Nepristajanje na čopor

| January 10, 2014 | 0 Comments

U Tri­ja­da­ma za­pi­sah o psi­ma:
Sve vi­še sli­če vu­ko­vi­ma
Po­ja­vlju­ju se ni­ot­kud, u čo­po­ri­ma
Sve če­šće na­sr­ću
Utje­ru­ju strah u ko­sti
Ni­ko im ni­šta ne mo­že
Ba­ška­re se na ras­kr­sni­ca­ma, u fon­ta­na­ma, brek­ću na ploč­ni­ci­ma, u ha­u­sto­ri­ma
Na­sr­ću na dje­cu i star­ce
Oti­ma­ju tor­be i ke­se
Pre­že is­pred kuć­nih vra­ta
Go­spo­da­ri gra­da
Sa za­la­skom po­či­nju or­gi­je uža­sa
Pse­će vri­je­me…
Da­kle, pi­sah o psi­ma i vu­ko­vi­ma, a opi­si­vah lju­de u pse­ćim vre­me­ni­ma. Vuč­ji čo­po­ri, po­sta­še pse­ći, a pse­ći se pre­tvo­ri­še u ljud­ske. Sve je ma­nje vu­ko­va, sve je vi­še pa­sa. A i psi uz­ma­ko­še pred pa­šča­di­ma. U na­šoj tra­di­ci­ji op­sta­ja­lo je vje­ro­va­nje: vuk je vuk, pas je pas, a pa­šče je pa­šče. Tri ka­te­go­ri­je, tri ste­pe­na po­re­đe­nja. Tri stvar­no­sti. I one­spo­ko­ja­va­ju­će proročanstvo. Ko ni­je vuk, taj je pas. Ko ni­je pas, taj je pa­šče. O pa­šča­di­ma je ri­ječ.
O čo­po­ri­ma ko­ji se uli­če, ko­ji na­sr­ću na sve što je do­bro, li­je­po i pa­met­no. Pa­šče na­sr­će u mra­ku. Nje­gov la­vež je psov­ka, nje­go­va psov­ka je iz­vr­še­nje, iz­vr­še­nje je zlo­čin.
Čo­po­ri ima­ju al­fa muž­ja­ka ko­ji stva­ra pse­ća vre­me­na i po­sta­vlja svo­ja pra­vi­la. Pra­v i­la su opšte­po­zna­ta. Po tim pra­vi­li­ma do­la­zi se do obez­lju­đe­nja. U obez­lju­đe­nim vre­me­ni­ma sve je mo­gu­će, sve osim ono­ga što vo­di očo­vje­če­nju. Ima­mo li sna­ge da se od­u­pre­mo čo­po­ru? Ot­por u ci­vi­li­zo­va­nim vre­me­ni­ma pod­ra­zu­mi­je­va po­li­tič­ku vo­lju. Oni ko­ji vo­de dr­ža­vu kre­i­ra­ju pra­vi­la. Pra­vi­la za lju­de, ne pra­vi­la za čo­po­re. Dr­ža­va ko­ja ne bra­ni pra­vi­la ni­je dr­ža­va, ne­go raz­bo­ji­šte. Raz­bo­ji­šte je ka­zna svi­ma ko­ji ni­je­su u čo­po­ru. Ne­pri­sta­ja­nje na čo­por us­po­sta­vlja dr­ža­vu ili vla­da­vi­nu pra­va. Da­kle, u pi­ta­nju je iz­bor i iskon­ska po­tre­ba da čo­vjek čo­vje­ku bu­de čo­vjek.
Čo­po­ri ni­je­su sa­mo pri­je­te­će re­ža­nje. Čo­por­ska ozvje­re­nost ovih da­na ba­ca bom­be na no­vi­nar­ske re­dak­ci­je. Pre­bi­ja no­vi­na­re. Ubi­ja smi­sao i vri­jed­nost ci­vi­li­zo­va­nog dru­štva. Ba­ti­nom i bom­bom us­po­sta­vlja svoj po­re­dak. U tom po­ret­ku ne­ma mje­sta za lju­de. Ta­ko je to u obez­lju­đe­nim vre­me­ni­ma. Sve se mo­že do­ve­sti u red uko­li­ko že­le oni ko­ji­ma je uvo­đe­nje re­da i oba­ve­za i od­go­vor­nost. Sve osta­lo je ma­nje va­žno…
