirci je najkarakterističnija pesma upravnika jednog koncentracionog logora, Nemca. Njemu služi za primer Himler, krvoločni ministar, koji u kancelariji potpisuje naredbe o gušenju ljudi, a uveče kod kuće uzima violinu i svira najnežnije Šubertove pesme. Upravnik logora s punim žarom recituje Getea, Šilera i Merikea. Inkvizitor u kancelariji vojvode od Mantove je posle rada pisao petrarkističke sonete ”vilinskoj dragani” i “anđeoskoj zaručnici”, i divi se svom gospodaru koji, vraćajući se s pogubljenja, ne može da odoli da na ulici ne dograbi devojku i da je ne izljubi.

Torndajk u principu odobrava anlizu L. Tajga, ali je smatra blagom. Verovatno je, kaže on, da ove dve emocije na zadovoljavajući način tumače poeziju. Međutim, egzistencija činovništva se time ni približno ne može odrediti. Autor se poziva na vrsnog stručnjaka ove nauke, na Konstana Šarpenta, i svoje sudove želi da zasnuje ne njegovim istraživanjima. K. Šarpent u jednom poglavlju svog kapitalnog dela piše da je crta koja uopšte obeležava činovnički akt, plaisir de tourmenter le peuple, odnosno uživanje u mučenju naroda.

Kako bi zasnovao svoj sud, V. K Torndajk konstruiše istorijsko-filozofsku teoriju, i želi da se razlikuju tri razdoblja. Prvo razdoblje naziva borbom protiv vukova. To je u određenom pogledu drevno doba kada su čoveku neprijatelji divlje životinje i moć prirode, naročito atmosferske prilike, odnosno sve što spolja preti njegovom biću, i protiv čega je neophodna uspešna fizička odbrana. Ova životna teškoća se može rešiti jednom i zauvek najjednostavnijim sredstvima. Prema autorovom mišljenju tekovine ovoga razdoblja su kuća i oružje.

Naziv za drugo razdoblje je bitka protiv horde. Ovaj rat se više ne vodi između čoveka i prirode, nego između čoveka višeg reda i čoveka nižeg reda, dakle bitka se već rešava unutar humanog kruga. Suprotstavljeni su: civilizacija i varvarstvo. Ovo razdoblje se proteže duboko u istoriju, i tek je u najnovije vreme sasvim ukinuto, izgleda uz konačnu pobedu civilizovanog čoveka.

Početak trećeg razdoblja je neizvestan. G. Torndajk smatra verovatnim da je bitka veoma starog porekla, ali se zaoštrila tek u najnovije doba. Obeležje doba je bitka protiv moćnika. Zabluda je ono što se naziva klasnom borbom. U mnogobrojnim slučajevima možemo da primetimo kad su najureni kralj i aristokratija, i prema teoriji bitka je trebalo da prestane, zadržala se napetost između vlasti i potlačenih, čak se i pojačala. Borbu unutar društva ne može da ukine nikakva forma države, baš naprotiv, izgleda, nikada borba nije bila tako ogorčena kao u takozvanim socijalističkim državama.

Uzrok, međutim, nije politički. Žores kaže da su pobunjenici u palati vlade (Les revoltes sont aux Tuilleries). Ljudi trenutno ne raspolažu uspešnim oružjem protiv moćnika. Palata vlade je mnogo opasnija za čovečanstvo nego što su to bili vukovi, ili horda. Čovek je protiv njih mogao da povede borbu uz potpuno uključivanje humanog, protiv vlade, pak, nema takve mogućnosti, jer mu ona upravo parališe humanost. Kako? Tako što primenjuje teror, eksploatiše i laže. Ako trojni savez koji čine nasilje, eksploatacija i laži dođe na vlast, formiraju se tri bazične administracije: policija, poreska uprava i štampa. Budući da se čovečanstvo od davnih vremena istrajno borilo protiv nasrtanja donjih sila, uz saglasnost svih ljudi, i stvorilo civilizaciju, sada treba da promeni front, jer sile koje stvara život ne dolaze odozdo, nego prete odozgo. Ranije je Bernar Usar tome posvetio knjigu dostojnu pažnje, i Luis Hadson je gotovo stigao do konačnih formulacija. Postavlja se pitanje kako je moguće da je civilizacija stvorila svoj zakonik, i svako lice koje počini bilo kakvo kvarenje života može da pozove na odgovornost, a sada je bespomoćna prema moćnicima? Ono što su u prošlosti za čovečanstvo bili vukovi i horda, danas je to administracija. Međutim, to je samo polovina stvarne situacije.

Administracija zločin ne prikazuje kao kvarenje života, nego kao pravo i istinu i zakon, i odozgo ga potčinjava legalnim aparatom. I to je ono što grdno komplikuje stvar. Jedva da postoji išta mučnije do biti pod vlašću nedarovitog čoveka koji je u pozicionoj prednosti. Institucija koja je nastala da bi služila životu, odjednom se okrenula protiv života. Zbog toga ono što Usar naziva falsifikatom odozgo poseduje dva lica. Prvo je filantropsko cerekanje, koje se iskazuje prema javnosti i koje želi da potvrdi da je zaštitnik čoveka, drugo je uživanje u patnjama namučenog čoveka, što je zapravo bitno. Lorenc Tajg ovo dvojstvo naziva sentimentalnošću i bestijalnošću. U odnosu na ovo zver i varvarin su sasvim nevini, jer su od njih zaštitu pružali kuća i oružje, ali sada je vlast u samoj kući i oružje je u njenim rukama. Usar se poziva na Sen-Žista, prema kome nema veće radosti od mučenja naroda (c’est une chose hereuse de tourmenter le peuple). Neobično je, primećuje L. Hadson, dok je Sen-Žist govorio ove reči, istovremeno je svoju teoriju pisao Markiz de Sad koji je opravdavao gotovo pesnički, ali u svakom slučaju u književnoj formi, svet osećanja napaćenog života. Gubilište je za mene, veli De Sad, vrhunac uživanja. Ovde, međutim, nije reč o elementarnoj bestijalnosti vukova i horde, nego je to podlaštvo koje je stvorila visoka civilizacija.

Prema Luisu Hadsonu, ova nova opasnost ima dva znaka raspoznavanja. Prvi, ona funkcioniše kao organizacija svetilišta. Zbog toga je situacija trenutno nerešiva, čovečanstvo je nemoćno prema kvarenju života koje dolazi odozgo. Autor navodi ceo niz slučajeva iz kineske, peruanske, egipatske, muslimanske, srednjovekovne istorije. Svi ti slučajevi potvrđuju da čovek određenih svojstava svoj instinkt razbojnika, svoju osvetoljubivost, zavist i nemilosrdnost nije mogao da praktikuje u normalnoj građanskoj situaciji, ali kad je postao policajac ili pretpostavljeni, mogao je slobodno da vrši zločine.

Nije slučajno i nije izuzetak što državnu administraciju preplave zavidljivi i podmukli, štreberi I podlaci, potkazivači i lažovi. Čovek se začudi što pod ovakvim uslovima zločinci nastavljaju privatnu praksu na svoju bradu, i što prihvataju rizik sukoba sa zakonom kada kao službena lica iste ove podlosti mogu da počine uz pomoć vlasti. Druga okolnost je još bitnija. A to je, prema L. Hadsonu, što državana administracija ne samo da dozvoljava mučenje naroda, nego je činovnička praksa neodvojiva od prakse mučenja naroda. Administrativni akt je sam po sebi ono što se naziva kvarenjem života.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Nema veće radosti od mučenja naroda [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 8 min
0