Nezamisliva većina čovečanstva živi u demonskoj beznačajnosti [Tema: Hamvaš]

| November 26, 2015 | 0 Comments

people

Intervju (1)

Nije pristojno ako neko bez pitanja govori o samom sebi. Ovaj put, budući da želim da govorim o sebi, i nema ko da me pita, ali želim da zadovoljim pristojnost, treba da postavljam pitanja sebi.

Mučno stanje, i kao obično, kad čovek želi da ga olakša, biva još teže.

Da stvar ne bi pružila priliku za nesporazum, osećam kako se ustručavam korišćenja prvog lica jednine. Čudim se onome ko takvo Ja ume da izgovori s naglašavanjem neophodnog ponosa, iako to čuđenje nije bez suzdržanosti. Sumnjičavost ne mogu prigušiti nekakvom samoobmanom. U razgovoru još i kojekako, ali pred javnošću, čak i ako neko napiše Ja, uvek je sporno da piše onaj koji piše. U mom slučaju, prvo lice jednine ne umem da izgovorim bez potpune ironije, a još manje da ga napišem. Kao da za sebe samog kažem da sam gospodin. Kada sam saznao za hasidsku priču, posebno sam bio zadovoljan. Neko kuca i rabin pita: Ko je? Ja sam, glasi odgovor. Rabin tada negodujući podigne glavu i kaže: Ko je to, izuzev Boga, ko za sebe sme reći ja? Možda je Ja iz onih vremena kada smo još bili bogovi. Danas, čini mi se, reč se sme koristiti samo u prenosnom smislu.

Pitanja koja samom sebi želim da postavim mnogo su realnija nego da mi ih postavlja novinar.

Intervju je umetnički žanr u formi istine, ali u onom obliku kako se upotrebljava on je pseudo-dijalog, i kao što proizilazi iz prirode novina, nezgrapan je i indiskretan. Novinar postavlja nepostojeća pitanja. Katkada odgovor dolazi pre nego pitanje, pitanje pre nego odgovor. Novinar gleda ono mesto gde je namaz boje najdeblji. Mada ozbiljnost ima samo ono kada neko dotiče osetljivo mesto, gde je čovek ponajmanje osigurao sebe.

U ovakvim slučajevima je povoljna osamljenička situacija. Osamljen je onaj čovek koji ima pojačane zahteve za zajednički život. Osama znači da čovek u sebi samom odigra ono što bi zapravo trebalo da odigra zajedno s drugima. Isključivanje odbrane i javnosti, takve javnosti koja ne privlači, čak odbija, i to ne veličinom zahteva, nego takvih zahteva kojih se gnušam. Osama znači isto što i ne činiti ustupke. Sebe samog održati sa manje samozavaravanja, a i s preostalima se po mogućnosti obračunati. Recimo da takav čovek voli da razmišlja. Nezamislivo je da je čovek sposoban za takve napore samo zato kako ne bi razmišljao. Ljudi s kojima sam se dobro osećao čistotu su učinili poželjnom. Pa ako izgleda da je život bez neprilika moguć samo uz samozavaravanje, čistota je pak moguća samo bez samozavaravanja. Inače mora da postoji život, sećam ga se, koji je i pravi i bez neprilika.

Počnimo s konstantnom razdraženošću. Čime obrazlažete vašu razjarenost protiv svakoga i svačega, onih i onoga koji su imali i imaju uspeha?

  • Za to mnogo mogu da zahvalim ressentimentu. Smem da rizikujem da kažem da bez ovoga besa ništa ne bih postigao. Čak ni u razumevanju sopstvenog bića. Dugo se moj život gradio na osveti. Ne znam da li sam uspeo da se konačno obračunam.