Ve­le­um srp­skog no­vi­nar­sta, po­čiv­ši Alek­san­dar Ti­ja­nić, za­pi­su­je: Kad u po­li­ti­ku uve­de­te pod­svest, ira­ci­o­nal­nost, mi­to­lo­ški ta­log, te na­go­ne, in­stink­te, strep­nju i strah, pa ih ukr­sti­te sa pre­zi­rom pre­ma mo­ral­nim nor­ma­ma, za­tim pod­stak­ne­te uro­đe­nu ljud­sku sklo­nost ka zlu, zlo­či­nu i ra­za­ra­nju, raz­bi­je­te sve in­sti­tu­ci­je i uve­de­te na­sil­nu smrt kao po­li­tič­ku ka­te­go­ri­ju do­bi­ja­te por­tret čud­ne oso­be­ne ze­mlje ko­ju ne bo­li to što je­ste i ko­ja ne­ma sna­ge da bu­de ne­što dru­go!
Ti­ja­nić je ovim ri­je­či­ma opi­sao Mi­lo­še­vi­će­vu Sr­bi­ju. Mi­sli­li smo da je sve ovo iza nas. Ali Ve­le­u­mo­ve ri­je­či o ta­da­šnjem i on­da­šnjem opa­sno za­li­če na por­tret sa­da­šnjeg i ov­da­šnjeg.
Čo­vjek že­sto­ke brit­ke ri­je­či još za­pi­su­je: Re­žim ni­šta ni­je bo­lji ako sam ne ubi­ja već sa­mo stva­ra si­stem u ko­jem su ubi­stva nor­mal­na, sa re­dov­nom fre­kven­ci­jom, sa neo­t­kri­ve­nim ubica­ma i su­di­ja­ma iz sen­ke ko­ji ko­ji iz­ri­ču sa­mo jed­nu pre­su­du. Mi smo, mi­slim na Sr­be, samo ne­sa­hra­nje­ni mr­tva­ci ko­ji bez ot­po­ra pri­ma­mo sve što nam se de­ša­va.
Opet Ti­ja­nić o ne­ka­da­šnjem ko­je je­zi­vo li­či na da­na­šnje. Opet o Mi­lo­še­vi­će­voj stra­ho­vla­di ko­ja sli­či ov­da­šnjoj mi­lo­vla­di.
No­vi­nar Gro­mov­nik na­sta­vlja: Vla­da­ri od­lu­ču­ju o sud­bi­ni sva­kog kri­mi­nal­ca. Na­rav­no, sem onih ko­ji od­lu­ču­ju o nji­ho­voj sud­bi­ni. Ušli su u na­še nov­ča­ni­ke, kao čo­por pa­sa u ka­sap­ni­cu, u na­še ku­će, kao pro­val­ni­ci, u na­še gla­ve, kao bo­lest. Oni su ra­zo­ri­li in­sti­tu­ci­je, de­for­mi­sa­li prav­du, ras­te­gli za­ko­ne. Oni ku­ju pla­no­ve da, upo­tre­blja­va­ju­ći dr­ža­vu u pri­vat­ne svr­he, još jed­nom se­be iza­be­ru za vla­da­re.
Ti­ja­nić je u Mi­lo­še­vi­će­voj Sr­bi­ji iz­bje­gao me­tak. Da li bi u da­na­šnjem Mo­nte­ne­gru iz­bje­gao ba­ti­ne?!
Na­ši ve­li­ki kre­a­to­ri či­je se kre­a­ci­je po si­li lo­gi­ke na­zi­va­ju kre­a­tu­ra­ma sve etič­ke nor­me do­ži­vlja­va­ju kao go­lem pro­blem. Što će re­ći – ele­men­tar­ni mo­ral je za njih ele­men­tar­na ne­po­go­da.
Ljud­ski je bo­ja­ti se, ali ni­je ljud­ski uži­va­ti u sop­stve­nom stra­hu.
Ne bu­di­mo ma­zo­hi­sti u sa­di­stič­kim vre­me­ni­ma.
Pa­šče na­sr­će u mra­ku. Nje­gov la­vež je psov­ka, nje­go­va psov­ka je iz­vr­še­nje, iz­vr­še­nje je zlo­čin
Oni ko­ji vo­de dr­ža­vu kre­i­ra­ju pra­vi­la. Pra­vi­la za lju­de, ne pra­vi­la za čo­po­re. Dr­ža­va ko­ja ne bra­ni pra­vi­la ni­je dr­ža­va, ne­go raz­bo­ji­šte.

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Nepristajanje na čopor

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0