Nepoželjni

Svojima dođe, i Svoji Ga ne primiše (Jevanđelje po Jovanu)

Uže­lim se po­kat­kad rod­no­ga kra­ja, dra­gog za­vi­ča­ja, sve stre­pe­ći da mo­ja že­lja jed­no­ga da­na ne­će mo­ći da nad­ja­ča nji­ho­vu ne­po­želj­nost. Oni ko­ji kro­je za­kro­ji­li su ukri­vo i nji­ho­ve noć­ne ma­ka­ze ras­kra­ja­ju sve ono na če­mu je za­sno­va­no mo­je du­hov­no bi­će. Imam li pra­vo na Se­be, pi­tam mrač­ne kro­ja­če, ili se mo­ram iz­vi­nja­va­ti zbog Se­be obra­ća­ju­ći se mr­či­pu­ška­stim dr­ma­to­ri­ma da­na­šnje Cr­ne Go­ri­ce?
Elem, da se, po­vo­dom naj­no­vi­jeg slu­ča­ja pro­tje­ri­va­nja sve­šte­ni­ka SPC iz Go­re Cr­ne, pod­sje­ti­mo, ona­ko ovlaš, šta je sve, osim po­me­nu­tog čo­vje­ka u pro­ka­za­noj man­ti­ji, ne­po­želj­no u da­na­šnjoj nam mi­loj i dič­noj dr­ža­vi­ci po­želj­no ne­po­želj­nog ime­na:
Da­kle, ne­po­želj­no je sve­šten­stvo Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve što se ja­sno i ne­dvo­smi­sle­no vi­di iz pri­lo­že­nog (i slič­nih slu­ča­je­va) iz­gnan­stva jed­ne cr­no­man­ti­ja­ške sub­ver­ziv­ne pri­li­ke ko­ja ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa Cr­nom Go­ri­com osim što pri­pa­da cr­kvi ko­ja je u po­vje­snom smi­slu za­sno­va­la tu istu dr­ža­vu i ob­dr­ža­la je kroz vi­je­ko­ve pod ime­nom Cr­na Go­ra. Da na­po­me­ne­mo za­in­te­re­so­va­nom pu­čan­stvu da su Bož­jim pro­mi­slom ili, ka­ko se to mon­te­ne­grin­ski zbo­ri, mrač­nim slu­ča­jem i Pe­tro­vi­ći, sje­ća­te li se one sve­to­rod­ne lo­ze, ta­ko­đe pri­pa­da­li po­me­nu­toj, pro­ka­za­noj i ne­po­želj­noj Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi, to jest Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj…
Iz pret­hod­nog se si­lo­gi­stič­kom si­lom, ima za­klju­či­ti da su ne­po­želj­ni i vjer­ski objek­ti, a to su, sje­ća­mo li se, ma­na­sti­ri i cr­kve, ili ka­ko se to mon­te­ne­grin­ski gla­go­lja, oku­pa­ci­o­ni for­ti­fi­ka­cij­ski objek­ti sa ku­la­ma pu­škar­ni­ca­ma, u imo­vi­ni po­me­nu­te, a pro­ka­za­ne i ne­po­želj­ne, Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, to jest Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko-pri­mor­ske. U ostra­šće­noj ne­po­želj­no­sti pred­la­že se da se pro­ka­za­ni objek­ti pro­ka­za­ne cr­kve ima­ju ra­zo­ri­ti ili pri­ve­sti pra­voj na­mje­ni. Šta je ra­zo­ri­ti, zna­mo, a šta je pri­ve­sti pra­voj na­mje­ni, slu­ti­mo, jer se pri­vo­đe­nje pra­voj na­mje­ni već do­ga­đa­lo u ne ta­ko dav­noj pro­šlo­sti ko­jom se di­če mno­gi, a ko­je se ma­lo­broj­ni sti­de, a sve po onoj na­rod­noj: či­me se bu­da­la po­no­si, to­ga se pa­me­tan sti­di…
Skra­će­nom i pro­sto­rom ogra­ni­če­nom spi­sku ne­po­želj­no­sti u na­šoj po­želj­noj dr­ža­vi­ci, ili dr­ža­ve­ti­ni, ako je ta­ko pri­stoj­ni­je, jer dr­ža­va se valj­da za­sni­va na vla­da­vi­ni pra­va, a ne na di­vlja­nju be­za­ko­nja, do­da­je­mo i ne­po­želj­ni, pro­ka­za­ni i pro­ku­že­ni srp­ski je­zik ko­ji se na mon­te­ne­grin­skom je­zi­ku pi­še kao sub­ver­ziv­no­sr­bo­čet­nič­ki ši­frar­nik ko­jim se opet ko­ri­ste sub­ver­ziv­no­mo­rav­sko­čet­nič­ke sna­ge, a sve sa na­dom da će ra­zo­ri­ti i u prah i ni­štav­nost pre­tvo­ri­ti sve ono što Cr­na Go­ri­ca da­nas je­ste. To što po­me­nu­ti, a ne­po­želj­ni, pro­ka­za­ni i pro­ku­že­ni je­zik svo­je pra­vo bra­ni ime­nom dr­ža­ve iz ko­je je prog­nan i u ko­joj je sla­gu­man, a i ve­ćin­skom vo­ljom gra­đa­na po­me­nu­te dr­ža­ve, su neo­ba­ve­zu­ju­će sit­ni­ce, što bi se re­klo tri­ce i ku­či­ne ili­ti Alaj­be­go­va sla­ma.