U pokazanoj zavisti prema čuvenima, bogatima i moćnima nema ničeg vanrednog. Mislim da je to najopštiji i najdublji instinkt zajedničkog života. Nema ni u tome da zavist, prema kompenzacionoj psihologiji, uvek dobija oblik nekog pozitivnog ideala. I u meni se sređivala i izgradila se u sistematsku teoriju i dosledan stav. Ressentiment se jedino tako može održati ako se uverenje da je čovek u pravu pretvorilo u ubeđenje, a povrh svega je u dubini očvrsnuo skriveni aksiom: ja sam istinski čovek. Laž nije u tome što kažem, nego u tome što za sebe lažem pravo na istinu da bih je izrekao. Bio sam pseudoegzistentan. Pseudoegzistencija ni za trenutak ne može da živi bez samozaštite laži. Ako se ova laž, koju neprekidno treba braniti novim lažima, izgradi, postaje pseudologija. Težište zabune ne pada na to da drugog dovedem u zabludu, nego da samog sebe zbunim. Niče je u pravu, ono što drugima lažem ne može se ni uporediti s onim što lažem samom sebi.

Za odbranu svoje pseudoegzistencije izgradio sam sistem laži u kojem sam, u interesu skrivanja moje uvređenosti i ljubomore ne samo već prema čuvenima i bogatima i moćnima, nego i prema svakoj slavi i bogatstvu i moći, pozivajući se na nešto uzvišenije, zauzeo agresivan stav. Nazivam to sistemom laži zbog toga jer je, kao što rekoh, bio istinit, ali ja tako nešto nisam smeo da kažem. To se naziva plaćati menicom bez pokrića. Nikada nisam postavio pitanje na šta se odnosi zavist, da li na to što je neko postigao uspeh nepoštenim putem, ili pak samo na to što je postigao uspeh. Zahtevati nešto za šta sam nisam sposoban, nepošteno je, a nepoštenje može da otruje život ako se neko prikaže kao da ga je on sam unapred ostvario. To je upravo bio moj slučaj. Žudnju za slavom-vlašću-imanjem nisam pobedio u sebi, čak me je grizao očajni bes, jer ništa od toga nisam uspeo da postignem. Nisam napadao zbog toga što sam otkrio da je uspeh za osudu, nego iz osvete, jer ništa od toga nisam dobio.

Bio sam na najboljem putu da slažem sebe samog i ceo svoj život. U krajnjoj liniji živeo sam kao i svi koje sam poznavao, s izuzetkom nekoliko ljudi koji se mogu prebrojati na prstima jedne ruke.

Ako u ovome nema ničega vanrednog, šta je ono što je vanredno?

  • Što sam otkrio ovaj splet samozavaravanja, i što sam mogao da ga primenim na sebi. Istina je sama po sebi nebitna, i ako je ne pokriva čovekova lična istina, ona to i ostaje. Ne mora se biti bezuslovno zao, može se biti i beznačajan. To je ono što je obično, demonska osrednjost koja je bezlična i bezindividualna i beznačajna. Nisam bio grešno lažan, bio sam prosečan, varalica i vetrogonja. Nisam živeo u paklu, nego u splačinama. Nisam zločinac bio, nego nečist. Udaljio sam se od živih i od mrtvih. To je užasna osrednjost. Ništa nije običnije nego zahtevati – ne ono što čovek ne ume da učini, nego – ono za šta veruje da neprekidno čini. Demonska je osveta, zavist, ressentiment, ljubomora, jer se uspeh ne želi postići naporom, nego prizivanjem pakla. Biti osrednji znači činiti ono što i bezbrojna većina, lagati, na laži izgrađivati životni poredak, i na toj osnovi se dopadati samom sebi i pozivati na odgovornost svakoga zbog njegove nemoći, čije skrivanje sebi samom obezbeđuje izuzetno pravo za presuđivanje.

Realizacija?

  • Realizacija znači da pre nego što drugom postavim zahteve, najpre ću sam da ih ispunim.

Najveći neprijatelj je lažju opovrgnut čovek?

