Nemaju pojma zbog čega su takvi robovi (Dvadeset šesta priča)

| October 16, 2014 | 0 Comments

kokshetau-kazakhstan-city-views-12 (1)

9. Jul 2009. godine
14:00
Torpedo Stadium, Kokshetau
Referee: Andriy Shandor (Ukraine)

Okzhetpes (Kazahstan) – Zimbru (Moldavija)
                         0                                     2


Aliya Dosmagmabetova je obrisala ruke kada je čula da neko kuca. Otvorila je vrata, komšinica je odmah počela da plače. Aliya Dosmagmabetova je odmah znala da je komšinica opet pijana i već je smišljala izgovor zbog čega nema alkohola u kući iako im stalno neko dolazi, rodbina, muževljevi prijatelji, sinovi prijatelji. Sjele su u kuhinju i komšinica je kroz suze rekla:
–          Blago tebi sa tvojim mužem…da znaš šta je ovaj moj danas meni rekao – to je strašno… Otišao je da gleda utakmicu, pa sam uspjela da dođem…
–          Nemoj tako, imaš dobrog muža.
Komšinica je plakala.
Aliya Dosmagmabetova je uzdahnula i upitala je:
–          Šta ti je rekao ?
–          Da sam pijanica! Zamisli, rekao mi je da sam pijanica…A ja sirota samo ponekad popijem da ugrijem srce, i to zbog njega..ništa drugo, a on danas sa vrata…ti si, kaže, pijanica. I trebalo bi da se liječiš i da ideš kod doktora..
Tu je komšinica jako zajecala a Aliya Dosmagmabetova je potapšala po ramenu.
–          Nemoj tako, nije on tako mislio.
Komšinica je obrisala suze, uzdahnula i pitala je:
–          A da nemaš jednu čašicu votke da se malo smirim?

Arslan Dosmagambetov se peo stepenicama i prije nego što je uhvatio kvaku čuo je plač iz svog stana. Odmah je znao u čemu je stvar i nije mu se ulazilo. Arslan Dosmagambetov se okrenuo, sišao i izašao ispred ulaza. Neka djeca su igrala košarke i on ih je posmatrao. Razmišljao je o starim forotgrafijama Kokshetaua koje je tog dana pregledao za izložbu i bio ponosan što ih je toliko pronašao. Pogledao je na sat, bilo je već podne. Dječaci su završili igru i krenuli kući kada je Arslan pomislio da će morati da nešto jede prije nego krene na utakmicu i odlučio da i pored suza i komšinice uđe u stan i kaže dobar dan.

Erlen Dosmagambetov je čuo kako neko kuca na vrata ali je nastavio da leži na krevetu jer je znao da njega niko ne traži. Čuo je da neko plače i šmrca i znao da je to komšinica sa donjeg sprata. Erlen je onda okrenuo telefon i rekao:
–          I , jesi li odlučila?
–          Nijesam još – rekla je djevojka.
Erlen je uzdahnuo.
–          Kažem ti – jednom kada odeš na stadion ići ćeš stalno.
–          Ne znam, dugo traje…trče za loptom da je probace između dvije letve. Odbojka je zanimljivija.
Erlan pomisli nešto ružno a reče :
–          Hajde zovem te za pola sata, a ti do tada još razmisli…Važi?-          Važi – rekla je djevojka.
–          E, a znaš li zašto se klub zove Okzhetpes?
–          Znam, pričao si mi tri puta.
–          Mogu li još jednom?
–          Ne možeš. Zovi za pola sata.
–          Važi.
Erlen Dosmagambetov je spustio slušalicu. Vrata su se otvorila i ušao je njegov otac.
–          Samo malo da sjedim ovdje dok ona pijanica ne izađe – rekao je.

Šta sve izmišljaju ljudi. Postoji priča da jedan vladar nije mogao da se odluči kome od svojih ratnika da da svoju ćerku za ženu. Na kraju joj je dopustio da sama izabere. Ona se popela na vrh najveće planine. I rekla da će da se uda za onoga ko pogodi njen šal strijelom. Niko nije uspio. Šta sve izmišljaju ljudi. Prave spomenike od dvadeset metara pa ih poslije ruše. Penju se na najveću planinu iz čiste sujete da bi o tome novine pisale. Ljube ruke i ostalo a nemaju pojma zbog čega su takvi robovi. U jednom stanu može se naći mnogo stvari – kašika, igračka iza kreveta, dugme koje visi (doći će trenutak kada će pasti). U jednom stanu ima toliko stvari da bi se o njima moglo pisati koliko hoćeš, samo što mene baš briga jer nemam vremena, jer me čekaju u jednoj kafani, jer ću večeras da se grozno, ali baš grozno napijem i baš me briga i za fudbal i za gradove i za ljude i za sve vas.

Iz knjige 52 kratke priče o evropskom fudbalu

 

 

Tags: , , ,

Category: Art

Slobodan Šabeljić

About the Author ()

Slobodan Šabeljić rođen je u Nikšiću. U vrijeme istorije, žestokih tuča i demonstracija u Beogradu završio Filološki fakultet, te godine nijesu pojeli skakavci. Nikada nije pisao za djecu i odrasle. Piše za one koji čitaju. Knjigu pripovijedne proze „Heroji“ objavio je 2009. godine. Knjiga „Priče o Silviji“ objavljena 2010. godine bila je predložena za regionalnu nagradu Meša Selimović. Knjigu priča "52 kratke priče o evropskom fudbalu" objavio je 2012. godine. Roman pod nazivom "Ovo nije roman" objavljen je 2013. godine. Izdavačka kuća Rende iz Beograda 2014. godine je objavila novo izdanje knjige "Priče o Silviji". Knjigu "Barselona jedna priča" objavio je 2015. godine a zbirku priča "Berač pamuka" 2016. godine. U međuvremenu, piše i diše. Punim plućima.

Leave a Reply

Art

Nemaju pojma zbog čega su takvi robovi (Dvadeset šesta priča)

by Slobodan Šabeljić time to read: 3 min
0