U na­šoj po­želj­noj dr­ža­vi­ci na spi­sku ne­po­želj­nih se u ču­du na­šao i sva­ki gra­đa­nin ko­ji se ne iz­ja­šnja­va kao gra­đa­nin ne­ke po­želj­ne na­ci­o­nal­no­sti (gle ču­da i ne­vo­lje!), već kao gra­đa­nin srp­ske na­ci­o­nal­no­sti ko­ji se i ne sma­tra gra­đa­ni­nom (da cr­no ču­do bu­de ve­će). Elem, ne­po­želj­no je da ne­po­želj­ni gra­đa­nin ne­po­želj­ne srp­ske na­ci­o­nal­no­sti ostva­ru­je svo­ja ne­po­želj­na pra­va na ne­po­že­ljan na­čin. Ne­po­želj­ni gra­đa­nin ne­po­želj­ne na­ci­o­nal­no­sti po­sta­je po­že­ljan gra­đa­nin po­želj­ne na­ci­o­nal­no­sti u po­želj­noj dr­ža­vi­ci je­di­no ako se od­rek­ne svih svo­jih ne­po­želj­nih pra­va, ra­ču­na­ju­ći i na ne­po­želj­no ime ko­je je do­bio ro­đe­njem, ili, da zlo bu­de ve­će, kr­šte­njem…
Da­kle, kri­vi­ca po­me­nu­tog ne­po­želj­nog gra­đa­ni­na je pot­pu­no ne­sum­nji­va iako je i pot­pu­no ne­do­ka­zi­va, a sve po prin­ci­pu gor­štač­ko­ju­nač­kog pra­va ko­je su­di i pre­su­đu­je po onom ču­ve­nom prin­ci­pu: kriv si što si živ.
Ne­po­želj­nom gra­đa­ni­nu ne­po­želj­ne na­ci­o­nal­no­sti se su­ge­ri­še da se ma­ne ćo­ra­va po­sla i da se is­pi­še iz se­be, od­no­sno iz spi­ska ne­po­želj­nih gra­đa­na. Is­pi­sa­ni ne­po­želj­ni gra­đa­ni se na­no­vo upi­su­ju u spi­sak po­želj­nih gra­đa­na što se u po­želj­noj dr­ža­vi­ci sla­vi kao vas­kr­se­nje pre­va­spi­ta­va­njem ili­ti no­vo ro­đe­nje umi­ra­njem…
Ne­po­želj­ni su, da su­mi­ra­mo, u na­šoj po­želj­noj dr­ža­vi­ci svi oni ko­ji bi bi­li po­želj­ni u ne­koj nor­mal­noj dr­ža­vi (uko­li­ko ta­kvih dr­ža­va ne­ma ne zna­či da se tre­ba pre­da­ti) i ko­ji se još kla­nja­ju uža­sa­va­ju­ćim ku­mi­ri­ma po ime­nu Slo­bo­da, Prav­da, Jed­na­kost i Isti­na. Ne­po­želj­ni su oni ko­ji se ni­je­su svr­sta­li za­to što su ro­đe­njem svr­sta­ni u sve ma­lo­broj­ni­ju gru­pu čoj­stve­nih, ra­zum­nih i če­sti­tih.
Po­želj­ni gra­đa­ni su odav­no već u na­šoj po­želj­noj dr­ža­vi­ci od­re­kli se­bi pra­vo na ži­vot iza­brav­ši ži­vo­ta­re­nje i pro­mo­vi­šu­ći pol­tron­stvo, pre­pu­šta­nje i dem­be­li­zam kao je­di­ni po­želj­ni ži­vot­ni ide­al.
Zbog to­ga že­lim da bu­dem ne­po­že­ljan. Do oslo­bo­đe­nja…