  • Jer on svoj život pokvari u samom sebi i u svima koji dođu s njim u dodir. Laž postoji zbog toga jer “ovde se ništa po sebi ne razume, sve se mora reći”. Osobeno je, ali izgleda kao da bi život bio ono što se od egzistencije može izreći. Jedina i nenadoknadiva i nenadomestiva važnost onoga što čovek kaže jeste da to bude verodostojno. Verodostojno je ono s čijim izricanjem čovek ume da održava korak. Na onom mestu gde čovek laže, ostaje osamljen i zatvoren. Ispada iz zajednice, više nije dijaloška ličnost, nego “ja”. Heraklit veli da je ahiinos koji ne živi u stvarnosti, nego u svojim fantazmima. Što je fantazam, irealno je, što je irealno, prazno je, što je prazno, nebitno je, što je nebitno, demonsko je. Nezamisliva većina čovečanstva, hoi polloi, kao što piše Heraklit, živi u ovoj demonskoj beznačajnosti. Čim se čovek izdvojio i postao neoslovljiv i ostao sam, laž u njemu, budući da nema otpora, ni samoodbrane, kreće ka nečuvenom razvitku. Gradi system laži. To je pseudologija. Realizovati znači isto što i razoriti pseudologiju, i život izgraditi na stvarnosti. Stvarnost ovde u ovom trenutku znači otvoriti se u jeziku i iskazati. Neka ne bude ničega što se ne bi moglo izreći, i da budem otvoren za svako pitanje. Aléthés, istinit i verodostojan i otvoren i nepokriven, kao što su govorili Grci.

Prvi korak?

  • Nije teži od ostalih. Ali samo zato što čoveku ni ne pada na pamet da ga učini. Već sam davno govorio o realizaciji, i o tome da treba ostvariti jedinstvo života i duha, i treba se obračunati, pre nego što načinim prvi korak, sa falsifikovanjem života koji izvire iz samoobmane. To je bilo vanredno. Bilo je to, mada sam znao da postoji istinit život, da postoji jedinstvo životnog dela, istovetnost reči i čina, ali nisam znao da od toga ništa nisam ostvario, i nisam ni pomišljao na to da bi to trebalo ostvarivati.

Našao sam ceduljče, na njemu napisano nekoliko reči, olovkom, prosto nabrajanje, osetljive tačke moje pseudoegzistencije. Nije me spopao stid da sam raskrinkan. Moj anđeo čuvar koji je napisao ceduljicu nije želeo da me postidi. Prost list hartije kao onaj što ga pišu deca pre Božića da bi ga stavila u prozor. Znane su mi bile osetljive tačke. Prenerazilo me je što se i spolja tako dobro vide.

Kao lažju opovrgnut čovek, i ja sam bio u uverenju da svoje grehove samo ja znam. Osećao sam se kao Andersenov kralj, mislio sam da sam sjajno odeven, mada sam bio nag. Ono što sam pročitao beše nežno, i malko tužno. Ne beše poziv. Nikakva prinuda. Morao sam da se pokorim.

Težina prvog koraka. Najpre je trebalo prekinuti vezu s glađu za životom. Poništiti potpunu poistovećenost sa životom. Tada se život u čoveku prestravi, i misli da će ga lišiti njega samog. Tek kasnije shvata da mu ništa nije oduzeto; svetlost, red i uzdizanje pružaju do tada nepoznato zadovoljstvo.

Čovek se rađa gladan. Glad za vlašću, glad za imanjem, glad za slavom, glad za ženama, glad za opijanjem, i od svih najmanje utaživa sama glad za životom, jer je ponajmanje konkretna. Ja sam od onoga što je u meni nepostojeće, praznina, ništa, bez čega ne mogu da živim, što hoću, ali čega nema.

Kakav je smisao ako čovek gori u vatri gladi, ako gori u vatri slave, častoljublja, žudnje za novcem, žudnje za ljubavlju? Životom se ne može zasititi, jer se ne može zasititi nedostatkom i požudom I prazninom. Čini mi se da je uživanje u životu moguće samo po cenu zatvaranja od nečega višeg. Zakon života nije u njemu samom, nego za stepen više, i ono što je samo život, to je praznina, nedostatak, nepostojanje, ništa.

Glad za životom ne opada s godinama, jedino kao posledica istrošenosti u čovekovom trajanju nastaju pukotine i tanje se omotači njegovog Ja i otuda u čoveka prodiru neki drugi zraci i elementi koji čoveka prisiljavaju na užasne preobražaje.

 

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Nezamisliva većina čovečanstva živi u demonskoj beznačajnosti [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 8 min
0